Kada legnem da spavam i osetim da mi je hladno, obučem onaj tvoj beli duks - baš onaj sa crveno crnim grafitom koji mi se toliko svideo kada sam ga prvi put videla na tebi, iako ni dan danas ne mogu da provalim šta zapravo tu piše. Taj duks je odavno u mom ormaru, sada već godinama. Kada zahladni, bilo kakav dodatni sloj odeće bi pomogao, ali se, eto, ja uvek pri odabiru među mnoštvom, odlučim da uzmem beli duks. Nesvesno. Kada me pitaju da li mi tvoje stvari i dalje znače i da li ih čuvam i nosim zbog sentimentalne vrednosti koju možda imaju za mene, uvek odgovorim da to zaista nije tako; pamučne su, široke, dosta prijatne i u njima se veoma dobro osećam. Deo tog odgovora jeste tačan, zapravo svaki od argumenata nije neistinit. Međutim, ove zime je bilo dosta hladnijih dana, a osetila sam na svojoj koži i centralno grejanje koje, kao što si mi i sam pričao kada si mi govorio o ovom gradu, ne radi uvek ravnomerno. Iz tog razloga često u sred noći završavam pored ormara, uzimajući nešto da mi ne bude hladno. Uvek istu stvar. I tih noći uvek baš dobro spavam, mnogo bolje nego kada su radijatori dobro zagrejani, što je najčudnije. Osećam se sigurno, ušuškano. Kada sam počela da razmišljam o tome kada sam se tako poslednji put osećala, ispostavilo se da si tada ti bio tu. Pre dosta godina. Sigurnost. To su sada samo divne uspomene na neka lepša osećanja i trenutke koje nikada identične neću uspeti da povratim, kakve možda nikada opet neću doživeti. Toga se treba sećati, postalo je značajno onog trenutka kada sam razaznala da sam tada bila srećna. Kako bih reagovala kada bismo se danas slučajno sreli na ulicama ovog, tvog grada? Ne znam. Kako bih reagovala kada bismo se slučajno sreli na istom tom nekom mestu, dok sam ja u tvom belom duksu? Možda bih malo pocrvenela, a ostalo - takođe, ne znam...
pixelskylines
origamiaround