#spomenar

There's a particular moment people keep describing when they try video calling on SweetDream for the first time. It isn't the novelty of the technology itself. It's the small pause when their AI companion tilts her head, reacts to something they said, and the screen stops feeling like a screen. SweetDream, found at sweetdream.ai, has rolled out video calls with select characters, and the reaction has been less about gadgetry and more about presence.

Spend time on the platform and you notice the video feature doesn't sit alone. It rests on everything else SweetDream already does well: the deeply customizable character creation, the chat that genuinely remembers what you told it last week, the voice messages and phone calls that sound unnervingly human. By the time a face appears on a call, you've already built a relationship with someone. The video just gives that relationship a window.

Izbledela slova,

Stare spomenare.

zazie na bubanj potoku 19. oktobar 2019.

Lamatajući se među sveženabavljenim pločama, slučajno prospem skoro punu čašicu šljivovice. U tom trenutku pored stola se nacrta mala Ciganka sa boksom maramica. — Sto dinara! — Hvala — procedim — ne trebaju mi. — A uzmi! — Znaš, uzeo bih ti da mi trebaju. Ali ne trebaju mi. Čim sam rekao “uzeo bih ti”, kao da sam je vezao za sebe. — Imaš nešto sitno? Mala je krezava i krmeljiva, ali uporna. — Nemam. — Šta to čitaš? — Spomenar iz trideset pete. — To baš staro! — Staro kao đavo! Sedamdeset, osamdeset ljeta! — Ajde pročitaj mi nešto! — Evo, slušaj. Pripadao je Danici iz Kule. Vratim se na početak. 

Nek napiše spomen mali Svak’ od srca svog Da se sećam ja svakoga Celog veka svog.

— Sve drugarice su joj se upisale u spomenar. Ona je ta plavuša.   Mala lista iz moje ruke. Odlaže maramice na sto. Čitam:

Kad lepote nestane ti s’ lica, I kad budeš duboka starica, I kad budeš na ivici groba Ti se seti našeg đačkog doba!

Mala se smeje. — To joj je posvetila drugarica Truda iz Novog Vrbasa, trideset devete. — A gde si to našao? — Ovde, na Bubanj-potoku. — Za koliko? — Za stotku! — A što nećeš maramice? — Ne trebaju mi. — A ajde pročitaj mi još. Opet sama počne da lista, jedva pipajući listove jagodicama. — Koji je ovo jezik?

— Nemački. — Šta kaže? — Ne znam. Ne razumem. Spominje život. I drugarske uspomene. Zove se Matilda Blum. — Ko joj je još pisao? — Pisala joj je Marta Fernbah. Neki Keler. Edeltraut Fuks joj je pisala na srpskom. Pisala joj je Mira Žeravica. Pisala je Farkaš Ilonka. Smilja Dujmović! Margita Kenig! Herceg Radoslavka! Eufemija Sakač! — Sve Nemice. — Nemice i Jevrejke... Posle ih više nije bilo. — Što? — Oterali su ih. — Ko ih je oterao? — pita mala. Raširim svoju svesku po kojoj se prosula rakija. Na stolnjaku se širi mrlja. Mala pokaže prstom na stranicu. — A ovo? Ko je ovo napisao?

Pročita: — Pet i tri su osam ded pogodi ko sam — Nije potpisano. — A gde su ih oterali? — Nemce u Nemačku. Jevreje u logor. Mala nastavlja da prevrće stranice. S vremena na vreme pogleda maramice, zatim prozvera okolo. Stidljivo se smeška. — Joj, ko je ovo nacrtao?  

Kad nam ljepa mladost vene Ruka ovom knjigom krene Kad i ova doć će strana Tada šapni bar u sebi Ovo piše jedna znana Još iz mojih mladjih dana. Sjeti se mila Danice kad-kad mene. — Nemica. Olga Štajnmec. Trideset i devete. — Pa ne ume da rimuje! A što su ih oterali? — Prvo su, vidiš, Nemci oterali Jevreje. Jer su bili Jevreji. A onda su Srbi oterali Nemce zato što su oterali Jevreje...   — Jao, vidi ovo!

— A da mi daš svesku? — Ne mogu. — A molim te... — To sam kupio za sebe. — A kolko si platio? — Sto dinara. — Ajde onda uzmi maramice! Pa šta ti je to! — A daj mi maramice! Evo ti stotka! Mala uzme pare i odmah pođe. Bacim boks maramica preko mrlje i nastavim da čitam. Ona se vrati i pogleda me podozrivo. — E! Al nemoj posle da ih baciš! — A što bi ih bacio! Nove su!

Malo potom eto je sa još jednim paketom maramica. “Kako ti je lepa devojka”, kaže mi, stane za susedni sto i vikne:   — Maramice dvesta dinara!

Na osnovu ovog spomenara neki Tomas Man-Junior mogao bi da napiše roman.

Radnja počinje u Klenovniku, u Hrvatskoj, lečilištu za plućne bolesti i tuberkulozu koje je smešteno u dvorcu iz 17. veka.

U Klenovnik je 1946. primljena Zorica N. iz Beograda, obolela od tuberkuloze. Dočekali su je primarijus Dr Miljec i jedan pomoćni lekar koji se potpisuje još nečitkije.

Među bolesnicima, podeljenim po oboljenjima (u spomenaru se spominju „srčani“ i „pneumaši“), našli su se cimerica Zdenka, Marina M., Josip Kasaič („soba 37/II kat, poslanik“), Štefica, Jelica M., Milan koji svoje ime stavlja pod navodnike, Nikolić Anka, Božo („tajnik sobe 36“), „Presjednik sobe 36“ iz Slav. Broda i mnogi drugi, više puta potpisani.

Zorica je sa sobom nosila „knjigu“. 

Ali to nije bio dnevnik namenjen ličnim zabeleškama. Od prvog zapisa (iz 1941), u „knjigu“ su se upisivali članovi porodice, prijatelji i udvarači. Prvi zapis, na prvoj strani, ostavila joj je mama (Nadica), „Ne volim te što si lepa...”. 

Još u Beogradu, 1942, u knjigu se upisuje Jovče, zelenim penkalom. U jednom od obimnijih priloga Zoričinom spomenaru, na duplerici, Jovče daje opis mladića kakvog joj želi za supruga: „... ima dva plava krupna oka, nos bokserski, usta, dva uha, dve ruke, noge do zemlje i stopalo kao dečji grob“. Prilaže joj i portret mladića dodajući „Osveta je slatka“.  

U periodu pre bolesti, Zori slične želje upućuje i Bogdan Krstić, 22. decembra 1943. godine u Beogradu: „Da te kitim cvećem/ cvetak si i sama/ već ti želim dobrog muža/ za godinu dana“, takođe se okušavajući u likovnom izrazu.

Knjigu su uglavnom ispunili bolesnici iz Klenovnika. Iz 1946, kada je prvi put primljena u sanatorijum, datira najveći broj zapisa.

Ali teško je utvrditi hronologiju događaja. 

Jedan nepotpisan zapis „Nikada te zaboravit neću“ (verovatno Zoričin) navodi čudnu hronologiju (24-XII-46 – 30-IX-1946), a na idućoj strani naznaku „Zagreb, 11-IX-1946“. Da li to znači da je Zorica provela leto i jesen u Klenovniku, u novembru otišla u Zagreb, pa za Beograd?

Jedan crtež-isečak u stilu Sare Kej predstavlja Zoricu N. sa putnom torbom na kojoj piše Beograd-Klenovnik, sa datumom 16. VI 1946. Ali ako je to bio datum dolaska, kako je moguće da su se u knjigu pacijenti upisali i pre juna? Da li je knjiga putovala poštom?

Kako bilo, Zorica se u Klenovnik vraća još barem jednom, 1950. godine. O tom povratku svedoči beleška „Za drugi sjet od Jelice“.

U porukama, koje su većinom bezlični, rimovani „spomeni“ u stilu: brzo čitaj prva slova-eto tebi odgovora, retko se uopšte spominju bolest i Klenovnik. 

Pacijentica Cveta piše 14. maja 1946: „Srele smo se u prekrasnom dvoru Klenovnikom što ga ljudi zovu! Lječile smo svakojake rane Ponajviše plućne i srčane“, prilažući crtež dvorca i okućnice. 

„Gledaj! draga Zorice“, piše Danica, „Da otputuješ iz Klenovnika, U Beograd da se vratiš I da se više nikad, ovđe Ne povratiš.“ Na poleđini buketa koji je zalepljen u dnu poruke, ispisano je: „Za uspomenu i dugo sećanje Zorici od Danice... VII... 194_“.

Marina M. Zorici daje stoički savet: „Nemoj se, Zorice, nikada u životu uzrujavati ni pridavati preveliko značenje ni sreći ni nesreći, ni tuzi ni radosti, jer možeš vrlo lako navući tuberkulozu na sebe.“ (Nasuprot tome stoji adađo koji 20. avgusta upisuje Stanko: „Preko boli k radosti. Beethoven“.)

Franka Perušić iz Zagreba želi joj da dobije sina poput dečaka na ilustraciji koju je isekla iz novina. Na njoj razbarušeni i bosi dečak u beloj košuljici raskopčava bermude. Franka uz sličicu dopisuje legendu: „Nemoj sine da mi bos odaš jer pazi da nedobiješ Tuberkulozu“.

Da li je i kada Zorica N. otišla iz lečilišta? 

Nisam znao gde ću stići kada sam se jutros uputio na novobeogradski buvljak. 

Poslednji put sam ga obišao dok je bio u napuštenoj replici predratnih Terazija. Tačno se sećam kada sam, iz voza za Novi Sad, prvi put primetio tu odurnu skalameriju, napravljenu za potrebe onog smešnog spektakla, jer to nije film, Montevideo, bog te video, i to je jedna pretenciozna skalamerija, tačno se sećam kako sam se snishodljivo nacerio prepoznavši hotel Moskvu, pivnicu Kasinu, od kojih je stajala samo fasada, oslonjena na podupirače, dok je u središtu bila fontana (prava), pored koje su uklještili kandelabr i repliku predratnog tramvaja dvojke ―  i tačno se sećam kako se u toj snishodljivosti koncentrisala netrpeljivost koju oduvek osećam prema močvari na kojoj leži „novi Beograd“. Baš sam u to vreme objavio poemu pod naslovom Stereorama i kad sam se sledeći put našao u blizini železničke stanice, ne odolevši svojoj fascinaciji replikama, hteo sam ipak, kao dečak u filmu Puter sa kikirikijem, da uđem i prošetam tim Terazijama, šta god i kome god to značilo, ali ulaz je bio ograđen lancem. U kabini u hladu „Moskve“ sedela su dva čuvara. „Može li da se prošeta“, upitah pokorno s ulice iako sam lanac ladno mogao da preskočim, „ajde, može, ali nemoj da se zadržavaš“, odgovoriše mi i otključaše, na šta se zahvalih, ispavši još uljudniji. Obišao sam fontanu, posedeo petnaest minuta na klupi pored tramvaja i pokupio se. „Dođeš nam po pivo“, dobaci jedan od njih zaključavajući, a ja njemu: „Častim turu u Kasini, ajmo odmah!“ Ova nesrećna atrakcija, jer takvom su je svojevremeno najavljivali u novinama, kao „tematski park“, opustela je, hvala Bogu, čim je pompezno otvorena. Držali su je pod ključem jer nisu znali šta će s njom, a kad su shvatili da taj budalasti omaž predratnom Beogradu, taj lažni centar lažnog grada, zauzima čitav hektar, pokupili su dekorativne „moskve“, „kasine“ i druge fasade i dopustili da se tu, oko fontane, nastani buvljak ― i tim potezom savršeno prorekli šta će se jednog dana dogoditi sa onim „pravim“ Terazijama.

Buvljak je pre godinu dana preseljen dvesta metara dalje, na parking za posetioce pijace koja se takođe naziva „buvljakom“, ali to nije. (terazije, buvljak, beograd  ― pun je Novi Beograd tih homonima.) Ali i to što je smešten na parking zvuči kao loša šala. Za obično, na pijacu nenaviknuto oko, tu, na potezu od železničke pruge do Jurija Gagarina, vlada vizuelna šizofrenija. Kola i prostirke s robom se nepravilno smenjuju, mada stvari ponekad vire i iz parkiranog automobila; prodavci zauzimaju i jedni drugima čuvaju parking-mesta, a automobili su zguženi u ćošak uz Jurija Gagarina. Stazama između prodavaca kreću se čas kupci čas automobili. Po obodima ovog parking-buvljaka, neprodata roba obrazovala je gomilice, raznobojna ostrvca od garderobe, knjiga i igračaka, koje se svakog jutra pomere još dalje u ćoškove, sve dok se ne stope sa vegetacijom, izgledajući, bar izdaleka, kao da ih je prodavac na trenutak napustio i da će im se svakog časa vratiti. Sa takvim sam uživanjem gledao kako ta ostrvca, zaštitni znakovi svih buvljaka, niču i na pokojnim Para-Terazijama, a posebno kako skrnave repliku česme.

Jedna starica mi doviknu: Slikate li mene? Naravno da ne, odgovorih, slikam sve, a ona produži ne slušajući: Ne znam gde će nas smestiti, ovo je privremeno rešenje, ovde je dogovoreno da koristimo polovinu parkinga, ali vikendom nastane rusvaj, kola se nagomilaju, a tek kad sami prodavci dolaze kolima, nastavljala je gospođa da govori iako je nisam slušao, iako sam odlazio, ko zna zašto ubeđena u moju pažnju, ali obećali su nam da će posle izbora naći za nas neko posebno mesto, i nije prestala da priča i da me gleda u oči, a ja sam već otišao, provlačeći se i uzduž i popreko, u serpentinama, između kola i prodavaca.

I tad mi dopade mi ruku spomenar iz 1977, vlasništvo Milice D., u koji su se upisale sve drugarice iz odeljenja VIII-5. Sveska oblepljena požutelim selotejpom, sa natpisom Ćao Vidimo se! na naslovnoj strani, i iako sam je u međuvremenu očistio vlažnim maramicama, još bazdi. Na početku nije zanimljiv kako sam očekivao, ali to su pravila žanra: sve devojčice neizostavno pišu iste tekstove, pune mudrosti, aforizama ukrašenih isečcima fotografija iz novina i saveta kako sa muškarcima, uz rečenice „ne znam zašto ovoliko filozofiram“; jedino je dragoceno što povremeno navode koji čas traje dok se upisuju (marksizam). 

Međutim, nakon zvaničnog dela spomenara, osam godina kasnije, Milica ostavlja nekoliko praznih strana, otvara novi list i zrelijim rukopisom navodi datum kada su je udarila kola „14. januara 1986, ispred Ivanine kuće, Blagoja Parovića 38, u 15:10“. Taj tekstić, istačkan podebljanim datumima, koji opisuje kako je potom ležala u bolnici na Banjici, pa iz nje izašla, oporavljala se, zaljubila u „slatkog tehničara Mišu“, razmišljala da li da se pomiri sa Žarkom kome mama nije dala da je obiđe, i kako je, 18. februara, stala na štake ―  sve te datume i događaje Milica kao da je ispisala po sećanju, kao da su joj sinuli u trenutku, onog dana kada je konačno, bez pomoći štaka, stala na noge (18-IV-1986).