Schizopunkt

Када се суочио лицем у лице са милитантима из неонацистичког батаљона Азов, који је покренуо кампању са циљем да саботира мировну иницијативу под називом „Не капитулацији“, Зеленски је ударио у зид тврдоглавости.

Пошто су му позиви за повлачење са фронта одлучно одбијени, Зеленски се распао пред камерама: „Ја сам председник ове земље. Имам 41 годину. Ја нисам губитник. Ја сам дошао код вас и рекао сам вам: уклоните оружје“, Зеленски је преклињао борце.

President of Ukraine Zelensky has visited disengaging area in Zolote today https://t.co/scFZLt45C2 pic.twitter.com/JlD1cWPQ39

— Liveuamap (@Liveuamap) October 26, 2019

Пошто се видео са бурном конфронтацијом проширио по украјинским каналима друштвених медија, Зеленски је постао мета гневних реакција.

Андриј Билетски (Андрій Білецький), посносни вођа фашистичкој батаљона Азов који је једном приликом чврсто обећао да ће „повести беле расе света у коначни поход… против унтерменша ког предводе Јевреји“, заклео се да ће довести хиљаде бораца у Золоте ако Зеленски настави да врши притисак. У међувремену, посланик из партије бившег украјинског председника Петра Порошенка отворено је маштао о томе како ће гранатом милитаната Зеленски бити разнет у комаде.

Иако је Зеленски успео да постигне мање дезангажмане, неонацистичке паравојске су ескалирале своју кампању „Не капитулацији“. И у року од неколико месеци, поново је почела да се захуктава борба у Золоти, изазвавши нови циклус кршења Минског споразума.

До тог тренутка, Азов је био формално инкорпорисан у украјинску војску и његово крило уличних патрола, познатокао Национални корпус, распоредилосе широм земље под надзором украјинског Министарства унутрашњих послова и напоредо са Националном полицијом. У децембру 2021, видели смо Зеленског како додељује награду „Херој Украјине“ вођи фашистичког Десног сектора на церемонији у украјинском парламенту.

Ближио се свеопшти сукоб са Русијом, адистанца између Зеленског и екстремистичких паравојски је брзо нестајала.

24. фебруара ове године, када је руски председник Владимир Путин послао трупе на украјинску територију сазадатоммисијомда „демилитаризујуи денацификују“ ту земљу, амерички медији су кренули у сопствену мисију: да поричу моћ неонацистичких паравојски над војном и политичком сфером земље. Као што је инсистирао „Национални јавни радио“ (National Public Radio) ког финансира влада: „Путинов језик [денацификације] је увредљив и чињенично погрешан“.

Покушавајући да елиминишу утицај нацизма у савременој Украјини, амерички медији су пронашли најделотворније пи-ар оруђе у лику Зеленског, бившој ТВ звезди и комичару јеврејског порекла. То је улога коју је глумац који је постао председник прихватио оберучке.

Али као што ћемо видети, Зеленски не само да је устукнуо пред нацистима, он им је поверио улогу у првим борбеним редовима у рату против про-руских и руских снага.

Председниково јеврејство као пи-ар алатка западних медија

Неколико сати пре говора председника Путина од 24. фебруара којим је објављена денацификација као циљ руских операција, украјински председник Владимир Зеленски је „питао како људи који су изгубили осам милиона својих грађана борећи се против нациста могу да подржавају нацизам“, судећи по Би-би-сију.

Одгојен током 1980-их у Совјетском Савезу у нерелигиозној јеврејској породици, Зеленски је у прошлости умањивао значај свог наслеђа. „Чињеница да сам Јевреј једва да улази у првих 20 на дугом списку мојих мана“, шалио се током интервјуа из 2019. у ком је одбио да детаљније говори о свом верском наслеђу.

Данас, док се руске трупе обрушавају на градове попут Мариупоља, који је практично под контролом батаљона Азов, Зеленски се више не стиди да оглашава своје јеврејство. „Како ја могу да будем нациста?“ питао се наглас током обраћања јавности. За америчке медије који су ангажовани у свеопштом рату против Русије, председниково јеврејско порекло је постало суштински важно оруђе за односе са јавношћу.

Watch left & right wing factions of MSM unite to declare any allegations of Nazism in Ukraine to be Russian fake news because President Zelensky is Jewish. Featuring Senators Marsha Blackburn & Mark Warner, former CIA spy Dan Hoffman & "Ukraine Whistleblower" Alexander Vindman pic.twitter.com/vruyDUoWxv

— Alex Rubinstein (@RealAlexRubi) February 28, 2022

Ево неколико примера америчких медија који користе Зеленског као штит против оптужби за подивљали нацизам у Украјини (погледајте меш-ап видео горе):

Пи-би-есов „Њузаур“ (PBS NewsHour) је забележио Путинове коментаре о денацификацији са квалификацијом: „Иако је председник Владимир Зеленски Јевреј а деда стриц му је настрадао у холокаусту“.

На „Фокс енд френдс“ (Fox & Friends), бивши официр ЦИА Ден Хофман (Dan Hoffman) је изјавио да „је врх лицемерја тражити од украјинске нације да се денацификује – уосталом њихов председник је Јевреј“.

На Ем-ес-ен-би-сију (MSNBC), сенатор Вирџиније из Демократске странке, Марк Ворнер (Mark Warner), рекао је да је Путинова „терминологија, саблажњавајућа и одвратна таква каква је – ‚денацификовати‘ кад искрено говорећи имате јеврејског председника госн. Зеленског. Тај тип (Путин) води лични џихад за поновно успостављање велике Русије“.

Републиканска сенаторка Марша Белкбурн (Marsha Blackburn) је рекла на „Фокс бизнису“ (Fox Business) да је „импресионирана председником Зеленским и како се супротставио. А Путин хоће да оде тамо и каже ‚ми ћемо да денацифијујемо‘, а Зеленски је Јевреј“.

У интервјуу са Си-ен-еновим Волфом Блицером (Wolf Blitzer), генерал Џон Ален (John Allen) је осудио Путинову употребу појма „денацификовати“ док је новинар и бивши израелски лобиста згађено одмахивао главом. У другом интервјуу са Блицером, такозвани „украјински узбуњивач“ Александар Виндман (Alexander Vindman) који је рођен у Украјини гунђао је да је та тврдња „очигледно апсурдна, ништа не вреди… ви сте истакли да је Владимир Зеленски Јевреј… јеврејска заједница [је] прихваћена. Она је у сржи земље и нема ништа од овог нацистичког наратива, овог фашистичког наратива. То је фабриковано као изговор.“

Иза корпоративног медијског спина лежи комплекснаи све блискија веза администрације Зеленског са неонацистичким снагама којима је украјинска држава доделилакључне војне и политичке позиције и моћ коју су ови отворени фашисти уживали од како је Вашингтон 2014. пучем поставио режим наклоњен Западу.

У ствари, главни финансијски спонзор Зеленског, олигарх Игор Коломојски (Ігор Коломойський) који је украјински Јевреј, био је кључни покровитељ неонацистичког батаљона Азов и других екстремистичких милиција.

Припадници батаљона Азов марширај са заставама које су инспирисане нацистичким обележјем волфсангел (Wolfsangel) у Маријупољу, августа 2020.

Подржани од стране главног финансијера Зеленског, неонацистички милитанти су покренули талас застрашивања

Припојен украјинској Националној гарди, батаљон Азов се сматра за идеолошки најужаренијуи војно најмотивисанију јединицу која се бори против про-руских сепаратиста у источној области Донбаса.

Са обележјима на униформама својих бораца која су инспирисана нацистичким волфсангелом (Wolfsangel), који су фотографисани са нацистичким SSсимболима на шлемовима, Азов „је познат по својој повезаности са неонацистичком идеологијом… [и] верује се да је учествовао у обучавању и радикализовању белачко супрематистичких организација са седиштем у САД“, судећи по оптужници ФБИ против неколико америчких белачких националиста који су путовали у Кијев да се обучавају заједно са Азовцима.

Игор Коломојски (Ігор Коломойський), украјински енергетски барон јеврејског порекла, био је главни финансијер Азова од његовог оснивања 2014. Он је такође плаћао приватне милиције попут батаљона Дњепар (Дніпро)и Ајдар (Айдар), и користио их је као лични силеџијски одред за заштиту својих финансијских интереса.

2019. Коломојски се појавио као највећи дародавац председничкекампањеЗеленског. Иако је Зеленски за главну тему своје кампање одабрао борбу против корупције, Пандорини документи су разоткрили да он и чланови његовог ужег круга скривају велике уплате од Коломојског у сумњивој мрежи офшор рачуна.

