Nikolina🌿

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.

Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.

Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Прогони ме Демон кроз моја беспућа,

лебди око мене као ваздух, свуда;

продире у срце и разара плућа,

испуњава ми душу чежњом вечног блуда.

Знајућ да Уметност љубав ми је права,

узме каткад облик дивног женског бића,

и под изговором, лажним, привикава

моје вреле усне на бешчасна пића.

Води ме далеко од Божјега ока,

без даха и ломна, на пучину сињу

досаде што зјапи пуста и дубока;

Баца ми у очи смушене од бдења

замазане крпе, ране, голотињу,

сав језиви призор и строј уништења!

Ступају преда мном очи пуне бљеска,

ко анђео да их магнетичним створи;

То су моја браћа, два брата небеска,

лијућ ми у очи огањ несагорив.

Штите ме од гријеха и несреће друге,

кораке ми воде по стазама лијепог;

Ја сам њихов сужањ, они моје слуге;

Тој буктињи живој покоран сам слијепо.

О, прекрасне очи, блистате ко свијеће

кад мистични сјај им усред дана гори;

Сунце сја, ал њихов плам згасити неће;

Док оне смрт славе, ви пјевате зори;

Ступате, појући буђење у мени,

звијезде чији пламен сунце не засјени!

Пошље много љета овдје опет стојим;

Лепеница тече исто као прије,

Над њом стара врба још једнако бдије

И Високо шуми врховима својим.

Гдје си? Да л' се сјећаш испод грана тије'

Кад гледасмо јулску ноћ и мјесец сјајни,

Кад нам т'јело проже слатки огањ тајни

Па дршћасмо дуго као брезе двије?

Бог зна гдје си сада и да л' живиш јоште!

Али драги спомен негдање милоште

Као младо сунце сву му душу грије,

И ја снова чујем звекет твојих гривна,

По лицу ме тиче твоја коса дивна,

Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије...

Моја ноћи, када ћеш ми проћи?

— Никад!

Моја зоро, када ћеш ми доћи?

— Никад!

Моја срећо, кад ћеш ми се јавит?

— Никад!

Моје небо, кад ћеш ми заплавит?

— Никад!

Моја драга, кад ће наши свати?

— Никад!

Моја сузо, када ћеш ми стати?

— Никад!

Samotni, bledi viteže čuj me, kud bludi korak tvoj? Jezerom već su trske suve, Minuo tica poj.

Viteže nesrećni, o šta te muči, kakav te skoli jad? Veverica već je lešnike zbrala, prestade poljski rad.

Na čelu tvome ja ljiljan vidim, groznice vlažan dar, na obrazima klonulu ružu, usahnu sve joj čar.

– Ja gospu sretoh poljima ovim, prelepu, vile kći, dugačkih vlasi i hoda laka, divljina okom joj zri.

Ispletoh venac za čelo njeno, grivne i mirisan pas, ona me pogleda čežnjivim okom, zajeca blag joj glas.

Popeh je tada na vranca moga, slep za sav božji svet, povita stasa pevaše pesmu, vilinskih reči splet.

Korenje dade mi i divljeg meda, i rose pitku slast, i stranim jezikom prozborimeni: ti si sva moja strast!

Vilinskoj špilji povede mene, uzdah iz grudi gna, i divlje oči, tužne joj oči celivah sve do sna.

I tu sanjasmo na mahovini, i snih, vaj srcu mom! poslednji sanak koji prosanjah na bregu ledenom.

Kraljeve, ratnike, kneževe videh. Bleđi od smrti svi, vikahu: „Zanavek zarobi tebe la belle Dame sans merci!“

Njine otpale usne u tami zijahu pretnjom zlom, iz sna se prenuh i videh – ležim na lednom bregu tom.

I eto zašto samotnom, bledom, sad bludi korak moj, mada su jezerom trske već suve i tica minu poj.

Nema mene al ima ljubavi moje; Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti. Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti. U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi, Minula čežnjo, da se svet ponovi. Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,

Pa mi je prazan dan koji još došao nije, Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum Neka me nedostojnog vetar obavije.

Sveđ drag mi bi taj samotni brežuljak

i ta živica, koja mi toliko

oduzima od zadnjeg zrenika.

Al' tu mi, sjedeć i gledeći, biva

ko da preko nje prostore beskrajne

ja mišlju gradim, šutnje natčovječne

i najdublje tišine; gdje će, malne,

da prestraši se srce. A kad vjetar

čujem, gdje šušti kroz ta stabla, onaj

mir beskonačni poređujem s glasom

zemaljskim; i tad meni na um pada

vječnost i mrtvo doba, pa i živog

doba nam glas. — U bezmjerje se tako

utapa miso: i meni je milo

brodolom svoj doživjet u tom moru.

Dražesna luno, ja se sećam da sam,

pre jednog leta, na vrh ovog brega,

teskobom mučen išo da te gledam.

Tad si visila iznad ove šume,

kao i sada, te svu obasjavaš.

