#perozubac

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu Jedne jeseni  Jao kad bih znao sa kim sada spava Ne bi joj glava, ne bi joj glava  Jao kad bih znao ko je sada ljubi  Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi  Jao kad bih znao ko to u meni bere Kajsije još nedozrele  Govorio sam joj ti si derište ti si Balavica  Sve sam joj govorio I plakala je na moje ruke, na moje reči Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo  Telo ti zrelo, šta se praviš svetica  A padale su svu noć neke modre kiše  Nad Mostarom  Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg Nije bilo  Pitala me je imam li brata, šta studiram Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me  Je pitala  Pitala me je da li bih mogao sa svakom Tako sačuvaj bože  Da li je volim tiho je pitala A padale su nad Mostarom neke modre Kiše  Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini Ali nije htela to da čini, nije htela  Il nije smela, vrag bi joj znao  Jesen je, ta mrtva jesen na oknima  Njene oči ptica, njena bedra srna  Imala je mladež, mladež je imala  Ne smem da kažem  Imala je mladež mali ljubičasti ili mi Se čini  Pitala me je da li sam Hrvat imam li Devojku  Volim li Rilkea, sve me je pitala A na oknu su ko božićni zvončići moga Detinjstva zvonile kapi  A noćna pesma tekla tihano niz donju Mahalu  Ej Sulejmana othranila majka Ona je prostrla svoje godine po parketu Njene su oči bile pune kao zrele breskve  Njene su dojke bile tople ko mali psići  Govorio sam joj da je glupava, da se pravi  Važna  Svetlana Svetlana znaš li da je Atomski vek  De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam Joj govorio  Ona je plakala, ona je plakala Vodio sam je po kujundžiluku po  Aščinicama  Svuda sam je vodio U pećine je skrivao, na čardak nosio Pod mostovima se igrali žmurke Neretva  Ždrebica  Pod Starim mostom Crnjanskog joj Govorio  Što je divan, šaputala je, što je divan Kolena joj crtao u vlažnom pesku  Smejala se tako vedro, tako nevino ko Prvi ljiljani  U džamije je vodio Karađoz beg mrtav Premrtav  Pod teškim turbetom Na grob Šantićev cveće je odnela malo Plakala kao i sve žene  Svuda sam je vodio Sada je ovo leto Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme U jednom listu pola stupca za Peru Zupca  I ništa više  A padale su svu noć nad Mostarom neke Modre kiše  Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini Al nije htela to da čini, nije htela  Il nije smela, vrag bi joj znao  Ni ono nebo ni ono oblačje ni one  Krovove  Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka Nad Mostarom  Ne umem zaboraviti Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu Njen smeh što je umeo zaboleti kao  Kletva  Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša Ni one teške modre kiše  O jesen besplodna njena jesen Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu Sve je govorila malo tužno malo  Plačljivo o Karenjini  Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo Ni mrava zgaziti  Smejao sam se, ti si glupa on je ubica Ti si dete  Ni one ulice one prodavnice poslednjeg Izdanja Oslobođenja  Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne Umem zaboraviti  Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom One kiše  Ljubila me je po cele noći, grlila me i Ništa više  Majke mi ništa drugo nismo Posle su opet bila leta posle su opet Bile kiše  Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane Otkud tamo  Ni ono lišće po trotoarima ni one dane Ja više ne mogu, ja više ne umem  Izbrisati  Piše mi pita me šta radim, kako živim Imam li devojku  Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen Na one kiše  Ona je i sad kaže ista kune se Bogom Potpuno ista  Da joj verujem da se smejem davno sam Davno prokleo Hrista  A i do nje mi baš nije stalo klela se Ne klela  Mora se tako ne vrede laži Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu Sve sam joj govorio  Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu Knjigu čitala popodne  U kosi joj bilo zapretano leto žutilo Sunca malo mora  Prve joj noći i koža bila pomalo slana Ribe zaspale u njenoj krvi  Smejali smo se dečacima što su skakali Sa mostova za cigarete  Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš Su deca  Govorila je mogu umreti mogu dobiti Upalu pluća  Onda su dolazile njene ćutnje duge Preduge  Mogao sam slobodno misliti o svemu Razbistrit Spinozu  Sate i sate mogao sam komotno gledati Druge, bacati oblutke  Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići Nekud otić daleko  Mogao sam umreti onako sam u njenom Krilu, samlji od sviju  Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu U stenu, sve sam mogao  Prste je imala dugačke krhke beskrvne A hitre  Igrali smo se buba-mara i skrivalice Svetlana izađi eto te pod stenom nisam  Valjda ćorav  Nisam ja blesav hajde šta se kaniš Dobićeš batine  Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u U samu reku našla bi me  Namiriše me kaže odmah pozna me dobro Nisam joj nikad verovao valjda je stalno  Curila kroz prste  Volela je kestenje kupili smo ga po Rondou  Nosila ga je u sobu vešala o končiće Volela je ruže one jesenje ja sam joj  Donosio  Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju Pitao sam je šta misli o ovom svetu Veruje li u komunizam  Da li bi se menjala za Natašu Rostovu Svašta sam je pitao  Ponekad glupo znam ja to i te kako Pitao sam je da li bi volela malog sina Recimo plavog  Skakala je od ushićenja hoće hoće

A onda odjednom padala je u neke tuge  Ko mrtvo voće  Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za Živu glavu  Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona Pala s Jupitera  Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a Ne neko drugi  Taman posla, kao da je on u najmanju ruku Brando ili takvi  Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna Ti si đavo  Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi Nije verovala  Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje Svašta je govorila  A padale su nad Mostarom neke modre kiše  Stvarno sam voleo tu Svetlanu jedne jeseni  Kad bi’ znao sa kim sada spava ne bi mu glava  Ne bi mu glava jao kad bi’ znao ko je sada ljubi  Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao kad bi’ znao ko to  U meni bere kajsije još nedozrele.