Председник Зеленски (у средини) на састанку са олигархом милијардером и пословним сарадником Игором Коломојскм, 10. септембра 2019.

Када је Зеленски ступио на дужност у мају 2019, батаљон Азов је дефакто контролисао стратешки југоисточни лучки град Маријупољ и његова околна села. Као што је приметио „Опен демокраси“ (Open Democracy): „Азов је свакако успоставио политичку контролу над улицама Маријупоља. Да би одржавали ту контролу, они морају да реагују жестоко, чак иако то чине незванично, на било које јавно дешавање које се у довољној мери разилази од њихове политичке агенде.“

У нападе Азова у Маријупољу спадају, између осталих инцидената, напади на „феминисткиње и либерале“ током протестног марша на Међународни Дан жена.

У марту 2019, припадници Националног корпуса батаљона Азов напали су кућу Виктора Медведчука (Віктор Медведчук), водећег опозиционара у Украјини, оптужујући га за издају због његовог пријатељског односа са Владимиром Путином, који је кум Медведчукове ћерке.

Администрација Зеленског је ескалирала напад на Медведчука, затворивши у фебруару 2021. неколико медијских кућа које је он контролисао са отвореним одобрењем Стејт департмента САД и затварањем лидера опозиције због издаје три месеца касније. Зеленски је своје поступке правдао нуждом да се „бори против опасности руске агресије у информацијској арени.“

Даље, у августу 2020, Азовљев Национални корпус је отворио ватру на аутобус са члановима Медведчуковљеве партије, „Патриоте за живот“ (Патриоты - За Жизнь!), ранивши неколико људи челичним мецима који су пресвучени гумом.

Breaking! A bus carrying supporters and members of #Ukraine's opposition party "Patriots For Life" was attacked by Ukrainian National Corps and Azov Battalion in the east of the country (Kharkov), unconfirmed reports that some of the passengers have been murdered. pic.twitter.com/O0hB2sqbRA

— The Eurasianist ☦️ (@Russ_Warrior) August 27, 2020

Зеленски није успео да заузда неонацисте, па је завршио сарађујући са њима

Након неуспешног покушаја да демобилише неонацистичке милиције у граду Золоте октобра 2019, Зеленски је позвао борце за сто, рекавши новинарима: „Ја сам се јуче срео са ветеранима. Сви су били тамо – Национални корпус, Азов и сви други“.

Неколико столица даље од јеврејског председника био је Јевген Карас (Євген Карась), вођа неонацистичке банде C14.

Зеленски се састаје са „ветеранима“ међу којима је и Јевген Карас (скроз десно) и Дмитро Шатровски, вођа батаљона Азов (доле лево).

Током Мајданске „Револуције достојанства“ (Революція гідності) којом је 2014. збачен изабрани председник Украјине, активисти C14 су преузели градску скупштину и полепили њене зидове са неонацистичким симболима пре него што су потражили уточиште у канадској амбасади.

Као бивше омладинско крило ултранационалистичке партије „Свобода“, C14 изгледа да своје име дугује злогласним 14 речима америчког неонацистичког вође Дејвида Лејна (David Lane): „We must secure the existence of our people and a future for white children.“ („Ми морамо обезбедити егзистенцију нашег народа и будућност за белачку децу“).

Нудећи се за извршење дела спектакуларног насиља у име било кога ко је вољан да плати, хулигани су гајили близак однос са разним владиним телима и моћним елитама широм Украјине.

Неонацистичка банда C14 се нуди да врши насиље на изнајмљивање: „C14 ради за вас. Помозите нам да опстанемо, и ћемо помоћи вама. За обичне дародавце, ми отварамо сандуче са жељама. Ком вашем непријатељу бисте хтели да загорчамо живот за вас? Ми ћемо то урадити.“

„Ројтерсов“ извештај из марта 2018. каже да су „C14 и градска власт Кијева недавно потписали споразум који допушта C14 да оснују ‚општинску гарду‘ која ће патролирати улицама“, практично им дајући државно одобрење за вршење погрома.

Као што је „Грејзон“ (Grayzone) известио, C14 је у сарадњи са кијевском полицијом предводио препад с циљем „чишћења“ Рома из кијевске железничке станице.

The C14 Nazi terror gang signed an agreement with the Kiev municipal government to patrol its streets. This footage taken just a few months later in 2018 shows them carrying out a pogrom against a Romani camp. pic.twitter.com/9aAA86K8TQ

— Alex Rubinstein (@RealAlexRubi) February 28, 2022

Не само да је ову активност одобрила градска власт Кијева, већ и самој влади САД једва да је шта ту сметало, пошто је угостила Бондара у званичној институцији владе САД у Кијеву где се он хвалисао погромима. C14 је током 2018. наставио да прима државни новац за „национално-патриотско образовање“.

Карас је тврдио да су украјинске службе безбедности „прослеђивале“ информације о просепаратистичким скуповима „не само нама, већ и Азову, Десном сектору и тако даље“.

„Генерално, представници свих фракција, Националне гарде, Безбедносне службе Украјине и Министарства унутрашњих послова раде за нас. Можеш тако да се зезаш“, рекао је Карас.

Током 2019. Зеленски и његова администрација су продубили своје везе са ултра-националистичким елементима широм Украјине.

Тадашњи премијер Олексиј Хонарчук на бини на неонацистичком концерту „Veterans Strong“

Након што је премијер био на неонацистичком концерту, Зеленски је одликовао вођу Десног сектора

Свега неколико дана након што се у новембру 2019. Зеленски састао са Карасом и другим неонацистичким вођама, Олексиј Хончарук (Олексій Гончарук) – тадашњи премијер и заменик шефа кабинета Зеленског – појавио се на бини на неонациситчком концерту који је организовао лик из C14 и Андриј Медведко (Андрій Медведько) који је оптужен за убиство.

Зеленскијева министарка за ветеране не само да је била на концерту, на коме је наступало неколико антисемитских метал бендова, она је тај концерт промовисала на „Фејсбуку“.

Такође 2019, Зеленски је бранио украјинског фудбалера Романа Зозуљу (Роман Зозуля) од шпанских навијача који су му се ругали називајући га нацистом. Зозуља је позирао поред фотографија Степана Бандере, нацистичког колаборационисте из Другог светског рата, и отворено подржавао батаљон Азов. Зеленски је на ову контроверзу одговорио изјавом да читава Украјина стоји иза Зозуље, који „није само кул фудбалер него и прави патриота“.

У новембру 2021, један он најистакнутијих припадника ултра-националистичке милиције у Украјини, Дмитро Јарош (Дмитро Ярош), објавио је да је постављен за саветника врховног команданта оружаних снага Украјине. Јарош је заклети следбеник нацистичког сарадника Бандере који је био на челу Десног сектора од 2013. до 2015, заклевши се да ће предводити „дерусификацију“ Украјине.

Дмитро Јарош позира са врховним командантом оружаних снага Украјине

Месец дана касније, док се ближио рат са Русијом, Зеленски је доделио признање „Херој Украјине“ команданту Десног сектора Дмитру Коцјубајлу (Дмитро Коцюбайло). Познат као „Да Винчи“, Коцјубајло у својој бази на фронту држи вука као љубимца и воли да се шали са новинарима који им дођу у посету да га његови борци „хране са коскама русофоне деце“.

Председнк Зеленски додељује признање „Херој Украјине“ команданту Десног сектора Дмитру Коцјубајлу

Неонацистички вођа ког подржава украјинска држава размеће се својим утицајем у предвечерје рата са Русијом

5. фебруара 2022, свега неколико дана пре него што ће избити свеопшти рат са Русијом, Јевген Карас из неонацистичког C14 одржао је жестоко јавно обраћање у Кијеву са намером да истакне утицај који његова организација и друге налик њој имају на украјинску политику.

Watch Yevhen Karas the leader of Ukraine's neo-Nazi terror gang C14's speech from Kiev earlier this month. Straight from the horses' mouth, he dispels the many narratives pushed by the left, the mainstream media and the State Department. pic.twitter.com/VWJqWPUGUp

— Alex Rubinstein (@RealAlexRubi) February 27, 2022

„ЛГБТ и стране амбасаде кажу ‚није било много нациста на Мајдану, можда око 10 посто правих идеолошких“, приметио је Карас. „Да није било тих осам посто [неонациста] делотворност [мајданског пуча] би опала за 90 посто.“

Мајданска „Револуција достојанства“ из 2014. била би„геј парада“ да није било инструменталне улоге неонациста, изјавиоје.

