ti i ja lutamo kroz noc

If you want me to write about you, You cannot ask me to. Touch me and throw me away, Tear me apart with every word you say, Because clearly that’s the answer, The order, the system to incur. If you want me to write about you Conjure a hell to put me through.

Dušo, ti imaš 16, a ponašaš se kao da ti je 30 i nešto. Sve ćeš stići, vjeruj mi. Stići ćeš da budeš i voljena, i mažena, i tražena. Stići ćeš da budeš i odbačena, i zaboravljena, i ničija. Stići ćeš da budeš i nečija djevojka, žena, majka, a na kraju i nečija udovica. Bićeš sve to, bićeš i mnogo toga drugog. Ali budi još malo djevojčica! Još samo malo. Ne žuri, posebno ne u pogrešnom smjeru. Ne moraš odmah da se skidaš na prvom sastanku. Ne moraš naslagama šminke da skrivaš svoju ljepotu. Ne moraš da pobjediš svakoga u ispijanju piva. Ne moraš svima da saspeš sve što misliš u lice. Život se čini kratkim, tek na kraju. Tek kada se razmišlja o zvucima posljednjeg marša. U tvojim godinama je svaka staza nagazna mina. Ne stvaraj rane na svakoj. Znam da bi htjela sve, sada i odmah. Znam da su ti potrebni aplauzi i priznanja, ali nisu sve nagrade za ponos. Neko ti daje, da bi ti uzeo. Većina te hvali, da bi te imala. Ne žuri, ne ubrzavaj svoj pješčanik vremena. Ne juri za vozovima koji su drugima namjenjeni. Ne odriči se tek tako snova i igračaka! Vrlo lako i sama možeš postati nečija igračka. Ne stidi se svoje mladosti. Ako se stidiš onog najljepšeg što imaš, šta li će tek biti sa odraslim godinama koje dolaze? Budi još malo djevojčica. Još samo malo. A život neće da pobjegne. Doći će, bojim se, godine kada ćeš ti poželjeti da pobjegneš od njega. I zato čuvaj ono najljepše što imaš, svoju mladost i svoje nade..

Pišem ti poslednji put Pišem ti poslednji put, ne zato što ne znam šta bih pisao, već zato što nema smisla. Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš. Pišem tek da znaš da više neću pisati. Možda odavno ne čitaš? Možda si pre mene shvatila da mojim rečima nije mesto u tvojim očima? Život mi je prošao u čekanju tebe, a jedino što sam od tebe imao bilo je ono što sam pisao. Odavno bih prestao, al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digao, ne bih to sebi oprostio. Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila, da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti, budem ja. Pišem ti poslednji put, pišem kao da mi nećeš nedostajati, kao da te se nikad neću setiti, kao da nemam čega da se sećam, kao da sam siguran da ću moći bez tebe, kao da sam siguran da ću biti bez tebe, kao da imam bogznašta da kažem, kao da nakon ovoga neću imati šta da kažem, kao da nikad više bez razloga i bez tebe neću zaplakati, kao da pišem presudu kojom te oslobađam svog postojanja. Pišem ti poslednji put, da bih prvi put prećutao koliko si lepa, koliko si života dala mom životu, koliko ničeg osim tebe nije bilo, koliko me je čak i tuga radovala, jer je tvojom zaslugom odsela kod mene. Pišem ti poslednji put, da bih i ja znao da je poslednji, da shvatim da nemam ništa s tobom, kao što ništa bez tebe nisam imao, da stavim tačku na prazan list. Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta. Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima, ali to nećemo biti mi, to neka druga nekom drugom neće verovati na reč. Pišem ti poslednji put, da ne bude da sam te ostavio bez reči, da ne bude da sam nestao bez traga, da ne bude da nas nije bilo. Pisaće ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš. Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita.

Na Trećem Sastanku

(…) pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu, da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari.