#pravu

I svi se mi ponekad osecamo sjebano, da. Takvi smo mi ljudi, unistavamo svesno ili nesvesno tudja srca. Srca? Glumimo snagu.Led. Nedodirljivost ili ravnodusnost. A onda..prc. Ostaneš sam...sediš. Bleiš u prazno i misliš na...tu osobu! Osobu koja je ostavila poneku uspomenu, ili možda zapravo i ništa nije ostavila. Jebeš li ga. Svakako, sjeban si. I možda je taj neko sjeban. I oboje glumite ponos. Budni dočekujete zore. Sami. Slušate patetična sraja ili čitate knjige...Gušite se. Ljudi su stvarno sranje ponekad. Postali su plašljivi, gej...I sediš. I misliš. I piješ. I pušiš. Slušaš neko malo stvorenje u sebi, ali ne čuješ.... Ma, šta višee...Zar je stvarno došlo vreme kada žene imaju tu ČAST da prilaze momcima, i da oni to dozvole? Pf.. Sve one bre priželjkuju njega s čvrstom rukom, grubim glasom, šarmom, najlepšim osmehom i očima hehe, velikim..srcem. Njega, koji će, zna se, prići, uhvatiti je oko vrata, pogledati je pravo u oči s porukom 'moja si i  ničija, tvoj sam i...NIČIJI', i poljubiti je...Sve! Priželjkuju baš njega. Njega koji će je pozvati bez nekog posebnog razloga. KOji će biti grub, ali i nežan kada to treba da je... Koji će biti tuu. One nisu neshvaćene, niti zahtevne..možda samo, ugrožene 'gej'momcima(ČAAAST IZUZECIMA RIBETINE MOJE, NAKLON).Zar je teško biti jasan?Glasan?Konkretan? Jednostvaan? Haos zar ne? O da da da. ĆĆĆ~~~