lutam kroz svjetove

da ti nije do razgovora

ni sa kim

na svakom čovjeku

koji nema tvoje oči

tvoje crte lica

tvoju kosu

tvoje ruke

tvoje pokrete tijela.

Ali gledam

u nadi da ću pronaći neki dio tebe

koji je ostao

i da li te i dalje zanima kako bi ti koji kaput stajao,

da li i dalje jedeš kinesku hranu na ulici,

al' da ne bude mnogo ljuta

i tek onako prošetaš praznim

bulevarom

i staneš na sred tramvajskih šina da uhvatiš horizont

i da li još uvek na krovu Sinnera naručuješ hladnu vodu i sediš sama dok mi pišeš poruke da jedva čekaš da dođem

i da su ti dani kao godine?

Vidiš,

meni jesu,

pogotovo kada o tebi sve manje znam

i da li si promenila te tvoje blesave navike.

Ko bi rekao da sam ja sve to popamtio.

Ja,

za kog kažeš da sam zaboravan.

I da sam najveća greška tvog života.

Pamtim i kad si uporno grešila

i da ti je bilo lepo dok grešiš.

I kad si kupovala stare stripove ispod podzemnog puta na Terazijama.

I kad smo na crveno prelazili ulicu.

Tad me jače uhvatiš za ruku,

posle je i ne puštaš,

iako ni ti ni ja nismo voleli da se držimo za ruke.

I kad si išla ispred mene i pravila se da ne znaš da te slikam.

I kad smo bili razočarani, jer prodavac ni ovaj put nije našao Merlinove ploče niti Azrine,

iako nismo imali gramofon.

Da li bi još jednom pogrešila?

Jer ja grešim svaki dan bez tebe.

I sad u grad navraćam kada moram.

Znaš da ga nešto nisam puno i voleo.

neću se vratiti,