Al' maglen, treptav, od plača što mi je

veđama teko, mojim se očima

činio lik tvoj, jer beše pun bola

moj život. Još je, i ne menja način,

ljubljena luno. Ipak mi pomaže

sećanje, kao i brojanje trena

svojega bola. O, kako je dobro

u mladom dobu, kada još daleki

put ima nada, a sećanje kratak,

spominjati se prohujalih stvari,

pa i turobnih, čak dok bol još traje.

Silvija, sećaš li se još uvek

Onog vremena tvoga života na zemlji,

kada ti je u nasmejanim i stidljivim očima

sijala lepota?

A ti si, radosna i zamišljena

na prag mladosti kročila.

Čuo se po mirnim odajama

i ulicama okolo

tvoj neprestani poj,

dok si se ženskim poslovima bavila

sedeći zadovoljna

zbog onog dolaska koji si tako dugo zamišljala

bio je mirisni maj, a ti tako

provodila si dane.

Ja ostavljah katkad

učenje i knjige,

mladosti moje obeležja

na kojima najviše trošijah sebe,

na vrhu sa ograde očeve kuće,

uši okretah ka zvuku tvoga glasa

i ka brzoj ruci

koja je vezla tešku tkaninu.

Divio sam se mirnom nebu,

pozlaćenim ulicama i vrtovima

i tamo u daljini moru, i ovde brdu.

Smrtni jezik ne reče nikad

Ono što sam osećao u grudima.

Kakve blage misli,

kakvu nadu, kakvu ljubav, o moja Silvija!

Kakvim nam se tada učini

ljudski život i sudbina!

Kada me obuzme tolika nada,

bol me preseče

gorak i neutešan

i učini da opet bolujem zbog nesreće svoje.

Prirodo! Prirodo!

Zašto ne ispuniš

ono što obećaš?

Zašto tako obmanjujes decu svoju?

Pre no što zima sasuši zemlju,

tajnom boljkom oborena i pobeđena,

ti umre, o jadna!

I ne vide cvat godina svojih,

ne laskaše tvome srcu slatke hvale

čas crnih vlasi,

čas zaljubljenih i stidljivih pogleda;

nit’ s tobom druge o prazničnom danu

o ljubavi govorahu.

Ubrzo zatim umre

i moja slatka nada, i mojim godinama

sudbina uskrati mladost.

Ah, kako si, kako si nestala,

draga drugo mojih mladih dana

Moja oplakana nado!

Zar je ovo taj svet? Zar su ovo

razonode, ljubavi, događaji

o kojima toliko govorasmo mi?

Ovo li je sudbina ljudskog roda?

Na pojavu pravog, ti si,

jadna, pala; a prstom si

hladnu smrt i goli grob

Izdaleka pokazivala.

Ona ide u svetlu lepote

Ko noć blaga u zvezdanom sjaju.

Sve što ima u svetu krasote:

Svetlog, tamnog – njene oči daju

Sve nežnosti, i divote s njima,

Što dan blistav ne može da ima.

Ni zrak manje, ni ti više sama

Sen u valu crnih joj vitica

Il u skladu loknica, il prama

Što se spušta preko njenog lica,

Preko čela, gde čedne, spokojne

Misli – svoga mesta su dostojne

Na tom licu koje ozarava

Srećni osmeh večite vedrine;

Gde dobrotom svakog očarava

Mirni odsjaj večite vrline,

Na tome se divnom licu čita

Ljubav – mirna, nevina i večita.

Upoznah joj oči – ah te oči!

Kako ih ljubljah Bog samo zna!

Od njenih čarnih, strasnih moći

Ne znadoh duši otkinuti sna.

U ponorima tog pogleda,

Što život do dna razotkriva,

Kakav se u njemu bol ogleda,

Takva dubina strasti sakriva!

Na trepavicama senka tada

Disaše tužna i čudesna,

A pogled umoran od naslada,

Sav kao patnja drska, obesna.

I nikad se još desilo nije

U trenucima divnim onim

Da susret s njima žud ne otkrije

I da bez suza u njih uronim.

Tvoja narandžasta kosa u praznini sveta,

U praznini teških stakala tišine

I od sene gde moje gole ruke traže sva tvoja lica.

Oblik tvoga srca je varljiv

I tvoja ljubav nalik mojoj izgubljenoj želji

O uzdasi od ambre, sanje i pogledi.

Ali ti nisi vazda bila uza me. Moje sećanje

Još uvek u tami jer vide gde dolaziš

I odlaziš. Vreme se služi rečima kao ljubav.