Карас је затим изнео мишљење да је Запад наоружао украјинске ултра-националисте зато што „нас убијање забавља“. Он је такође фантазирао о балканизацији Русије, рекавши да би требало да буде подељена у „пет различитих“ земаља.

Јевген Карас поздвравља нацистичким поздравом

„Ако погинемо… умрли смо водећи свети рат“

Када су 24. фебруара ове године руске снаге ушле у Украјину, опколивши украјинску војску на истоку и напредујући ка Кијеву, председник Зеленски је објавио националну мобилизацију која је обухватила и пуштање криминалаца из затвора, међу којима су и осуђене убице за којима је расписана потерница у Русији. Он је такође дао благослов за поделу оружја обичним грађанима и да их обучавају прекаљени паравојни борци попут оних из батаљона Азов.

Док су трајале борбе, Азовљев Национални корпус је окупио стотине обичних грађана, укључујући баке и децу, да би их обучавао на јавним трговима и у стовариштима од Харкова до Лавова.

As US media celebrated average Ukrainian citizens taking up arms against Russian troops, the ultra-nationalist Azov Battalion's National Corps published a propaganda video of its fighters training and passing out arms to residents of Kharkiv, transforming them into combatants. pic.twitter.com/RVL1nyWkfw

— Max Blumenthal (@MaxBlumenthal) March 1, 2022

27. фебруара, званични налог Националне гарде Украјине на „Твитеру“ објавио је видео „Азовљевих бораца“ који подмазују своје метке свињском машћу да би понизили руске муслиманске борце из Чеченије.

Azov fighters of the National Guard greased the bullets with lard against the Kadyrov orcs👊 Бійці Азова Нацгвардії змастили кулі салом проти кадировських орків👊 Підписуйтесь на наш телеграм канал https://t.co/SBQltMr4bM pic.twitter.com/A1ci7tZL8r

— НГУ (@ng_ukraine) February 27, 2022

Дан касније, Азовљев Национални корпус је објавио ће Регионална полиција батаљона Азов за Харков користити Регионалну државну управу у граду као штаб одбране. Снимак који је наредног дана објављен на „Телеграму“ показује да је зграда коју је заузео Азов погођена руским ударом из ваздуха.

Поред давања дозволе за пуштање најгорих криминалаца да се укључе у битку против Русије, Зеленски је наредио свим мушкарцима који су борбено способни да остану у земљи. Милитанти Азова су кренули да спроводе те мере брутализовањем цивила који су покушавали да побегну од борби које су вођене око Маријупоља.

Судећи по једном Грку који живи у Маријупољу који је недавно интервјуисан за грчке вести: „Када покушате да одете излажете се ризику да ћете налетети на патролу украјинских фашиста, батаљона Азов“, рекао је, додавши: „Они би ме убили и одговорни су за све“.

Снимак који је објављен на интернету приказује униформисане припаднике фашистичке украјинске милиције у Маријупољу који са упереним пушкама насилно извлаче из возила становнике који беже из града.

BREAKING 💥 Ukrainian NAZI are preventing people from leaving Mariupol and are shooting at them. Residents of #Mariupol do not move around the city, Mariupol will soon be liberated!#EndTheBandera#StopUkrainianNazism #Ukraine #Russia #DPR #LPR #DNR #LPR #Donbass pic.twitter.com/AakZGyNxQx

— Deus Abscondis (@Deus_Abscondis) February 26, 2022

Други видео који је снимљен на контролном пункту око Маријупоља приказује борце Азова који пуцају и убијају цивиле који покушавају да побегну.

1. марта, Зеленски је заменио обласног губернатора Одесе са Максимом Марченком (Максим Марченко), бившим командантом екстремно десничарског батаљона Ајдар, који је оптужен за читав низ ратних злочина у области Донбаса.

У међувремену, док огромни конвој руских оклопних возила иде ка Кијеву, Јевген Карас из неонацистичког C14 је објавио видеона „Јутјубу“ из унутрашњости возила које по свој прилици превози борце.

Све до недавно, НАТО је делио рат у пет различитих операционалних области: ваздух, земљу, море, свемир и сајбер. Али пошто развија стратегије когнитивног ратовања, војни савез разматра нови, шести ниво: „људску област“.

У истраживању из 2020. које је спонзорисао НАТО о овом новом облику ратовања јасно је образложено: „Док су дејства извршена у пет области вршена да би се остварило утицај на људски домен, циљ когнитивног ратовања је да свако буде оружје.“

„Мозак ће бити бојно поље 21. века“, истиче се у извештају. „Људи су спорна област“, и „будући сукоби међу људима ће се вероватно десити прво дигитално а потом физички у непосредној близини чворишта политичке и економске моћи.“

Истраживање о когнитивном ратовању из 2020. које је спонзорисао НАТО

Премда се у студији коју је подржао НАТО инсистира на томе да је већи део њеног истраживања о когнитивном ратовању намењен одбрамбеној сврси, она се такође слаже и са тим да војни савез развија офанзивне тактике, констатујући: „Човек је често најрањивија тачка и то би требало признати да би се заштитио људски капитал НАТО али и да би били у стању да извучемо корист од рањивости наших непријатеља.“

Језивим изношењем на видело, у извештају се отворено каже да је „циљ когнитивног ратовања нашкодити друштвима а не само војсци“.

Извештај је истакао да Западне војске, док држе на нишану НАТО читаво цивилно становништво, морају ближе да сарађују са академском заједницом да би искористиле друштвене науке и хуманистичке науке као оружје и помогле савезу да развије своје капацитете за когнитивно ратовање.

Истраживање описује овај феномен као „милитаризацију науке о мозгу“. Али изгледа да је јасно да ће НАТО развој когнитивног ратовања довести до милитаризације свих аспеката људског друштва и психологије, од најинтимнијих друштвених односа до самог ума.

Таква свеобухватна милитаризација друштва се одражава у параноидном тону извештаја спонзорисаног од стране НАТО, у ком се упозорава на „убачену пету колону, где се свако, несвесно, понаша сходно плановима једног од својих супарника“. Студија јасно показује да су ти „супарници“ који тобоже искоришћавају свест Западних дисидената Кина и Русија.

Другим речима, овај документ показује да ликови у војном картелу НАТО све више доживљавају домаће становништво као претњу, бојећи се да би цивили могли да буду потенцијалне кинеске или руске ћелије спавача, подмукла „пета колона“ која доводи у питање стабилност „Западних либералних демократија“.

НАТО развојна кампања нових облика хибридног ратовања дешава се у тренутку када војне кампање држава чланица држе на мети домаће становништво на нивоу без преседана.

„Отава ситизен“ (Ottawa Citizen) је известио овог септембра [2021.] да је Здружена оперативна команда искористила пандемију ковида-19 за вођење информативног рата против сопственог становништва, испробавајући пропагандне тактике на канадским цивилима.

Интерни извештаји које је спонзорисао НАТО сугеришу да је ово откриће само загребало по површини таласа нових техника неконвенционалног ратовања које Западне војске примењују широм света.

Канада домаћин „Иновацијског изазова НАТО“ о когнитивном ратовању

Најава НАТО Иновацијског изазова за јесен 2021. на веб-сајту канадске владе

Два пута сваке године, НАТО одржава манифестацију типа продајне презентације коју је брендирао као „иновацијски изазов“. Ове кампање – којима су наизменично државе чланице домаћини на пролеће и на јесен – позивају приватне компаније, организације и истраживаче да помогну развој нових тактика и технологија за војни савез.

Изазови типа „Резервоара са ајкулама“ (ен. Shark Tank, ријалити ТВ емисија у којој предузетници износе пословне презентације пред панелом од пет инвеститора или „ајкула“, који одлучују да ли ће инвестирати у њихову компанију, прим. прев.) одражавају преовлађујући утицај неолибералне идеологије унутар НАТО, пошто учесници мобилишу слободно тржиште, јавно-приватна партнерства и обећање готовинских награда да би се унапредила агенда војно-индустријског комплекса.

Канада је домаћин Иновацијског изазова НАТО за јесен 2021. а његов назив је: „Невидљива претња: алати за супротстављање когнитивном ратовању“.