Ulicu držim u ruci kao čašu

Punu opčinjujuće svetlosti

Punu lepršavih reči

I bezrazložnog smeha

Najlepši plod ove zemlje

Prolaznici kao da su od slame

Ptice plava odsutnost

A devojka mršava i bleda

I stalno nešto zabrinuta

Neće izostati da se pojavi

Ta starinski sitna devojka

Potvrđuje moje snove

Povinuje se mojim željama

I odbljeskuje detinjstvom

Na zlatnim talasima ulice

Da imam nebeske tkanine vezene,

zlatnim i srebrnim svetlom ispletene,

tkanine plave i zagasite i tamne

od noći i svetla i polutame,

ja bih ih raširio pred tvoja stopala:

Ali siromašan sam, imam tek snove;

Raširio sam snove pred tvoja stopala;

Hodaj nežno jer hodaš po mojim snovima.

𝐎𝐣, 𝐭𝐚 𝐯𝐞𝐫𝐮𝐣 𝐯𝐞𝐫𝐮 𝐦𝐞𝐧𝐢!

𝐙𝐚𝐫 𝐬𝐞 𝐧𝐢𝐬𝐚𝐦 𝐝𝐨𝐬𝐭𝐚 𝐤𝐥𝐞𝐨?

𝐌𝐨𝐣 𝐩𝐮𝐩𝐨𝐥𝐣č𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐫𝐮𝐦𝐞𝐧𝐢,

𝐳𝐚𝐫 𝐭𝐢 𝐧𝐢𝐬𝐚𝐦 𝐝𝐨𝐬𝐭𝐚 𝐯𝐞𝐨?

𝐇𝐨ć𝐞š 𝐬𝐮𝐧𝐜𝐞 𝐝𝐚 𝐭𝐢 𝐬𝐧𝐞𝐬𝐞𝐦

𝐝𝐚 𝐳𝐚𝐬𝐯𝐞𝐭𝐥𝐢 𝐬𝐮𝐧𝐜𝐮 𝐦𝐨𝐦,

𝐢𝐥’ 𝐬 𝐧𝐣𝐢𝐦 𝐫𝐚𝐧𝐞 𝐝𝐚 𝐬𝐚ž𝐞ž𝐞𝐦

𝐬𝐫𝐜𝐮 𝐦𝐨𝐦𝐞 𝐛𝐨𝐥𝐞𝐬𝐧𝐨𝐦?

𝐈𝐥’ ć𝐞š 𝐝𝐚 𝐭𝐢 𝐦𝐞𝐬𝐞𝐜 𝐦𝐥𝐚𝐝𝐢

𝐯𝐢𝐥𝐞 𝐬𝐧𝐞𝐬𝐮 𝐬 𝐧𝐞𝐛𝐞𝐬𝐚

𝐝𝐚 𝐭𝐢 𝐥𝐣𝐮𝐛𝐚𝐯 𝐬 𝐥𝐢𝐜𝐚 𝐡𝐥𝐚𝐝𝐢

𝐭𝐚 𝐬𝐞𝐝𝐞𝐟𝐥𝐢 𝐥𝐞𝐩𝐞𝐳𝐚?

𝐈𝐥’ 𝐮 𝐤𝐫𝐢𝐥𝐨 𝐝𝐚 𝐭𝐢 𝐬𝐭𝐫𝐞𝐬𝐮

𝐬𝐯𝐞 𝐚𝐥𝐞𝐦𝐞 𝐧𝐞𝐛𝐞𝐬𝐧𝐞,

𝐝𝐚 𝐳𝐯𝐞𝐳𝐝𝐚𝐦𝐚 𝐢𝐬𝐩𝐫𝐞𝐯𝐞𝐳𝐮

𝐭𝐯𝐨𝐣𝐞 ž𝐞𝐥𝐣𝐞, 𝐭𝐯𝐨𝐣𝐞 𝐬𝐧𝐞?

𝐇𝐨ć𝐞š 𝐳𝐨𝐫𝐮 𝐝𝐚 𝐭𝐞 𝐝𝐯𝐨𝐫𝐢?

𝐇𝐨ć𝐞š 𝐝𝐚 𝐭𝐞 𝐬𝐥𝐚𝐯𝐢 𝐝𝐚𝐧?

𝐈𝐥’ 𝐮𝐳 𝐭𝐞𝐛𝐞 𝐝𝐚 𝐭𝐢 𝐠𝐨𝐫𝐢

𝐦𝐚č 𝐨𝐝 𝐦𝐮𝐧𝐣𝐞 𝐮𝐬𝐢𝐣𝐚𝐧?

𝐒𝐯𝐞 𝐭𝐨 𝐭𝐞𝐛𝐢, 𝐦𝐨𝐣𝐨𝐣 𝐝𝐮š𝐢,

𝐬𝐯𝐞 ć𝐮 𝐭𝐞𝐛𝐢 𝐝𝐚𝐭𝐢 𝐣𝐚:

𝐢 𝐤𝐚𝐝 𝐦𝐢 𝐬𝐞 𝐬𝐫𝐧𝐞 𝐬’𝐬𝐮š𝐢,

𝐝𝐚ć𝐮 𝐭𝐢 𝐨𝐝 𝐧𝐣𝐞𝐠𝐚 𝐩𝐫𝐚’.