„Когнитивно ратовање настоји да промени се само оно што људи мисле, већ и како се понашају“, написала је канадска влада у својој званичној изјави о изазову. „Напади против когнитивне области укључују интеграцију информатичке, лажног/нетачног информисања, психолошке [области] и способност друштвеног инжењеринга.“

Отавино саопштење за штампу даље каже: „Когнитивно ратовање позиционира свест као бојно поље и област за чију превласт се води борба. Његов циљ је посејати несклад, подстаћи сукобљене наративе, поларизовати мишљења и радикализовати групе. Когнитивно ратовање може да мотивише људе да делују на начине који могу да наруше или фрагментирају иначе кохезивно друштво.“

Представници канадске војске које подржава НАТО разматрају когнитивно ратовање на панелу

Заговарачка група која се зове „НАТО асоцијација Канаде“ (NATO Association of Canada) мобилисала се да би подржала овај „Иновацијски изазов“, блиско сарађујући са војним уговарачима на привлачењу приватног сектора да инвестира у даље истраживање у име НАТО – и зарад сопствене добити.

Премда је „НАТО асоцијација Канаде“ (НАК) технички независна НВО, њена мисија је да промовише НАТО, и та организација се хвали на свом сајту: „НАК има снажне везе са владом Канаде укључујући Министарство спољних послова и Министарство националне одбране“.

У склопу својих настојања да промовише канадски НАТО Иновацијски изазов, НАК је 5. октобра одржала панел дискусију о когнитивном ратовању.

Истраживач који је написао читаву студију о когнитивном ратовању 2020. коју је спонзорисао НАТО, Франсоа ду Клузел (François du Cluzel), учествовао је у дискусији, заједно са канадским официрима које подржава НАТО.

Панел од 5. октобра 2021. о когнитивном ратовању, у организацији НАТО асоцијације Канаде.

Панел је надгледао Роберт Бејнс (Robert Baines), председник „НАТО асоцијације Канаде“. Модерирао је Гарик Наи (Garrick Ngai), директор маркетинга у индустрији оружја који је на дужности саветника канадског Министарства националне одбране и потпредседника и директора НАК.

Бејнс је отворио дискусију напоменом да ће учесници разматрати „когнитивно ратовање и нови домен такмичења, у којем држава и недржавни актери настоје да утичу на оно шта људи мисле и како понашају.“

Председник НАК је такође радо напоменуо лукративне „прилике за канадске компаније“ које обећава Иновацијски изазов НАТО.

НАТО истраживач описује когнитивно ратовање као „начине да се науди мозгу“

Панел од 5. октобра је отворио Франсоа ду Клузел, бивши официр француске војске који је 2013. помогао стварању Иновацијског чворишта НАТО (iHub; Aj-hab), којим је након тога управљао из свог упоришта у Норфолку, Вирџинија.

Иако „Aj-hab“ на свом веб-сајту инсистира, из правних разлога, да „мишљења испољена на овој платформи не представљају гледиште НАТО или било које друге организације“, ту организацију спонзорише „Савезничка команда за трансформацију“ (СКТ), описана као „једна од две стратешке команде на челу војне командне структуре НАТО“.

Иновацијско чвориште, стога, делује као нека врста унутрашњег НАТО истраживачког центра или тинк-тенка. Његово истраживање није нужно званична НАТО политика, али њега директно подржава и надгледа НАТО.

2020., врховни савезни командант за трансформацију (ВСКТ) је дао задатак Ду Клузелу, као менаџеру „Ај-хаба“, да спроведе шестомесечно истраживање о когнитивном ратовању.

Ду Клузел је у октобру ове године сажео своје истраживање на панелу. Он је своја запажања започео напоменом да је когнитивно ратовање „сада једна од горућих тема за НАТО“, и „постало је појам који се последњих година стално појављује у војној терминологији“.

Иако је Француз, Ду Клузел је истакао да се стратегија когнитивног ратовања „тренутно развија под мојом командом овде у Норфолку, САД“.

Менаџер Иновацијског чворишта НАТО је одржао говор је са „Пауерпоинт“ презентацијом, почевши са провокативним слајдом на коме је когнитивно ратовање дефинисано као „битка за мозак“.

Когнитивно ратовање: битка за мозак

„Когнитивно ратовање је нови концепт који започиње у информативној сфери, то је једна врста хибридног ратовања“, рекао је Ду Клузел.

„Он почиње са хипер-повезаношћу. Свако има мобилни телефон“, наставио је. „Он почиње са информацијом зато што је информација, ако тако могу да кажем, гориво когнитивног ратовања. Али он сеже далеко даље од пуке информације, што је самостална операција – информационо ратовање је самостална операција.“

Когнитивно ратовање се преклапа са великим технолошким корпорацијама и масовним надзором, зато што „све то има везе са стицањем стратешке предности употребом велике количине података“, објаснио је Ду Клузел. „Ми производимо податке свуда где идемо. Сваког минута, сваке секунде док се крећемо, ми идемо онлајн. И изузетно је лако искористити те податке да бисмо вас боље упознали и искористили то знање да бисмо променили начин на који размишљате.“

Наравно, НАТО истраживач је тврдио да су страни „непријатељи“ тобожњи агресори који примењују когнитивно ратовање. Али истовремено, он је јасно рекао да Западни савез развија сопствене тактике.

Провизорна дефиниција когнитивног ратовања: умеће употребе технологија зарад промене сазнајне способности људских мета

Ду Клузел је дефинисао когнитивно ратовање као „умеће употребе технологија зарад промене когниције (сазнајне способности, прим. прев.) људских мета.“

Те технологије, напоменуо је, обједињују поља НБИК – нанотехнологију, биотехнологију, информациону технологију и когнитивну науку. Све заједно, „то чини једну врсту веома опасног коктела који додатно може да манипулише мозгом“, рекао је он.

Ду Клузел је затим наставио да објашњава како нови егзотични метод напада „иде далеко даље“ од информационог рата или психолошких операција (сајопс).

„Когнитивно ратовање није само борба против онога што мислимо, већ је пре борба против начина на који мислимо, ако можемо да променимо начин размишљања људи“, рекао је. „То је много моћније и иде далеко даље од информационог [рата] и сајопса.“

Ду Клузел је наставио: „Суштински је важно разумети да је то лов на нашу когницију, на начин на који мозак обрађује информације и претвара их у знање, пре него пуки лов на информације или на психолошке аспекте наших мозгова. То није само деловање против онога што мислимо, већ такође деловање против начина на који мислимо, начина на који обрађујемо информације и претварамо их у знање.“

„Другим речима, когнитивно ратовање није само још једна реч, још једно име за информационо ратовање. То је рат против нашег индивидуалног процесора, нашег мозга.“

НАТО истраживач је нагласио да „је ово изузетно важно за нас у војсци“, зато што „има потенцијал да, развијањем новог оружја и начина да се оштети мозак, има потенцијал да ангажује неурологију и технологију у пуно, пуно различитих приступа да бисте утицали на хуману екологију… зато што сви знате да је врло лако претворити цивилну технологију у војну.“

Сајопс наспрам когнитивног домена: није то само дејство против онога што мислимо већ и против начина на који мислимо

А што се тиче тога ко могу бити мете когнитивног ратовања, Ду Клузел је открио да су сви на располагању.

„Когнитивно ратовање има универзални досег, почевши од појединца до држава и мултинационалних организација“, рекао је. „Његово поље деловања је глобално а циљ да се дочепа контроле над човеком, цивилом као и војником.“

И приватни сектор има финансијски интерес у напретку истраживања когнитивног ратовања, напоменуо је: „Широм света се праве огромне инвестиције у неуролошке науке што указује на то да ће когнитивна област вероватно бити једно од бојних поља будућности.“

Развој когнитивног ратовања потпуно трансформише војни сукоб каквим га познајемо, рекао је Ду Клузел, додајући „трећину главне борбене димензије савременом бојишту: физичкој и информационој димензији сада је додата когнитивна димензија.“

То „ствара нови простор за такмичење с оне стране онога што се зове пет домена оперисања – или области земље, мора, ваздуха, сајбер простора и свемира. Ратовање у когнитивној арени мобилише шири распон бојних простора него што то могу да учине само физичке и информационе димензије.“

Укратко, сами људи су нова област борбе у овом новом режиму хибридног ратовања, поред земље, мора, ваздуха, сајбер простора и свемира.

Закључци излагања Франсоа ду Клузела о когнитивном ратовању

НАТО студија когнитивног ратовања упозорава на „убачену пету колону“

Истраживање које је спровео менаџер НАТО Иновацијског чворишта Франсоа Ду Клузел, од јуна до новембра 2020, спонзорисала је „Савезничка команда за трансформацију“ војног картела и објавила извештај на 45 страна у јануару 2021. (PDF).

Тај језиви документ показује како је савремено ратовање досегло неку врсту дистопијске фазе, која се некада могла замислити само у научној фантастици.

„Природа ратовања се променила“, наглашава се у извештају. „Већина текућих сукоба остају испод прага традиционално прихваћене дефиниције ратовања, али појавили су се нови облици ратовања попут когнитивног ратовања (КР), док се људски ум сада сматра новом облашћу рата.“

За НАТО, истраживање когнитивног ратовања нема само одбрамбени карактер; оно је такође у великој мери офанзивно.

„Развијање способности да се оштете когнитивне способности противника ће бити неопходност“, јасно се каже у Ду Клузеловом извештају. „Другим речима, НАТО ће морати да стекне способност да заштити свој процес одлучивања и поремети непријатељев.“

И свако може бити мета ових операција когнитивног ратовања: „Било који корисник савремених информационих технологија је потенцијална мета. Оно циља на читав људски капитал нације“, злослутно се додаје у извештају.

„Као и потенцијално вођење когнитивног рата да би се употпунио војни сукоб, он такође може бити спроведен самостално, без икакве везе са ангажманом оружаних снага“, наставља се у студији. „Сем тога, когнитивно ратовање је потенцијално бескрајно пошто не може бити мировног споразума или предаје у оваквом типу сукоба.“

Баш као што овај нови начин војевања нема географске границе, он такође нема ни временски лимит: „Посредством интернета ово бојно поље је глобално. Без почетка и без краја, ова инвазија не зна за предах, подвучена обавештењима са наших паметних телефона, било где, 24 часа дневно, 7 дана недељно.“

Студија коју је спонзорисао НАТО бележи да су „неке НАТО нације већ признале да неуролошке технике и технологије имају велики потенцијал за оперативну употребу за разне безбедносне, одбрамбене и обавештајне подухвате.“

Она говори о открићима „неуролошких метода и технологија“ и наводи „коришћење истраживачких налаза и производа ради непосредног побољшања учинка бораца, интеграцију интерфејса човека и машине ради оптимизовања борбене способности полуаутоматских возила (нпр. дронова), и развој биолошког и хемијског оружја (нпр. неуро-оружја).“

Пентагон је међу примарним институцијама које гурају овај нови тип истраживања, као што се наглашава у извештају: „Иако су бројне нације вршиле и тренутно врше неуролошка истраживања и развој у војне сврхе, можда су најпроактивнија настојања у овом погледу спроведена од стране Министарства одбране Сједињених Држава; чије истраживање је најистакнутије и најбрже сазрева а чији развој спроводе Агенција за пројекте напредних истраживања у области одбране (ДАРПА) и Обавештајне делатности напредних истраживачких пројеката (ИАРПА)“.

Војна употреба неуролошко/технолошких истраживања, показала је студија, укључује прикупљање обавештајних података, обуку, „оптимизовање перформанси и флексибилности у борби и војног помоћног особља“, и наравно „директна употреба неурологије и неуротехнологије као оружја.“

Ово претварање неурологије и неуротехнологије у оружје може бити и биће фатално, то јасно истиче студија коју је спонзорисао НАТО. Истраживање може „бити употребљено за слабљење агресије и неговање сазнајних способности и емоција припадања или пасивности; изазивање морбидитета, инвалидитета или патње; и „неутралисање“ потенцијалних противника или за навлачење на себе морталитета“ – другим речима, за сакаћење и убијање људи.

Истраживање из 2020. о когнитивном ратовању које је спонзорисао НАТО

У извештају се цитира генерал-мајор САД Робер Х. Скејлс (Robert H. Scales), који је сумирао нову борбену филозофију НАТО: „Победа ће бити одређена више у смислу освајања психо-културног него географске доминације.“

И док НАТО развија тактике когнитивног ратовања да би „освојио психо-културно“, такође све више претвара разне научне области у оружје.

У студији се говори о „реторти наука о подацима и хуманистичких наука“, и наглашава се да ће „комбинација друштвених наука и системског инжењерства бити кључна у помагању војној анализи да унапреди производњу обавештајних података“.

„Ако кинетичка сила не може да победи непријатеља“, каже студија, „психологија и повезане бихејвиоралне и друштвене науке су ту да попуне празнину.“

„Употреба друштвених наука биће кључна за развој људске области плана операција“, каже се даље у извештају. „То ће подупрети борбене операције пружањем могућих праваца деловања за читаву околну људску животну средину укључујући и непријатељске снаге, али такође одређујући кључне људске елементе попут когнитивног центра гравитације, пожељног понашања као и крајњег стања.“

Све академске дисциплине ће бити обухваћене у когнитивном ратовању, не само природне науке. „У војсци ће бити неопходно, више него икада пре, да експертиза из антропологије, етнографије, историје, психологије између осталих области сарађује са војском“, каже се у истраживању које је спонзорисао НАТО.

Извештај се приближава свом закључку са језивим цитатом: „Данашњи напредак у нанотехнологији, биотехнологији, информационој технологији и когнитивној науци (НБИК), појачан наизглед незадрживим наступањем тријумфалне тројке коју чине вештачка интелигенција, обрада велике количине података (big data) и цивилизацијска ‚дигитална зависност‘ створили су далеко злослутнију перспективу: убачена пета колона, где се свако, несвесно, понаша у складу са плановима једног од наших супарника.“

„Савремени концепт рата се не тиче оружја већ утицаја“, тврди он. „Победа на дуги рок ће остати потпуно зависна од способности да се утиче, узнемири, промени или удари на когнитивни домен.“

Студија коју је спонзорисао НАТО потом закључује са последњим параграфом који без икакве сумње јасно каже да је крајњи циљ Западног војног савеза не само физичка контрола над планетом, већ и контрола над умовима људи:

„Когнитивно ратовање је можда онај недостајући састојак који омогућава прелазак са војне победе на бојном пољу на трајни политички успех. Људски домен може бити одлучујућа област, у којој делатности више области остварују командантову замисао. Пет првих области могу донети тактичке и оперативне победе; једино људски домен може остварити коначну и потпуну победу.“

Канадски официр за специјалне операције наглашава важност когнитивног ратовања

Када је Франсоа ду Клузел, НАТО истраживач који је спровео истраживање о когнитивном ратовању, закључио своја запажања на панелу НАТО асоцијације Канаде који је одржан 5. октобра, после њега је наступио Енди Бонви (Andy Bonvie), командујући официр Канадског центра за обуку за специјалне операције.

Са више од 30 година искуства са Канадским оружаним снагама, Бонви је говорио о томе како Западне војске користе истраживање Ду Клузела и других, и укључују нове технике когнитивног ратовања у своје борбене активности.

„Когнитивно ратовање је за нас нови вид хибридног ратовања“, рекао је Бонви. „И то значи да треба да погледамо традиционалне прагове сукоба и како су ствари које се раде заправо испод тих прагова сукоба, когнитивних напада и некинетичких облика и неборбених претњи по нас. Ми треба боље да разумемо ове нападе и да сходно томе преиспитамо њихове делатности и нашу обуку да бисмо били у стању да оперишемо у тим другачијим условима.“

Мајор Енди Бонви, командујући официр Канадског центра за обуку за специјалне операције

Иако је приказао дејства НАТО као „дефанзивна“, тврдећи да су „непријатељи“ користили когнитивно ратовање против њих, Бонви је био јасан у погледу чињенице да и саме Западне војске развијају те технике, да би одржавале „тактичку предност“.

„Ми не смемо остати без тактичке предности за наше јединице коју истичемо јер се она протеже се само тактички, већ и стратешки“, рекао је. „Неке од тих различитих способности које имамо, које уживамо, одједном могу бити обрнуте и употребљене против нас. Тако да морамо боље да разумемо колико се брзо наши непријатељи прилагођавају стварима и да онда будемо у стању да предвидимо где ће бити у будућности, да бисмо могли да омогућимо нашим јединицама да буду и убудуће остану у тактичкој предности.“

„Когнитивно ратовање је најнапреднији облик манипулације који је виђен до сада“

Мари-Пјер Рејмон (Marie-Pierre Raymond), пензионисане канадска поручница која тренутно служи као „научник из области одбране и менаџер иновацијског портфолија“ за Иновације за одбрамбену изврсност и безбедносни програм Канадских оружаних снага, такође се укључила у панел који је одржан 5. октобра.

„Давно су прошли дани када се рат водио да би се стекло више земље“, рекла је Рејмон. „Сада је нови циљ да се промене идеологије непријатеља, што чини мозак центром гравитације човека. И човека чини облашћу око које се води борба, а ум постаје бојно поље.“

„Када говоримо о хибридним претњама, когнитивно ратовање је најнапреднији облик манипулације који смо до сада видели“, додала је, напоменувши да су му циљеви утицај на одлучивање појединца и „утицај на понашање групе сачињене од групе појединаца са циљем остваривања тактичке и стратешке предности.“

Рејмон је приметила да се когнитивно ратовање у великој мери такође преклапа са вештачком интелигенцијом, обрадом велике количине података (big data) и друштвеним медијима и одражава „убрзану еволуцију неуролошких наука као средства рата.“

Рејмон помаже надгледање НАТО Иновацијског изазова за јесен 2021. у име канадског министарства националне одбране, које је делегирало управљачку одговорност војном програму Иновације за одбрамбену изврсност и безбедност (IDEaS), у ком је запослена.

Изразито техничким жаргоном, Рејмон је назначила да је програм когнитивног ратовања не само одбрамбен, већ такође и офанзиван: „Овај изазов тражи решење које ће подржати настајући НАТО хумани домен и започети развој спознајног система унутар алијансе и то ће поспешити развој нових апликација, нових система, нових алата и концепата који ће довести до конкретног деловања у когнитивној области.“

Она је нагласила да ће ово „захтевати непрекидну сарадњу између савезника, иноватора и истраживача да би оспособили нашу војску да се бори и победи у когнитивној области. То је оно што се надамо да ће израсти из овог позива иноваторима и истраживачима.“

Да би подстакла корпоративну заинтересованост за НАТО Иновацијски изазов, Рејмон је мамила шаргарепом: „Кандидати ће добити национални и интернационални публицитет и новчане награде за најбоље решење.“ Она је потом примамљиво додала: „Ово би такође могло да користи кандидатима тако што би им потенцијално обезбедило приступ тржиштима 30 нација.“

Шехтар Готи, официр канадске војске при Кансофкому

Официр канадске војске позива корпорације да инвестирају у НАТО истраживање когнитивног ратовања

Друга институција која управља НАТО Иновацијским изазовом за јесен 2021. у име канадског министарства националне одбране је Команда снага за специјалне операције (Кансофком / CANSOFCOM).

Официр канадске војске који ради са Кансофкомом, Шехтар Готи (Shekhar Gothi), био је последњи панелиста 5. октобра на дискусији НАТО асоцијације Канаде. Готи врши дужност Кансофкомовог „иновацијског официра“ за Јужни Онтарио.

Он је закључио дискусију апелујући на корпоративно инвестирање у НАТО истраживање когнитивног ратовања.

Двогодишњи Иновацијски изазов је „део НАТО борбеног ритма“, изјавио је Готи ентузијастично.

Он је напоменуо да је, у пролеће 2021, Португалија одржала НАТО Иновацијски изазов који је био усредсређен на ратовање у свемиру.

У пролеће 2020, Холандија је била домаћин НАТО Иновацијског изазова који је био фокусиран на ковид-19.

Готи је уверавао корпоративне инвеститоре да ће НАТО учинити све да одбрани њихов профит: „Уверавам све да НАТО иновацијски изазов указује на то да ће сви иноватори задржати потпуну контролу над својом интелектуалном својином. Тако да НАТО неће преузети контролу над њом. Нити ће Канада. Иноватори ће задржати своју контролу на својом ИС.“

Тај коментар је био прикладан закључак панела, потврђујући да НАТО и његови савезници у војно-индустријском комплексу не само да настоје да доминирају светом и људима који га настањују узнемирујућим техникама ратовања, већ и да се старају да корпорације и њихови деоничари наставе да профитирају од тих империјалних стремљења.

Овај савез, који се зове „Глазговски финансијски савез за нето нулу“ (Glasgow Financial Alliance for Net Zero; ГФАНЗ), основан је 6у априлу од стране Џона Керија (John Kerry), специјалног изасланика председника САД за климатске промене; Џенет Јелен (Janet Yellen), министаркe финансија и бивше председавајуће Федералних резерви; и Марка Карнија (Mark Carney), специјалног изасланика УН за климатску акцију и финансије и бившег председавајућег „Банке Енглеске“ (Bank of England) и „Банке Канаде“ (Bank of Canada). Карни, који је такође финансијски саветник премијера УК за конференцију КОП26, тренутно заједно предводи савез са америчким милијардером и бившим градоначелником Њујорка, Мајклом Блумбергом (Michael Bloomberg).

Руководство ГФАНЗ; Извор: ГФАНЗ

Приликом свог оснивања, ГФАНЗ је тврдио да ће „обезбедити форум за стратешку координацију водећих људи финансијских институција из читавог финансијског сектора да би убрзао прелазак на економију без емисије угљен-диоксида (нето нула)“ и „мобилисати билионе долара који су неопходни“ да би се остварили циљеви ове групе – нулте емисије. У време оснивања овог савеза, премијер УК Борис Џонсон (Boris Johnson) описао је ГФАНЗ као некога ко „уједињује банке и финансијске институције света око глобалног преласка на нето нулу“, док је Џон Кери (John Kerry) приметио да „највећи финансијски играчи на свету признају да енергетска транзиција представља огромну комерцијалну прилику“. Анализирајући те две изјаве заједно, изгледа да је јасно да је ГФАНЗ ујединио најмоћније приватне банке и финансијске институције на свету око онога што сматра, пре свега, за „огромну комерцијалну прилику“, експлоатацију коју рекламира као „планетарни императив“.

Џон Кери у разговору са Си-ен-еновом Кристин Аманпур (Christine Amanpour) на КОП26. Извор: Си-ен-ен

ГФАНЗ је састављен од неколико „подсекторских савеза“, укључујући Иницијативу менаџера нето нула имовине (Net Zero Asset Managers Initiative, НЗАМ), Савез власника нето нула имовине (Net Zero Asset Owner Alliance, НЗАОА), и Савез нето нула банкарства (Net Zero Banking Alliance, НЗБА). Заједно, они управљају страховито великим делом приватних банкарских и финансијских интереса, где само НЗБА тренутно представља 43 посто укупне активе глобалног банкарског пословања. Ипак, у „највеће финансијске играче“ који доминирају ГФАНЗ-ом спадају извршни директори „БлекРока“ (BlackRock), „Ситиja“ (City), „Банке Америке“ (Bank of America), „Банко Сантандер“ (Banco Santander), и „Ејч-ес-би-сија“ (HSBC), као и Дејвид Швимер (David Schwimmer), извршни директор Групе Лондонске берзе и Нили Гилберт (Nili Gilbert), председница Инвестиционог комитета Фонда Дејвида Рокфелера (David Rockefeller).

Нарочито је, још један ентитет повезан са Рокфелером, „Фондација Рокфелер“, недавно, у септембру, одиграо кључну улогу у стварању Корпорација природних ресурса (Natural Asset Corporations) (КПР). Те КПР настоје да створе нову класу ресурса која би свет природе, као и еколошке процесе који су темељ целокупног живота, ставила на продају под маском његове „заштите“. Главни људи ГФАНЗ, укључујући „БлекРоковог“ Ларија Финка (Larry Fink), одавно су пуни ентузијазма по питању изгледа КПР и других повезаних настојања да се финансијализује свет природе и он је одиграо кључну улогу у рекламирању такве финансијализације као неопходне за борбу против климатских промена.

У склопу КОП26, ГФАНЗ – кључна група на тој конференцији – објављује план који има за циљ да повећа „токове приватног капитала у растуће и економије у развоју“. Према алијансином саопштењу за штампу, овај план се усредсређује на „развој земаљских платформи за повезивање са сада већ огромним приватним капиталом посвећеним нето нули са пројектима те земље, скалирајући мешовите финансије кроз мултилатералне развојне банке и развијање кредибилних глобалних тржишта угљеника која су високог интегритета. У саопштењу за штампу се напомиње да овај „огромни приватни капитал“ чини новац који чланови савеза настоје да инвестирају у земље у успону и земље у развоју, процењује се да је то преко 130 билиона долара, и – да би ангажовали те билионе у инвестирање – „глобални финансијски систем трансформише“ управо овај савез у сарадњи са групом која га је сазвала, Уједињеним Нацијама.

Предлажу преузимање

Детаљи плана ГФАНЗ да пласира билионске инвестиције својих чланова у растућа тржишта и земље у развоју објављено је у инаугуралном „Извештају о напретку“ савеза, чије објављивање је темпирано да се поклопи са конференцијом КОП26. У извештају се детаљно наводе алијансини „краткорочни план рада и амбиције“ које савез језгровито сумира као „програм рада на трансформацији финансијског система“.

Извештај напомиње да је савез прешао из фазе „посвећености“ у фазу „ангажованости“, са главним фокусом на томе што је фаза ангажованости „мобилизација приватног капитала у растућа тржишта и земље у развоју путем водеће улоге приватног сектора и јавно-приватне сарадње.“ Чинећи то, према извештају, ГФАНЗ настоји да створи „међународну финансијску архитектуру“ која ће повећати нивое приватних инвестиција чланова савеза у те економије. Њихови главни циљеви у том погледу се врте око стварања „амбициозних земаљских платформи“ и растуће сарадње између МРБ и приватног финансијског сектора.

Према ГФАНЗ, „земаљска платформа“ је дефинисана као механизам који окупља и сврстава „заинтересоване стране“, то јест, механизам за капитализам јавно-приватног партнерства/заинтересованих страна, „око одређеног питања или географије“. Понуђени примери укључују Иницијативу за лидерство у области климатских финансија (Climate Finance Leadership Initiative; ЦФЛИ) Мајка Блумберга (Mike Bloomberg), којa је у партнерском односу са „Голдман Саксом“ (Goldman Sachs) и „Ејч-ес-би-сијем“ између осталих институција приватног сектора. Премда је окарактерисан као неко ко се руководи „заинтересованим странама“, постојећи примери „земаљских платформи“ које је понудио ГФАНЗ су или иницијативе које предводи приватни сектор, попут ЦФЛИ, или јавно-приватна партнерства којима доминирају моћне мултинационалне корпорације и милијардери. Као што је недавно објаснио новинар и истраживач Иаин Дејвис (Iain Davis), ти модели механизма „капитализма заинтересованих страна“, упркос томе што су представљени као да нуде „одговорнији“ облик капитализма, допуштају корпорацијама и приватним ентитетима да учествују у обликовању прописа који управљају њиховим тржиштима и дају им знатно већу улогу у доношењу политичких одлука стављајући их у исту раван са националним владама. То је у суштини креативни начин рекламирања „корпоратизма“, који је дефиниција фашизма коју је дао озлоглашени италијански диктатор Бенито Мусолини (Benito Mussolini).

Поред стварања „корпоратистичких“ „земаљских платформи“ које се усредсређују на одређене области и/или питања у земљама у развоју, ГФАНЗ такође има за циљ да додатно „корпоратизује“ мултилатералне развојне банке (МРБ) и развојне финансијске институције (РФИ) не би ли боље спроводио инвестиционе циљеве чланова савеза. Судећи по савезу, ово је описано као растућа „сарадња између МРБ и приватног сектора“. У извештај у ГФАНЗ наводи се да у земљама у развоју „МРБ играју кључну улогу у помагању раста инвестиционих токова“. МРБ, попут Светске банке, одавно су изложене критици због тога што овај задатак извршавају хватањем нација у развоју у дужничку замку и потом коришћењем дуга за приморавање тих нација да дерегулишу тржишта (посебно финансијска тржишта), приватизују државну имовину и спроведу непопуларне мере штедње. Извештај ГФАНЗ јасно каже да савез сада настоји да употреби ове исте, контроверзне тактике МРБ приморавањем земаља у развоју на још већу дерегулацију да би олакшале „зелене“ инвестиције чланова савеза.

Извештај изричито каже да би МРБ требало да буду употребљене да би подстакле нације у развоју „да створе повољне амбијенте високог нивоа, који омогућују повезивање различитих страна и интереса“, за инвестиције чланова савеза у те нације. Значајно већи нивои инвестиција приватног капитала, који су потребни да би се по ГФАНЗ досегла нето-нула, захтевају да МРБ буду употребљене да би се подстакле нације у развоју да „успоставе пословне амбијенте који су наклоњени инвестицијама; поновљиви модел за пласирање инвестиција приватног капитала; и канале за остварење профитабилних прилика за инвестирање“. ГФАНЗ потом примећује да „ће приватни капитал и инвестиције тећи ка овим пројектима ако владе и креатори политика направе одговарајуће услове“, то јест, омогуће амбијенте за инвестиције приватног сектора.

Другим речима, кроз предложени раст учешћа приватног сектора у МРБ, попут Светске банке и регионалних развојних банака, чланови савеза настоје да употребе МРБ да би широм света земљама у развоју наметнули огромну и екстензивну дерегулацију користећи кампању декарбонизације као оправдање. Не морају више МРБ да хватају у дужничку замку нације у развоју да би форсирале мере које користе страним и мултинационалним ентитетима приватног сектора, пошто сада оправдања повезана са климатским променама могу бити употребљена за исте циљеве.

Извршни директор „БлекРока“ и шеф ГФАНЗ Лари Финк говори за Си-ен-би-си током КОП26. Извор: Си-ен-би-си

Овај нови модалитет МРБ, заједно са њиховим стапањем са приватним сектором, је у крајњем оно што ГФАНЗ предлаже у смислу „преосмишљавања“ тих институција. Шеф ГФАНЗ и извршни директор „БлекРока“ Лари Финк (Larry Fink), током панела на КОП26 одржаном 2. новембра [2021.], изричито је говорио о плану да се претресу те институције када је казао: „Ако ћемо бити озбиљни у погледу климатских промена у растућем свету, мораћемо да се озбиљно усредсредимо на преосмишљавање Светске банке и ММФ.“

Финк је наставио:

Они су старији зајмодавци, и данас не долази довољно приватног капитала у растући свет због ризика који су повезани са политичким ризиком, инвестирањем у браунфилд инвестиције – ако смо озбиљни у погледу подизања инвестиционог капитала у растућем свету. … Ја наговарам власнике тих институција, власнике капитала (equity), да се усредсреде на то како ћемо преосмислити те институције и преиспитати њихов карактер.

Планови које предлаже ГФАНЗ за преосмишљавање МРБ су посебно аларамантни с обзиром на то како процурели документи војске САД показују да се такве банке сматрају суштински за „финансијско оружје“ које је коришћено као „финансијски инструменти и дипломатски инструменти националне моћи САД“ као и инструменти онога што исти документи називају „данашњим глобалним системом управљања“ који су употребљени да би се приморале земље у развоју да усвоје мере које иначе не би.

Сем тога, с обзиром на Финкове изјаве, не би требало да изненађује да се извештају ГФАНЗ каже да њихово настојање да успоставе „земаљске платформе“ и измене функционисање и повеље МРБ кључна је компонента имплементирања унапред планираних препорука које имају за циљ „хватање Новог Бретон Вудс тренутка“ и преправљање система „глобалног финансијског управљања“ да би „промовисао економску стабилност и одрживи раст“.

Као што је наведено у другим документима ГФАНЗ и на њиховом веб-сајту, циљ савеза је преобликовање глобалног финансијског система, и очигледно је на основу изјава чланова и докумената савеза да је циљ трансформације да се олакшају инвестициони циљеви чланова савеза с оне стране тренутно могућег употребом диктата повезаних са климатским променама, уместо са задуживањем, као средством за остварење тог циља.

УН и „тиха револуција“

Што се тиче ГФАНЗ-овог чланства и амбиција његових чланова, неки се можда питају зашто би Уједињене Нације подржале такву предаторску иницијативу. Зар Уједињене Нације, уосталом, не раде првенствено са националним владама а не са интересима приватног сектора?

Иако је у јавности то засигурно преовлађујуће виђење УН, та организација је деценијама следила модел „стејкхолдер капиталисте“ који привилегује приватни сектор и милијардере „филантропе“ на рачун националних влада, где је потоњима дат задатак само да створе „омогућујуће амбијенте“ за мере које су креирали и које су у корист првих.

Говорећи 1988. на Светском економском форуму, генерални секретар Кофи Анан (Kofi Annan) је отворено говорио о тој промени:

Уједињене Нације су трансформисане од како смо се последњи пут срели овде у Давосу. Организација је претрпела потпуни ремонт који сам назвао „тихом револуцијом“. … Дошло је до темељне промене. Уједињене Нације су некада радиле само са владама. Сада знамо да се мир и просперитет не могу остварити без партнерства које укључује владе, међународне организације, пословну заједницу и цивилно друштво. … У посао Уједињених Нација спадају и бизниси света.

Пошто су сада УН суштински средство за промоцију капитализма заинтересованих страна, једино што им припада је да „сазивају“ и подржавају настојања група као што је ГФАНЗ да прошире тај стејкхолдер капиталистички модел на друге институције које су укључене у глобално управљање, посебно глобално финансијско управљање. Допуштајући члановима ГФАНЗ, то јест, многим од највећих приватних банака и финансијских институција на свету, да се стапају са МРБ, преправљају „глобални систем управљања финансијама“ и да стекну већу контролу над политичким одлукама у растућем свету је остварење банкарског сна. Да би стигли дотле, све што је требало да ураде је да убеде довољан део светске популације да је таква промена неопходна зато што се сматра да нешто хитно мора да се уради по питању климатских промена и да је неопходно брзо декарбонизовати економију. Ипак, ако то буде преточено у праксу, резултат тешко да ће бити „зеленији“ свет већ ће то бити свет којим доминира мала финансијска и технократска елита која може слободно да користи и пљачка и „природни капитал“ и „људски капитал“.

Данас, МРБ се користе као „инструменти моћи“ који користе дуг за приморавање нација у развоју да примене мере које ће користити страним интересима а не њиховим националним интересима. Ако ГФАНЗ истера своје, МРБ сутрашњице ће бити коришћене да у суштини елиминишу национални суверенитет, приватизују „природне ресурсе“ (тј. екосистеме, еколошке процесе) света у развоју и намећу све технократскије мере осмишљене од стране институција глобалне владавине и тинк-тенкова све обесправљенијим популацијама.

Иако се ГФАНЗ огрнуо узвишеном реториком „спасавања планете“, његови планови у крајњој линији се своде на корпоративни пуч који ће глобални финансијски систем учинити још корумпиранијим и предаторскијим и додатно умањити суверенитет националних влада у земљама у развоју.

Та јединица – Информативно истраживачко одељење (Information Research Department, IRD; Ај-ар-ди) – прикупљала је информације које су осмишљене тако да нанесу штету Аљендеу и дају легитимитет његовим политичким противницима и дистрибуирала материјал утицајним личностима унутар чилеанског друштва.

Ај-ар-ди је такође делило са владом САД обавештајне податке о левичарским активностима у земљи. Британски званичници у Сантијагу су помогли медијску организацију коју је финансирала ЦИА што је био део опсежних тајних активности САД са циљем збацивања Аљендеа, што је кулминирало пучем 1973.

Било ко само не Аљенде

У планском документу Форин офиса који је написан 1964. забележено је да је Латинска Америка „битно подручје у Хладном рату и да је спречавање преузимања власти од стране комуниста подједнако важно за британске националне интересе као и преговарање о трговини и повећању извоза“.

У извештају се додаје да САД „очекују да Уједињено Краљевство учини што је могуће више на пољу пропаганде“ у Латинској Америци.

Неколико месеци пре одржавања председничких избора 1964. у Чилеу, јединица службе британске владе под називом Радна група за Латинску Америку Контра-субверзивног комитета (Counter-subversion Committee’s Working Group on Latin America), саветовала је Ај-ар-ди да „ће бити важно спречити значајне добитке екстремне левице“ у Чилеу, „сада и касније“.

У то време, Аљенде је био председнички кандидат на изборима кандидујући се као вођа Frente de Acción Popular (Фронта народне акције) против Хришћанског демократе Едуарда Фреија (Eduardo Frei), који је на крају победио освојивши 56% гласова наспрам Аљендеових 39%.

Едуардо Фреи је био председник Чилеа од 1964-70. (Фото: Biblioteca del Congreso Nacional de Chile / Creative Commons)

Ај-ар-ди је покренуо своју пропагандну офанзиву у Чилеу тајно подржавајући Фреја током месеци који су претходили изборима. Као што је Елизабет Алот (Elizabeth Allott), дугогодишња официрка Ај-ар-дија, написала убрзо након што је Фреи прогласио победу, јединица се усредсредила на „дистрибуцију нашег озбиљнијег материјала поузданим контактима и старање за објављивање одређених новинских чланака“ који критикују Аљендеа, а наклоњени су Фреију.

Алот је такође предложила „СПА [специјалну политичку акцију] са помоћним дејством САД“ зарад поделе гласова левице.

Британски планери су сматрали да су избори 1964. успешна прекретница. „Ми смо у Чилеу зацело имали ретку прилику“, написала је Алот. „Ако верујемо да је наш рад у Латинској Америци важан, онда је сигурно мало места на која је важније трошити наше ресурсе и где постоји такав распон како за наше негативне тако и за конструктивне улоге.“

Лесли Глас (Leslie Glass), помоћник подсекретара за спољне послове и бивши генерални директор Британских информативних служби, се сложио са тим. Пишући неколико дана након избора, он је приметио да је то била „победа против комуниста да се ствари поставе на своје место“ додавши да је сада постојала „влада чије мере треба подржати, уколико буду успешно спроведене, пружају нам вероватно до сада најбољу прилику на континенту да отмемо комунистима њихов raison d’être“.

Фреи је владао Чилеом наредних шест година све до 1970. ја када се поново изашло на гласање. До тада, Аљенде је већ био вођа коалиционе групације познате као Popular Unidad (Народно јединство), које је обећало да ће редистрибуирати економску моћ у Чилеу.

Аљендеова платформа је навела да ће преобликовати „садашњу економску структуру, укидајући моћ страног и националног монополског капитала и латифундија [великих пољопривредних имања] да би започели изградњу социјализма“.

Аљендеове мере национализације су представљале поприличну претњу по британске и америчке интересе, посебно у главној чилеанској индустрији, производњи бакра, чији рудници су у значајној мери били у власништву америчких компанија.

Пошто је било све изгледније да ће Аљенде доћи на власт, интензивиране су британске пропагандне операције. „Чиле је на првој линији фронта што се тиче комунизма у Јужној Америци“, приметио је 1969. један планер Ај-ар-дија.

Ај-ар-ди је послао стручног теренског официра у Сантијаго током позних 1960-их, чије операције су биле непосредно усредсређене на спречавање Аљендеове победе.

Истовремено, Министарство спољних послова је послало у Чиле аташеа за рад да би надгледао активност синдиката, иако је аташе био повучен пре избора 1970.

13. јула 1970, свега пар недеља пре избора, Алот је обавестила британског амбасадора Дејвида Хилдјарда (David Hildyard) да је „операција Ај-ај-дија… била концентрисана на спречавање савеза крајње левице да освоји власт на председничким изборима 1970, и на помагање одговарајућих организација које ће вероватно наставити да постоје шта год да се деси на изборима“.

Она је додала: „Теренски официр Ај-ар-дија… има веома блиске контакте са стручним званичницима у [чилеанском] Министарству спољних послова, [редиговано], и одређеним студентским организацијама. Као и другде у Латинској Америци ми можемо да покријемо области које су затворене за Американце.“

Алот је такође предложила шефу Ај-ар-дија Кенету Круку (Kenneth Crook) да Британија обучи чилеанску војску за „контра-субверзију“. Она се, нарочито, позвала на претходно британско обучавање Министарства спољних послова бразилске диктатуре, за које је касније откривено да је укључивало лекције у техникама мучења.

Британска настојања да се заустави Аљенде су пропала и чилеански председнички избори септембра 1970. ће довести на власт првог јавно признатог социјалисту у тој земљи који је изборима дошао на власт.

Вашингтонска веза

Британска тајна акција у Чилеу је спроведена у сарадњи са САД, чија улога у дестабилизовању те земље је откривена у потоњим деценијама. Између 1962. и 1970, ЦИА је „спровела разне пропагандне активности“ укључујући „пласман“ материјала „у радио и новинске медије“ у корист Фреија и против Аљендеа.

Она је такође против Аљендеа организовала „операције кварења“ и ангажовала се у трогодишњој кампањи између 1970. и 1973. на његовом политичком „убиству“ уливајући „милионе долара ради јачања опозиционих политичких партија“, судећи по извештају Сената САД.

Документи Ај-ар-дија показују како су, током позних 1960-их, британски планери делили стратешке савете и обавештајне податке са званичницима САД. Иако су планери Ај-ар-дија упозорили САД да „можда заузимају сувише екстреман став“ у својој антикомунистичкој пропаганди, они су упркос томе официрима САД дали списак чилеанских новинара који би могли да произведу жељени садржај.

УК и САД су размењивале и информације о левичарским активностима у Чилеу, што је договор који је потрајао барем до марта 1973, показују британски документи са којих је скинута ознака поверљивости.

Аљенде је збачен у војном пучу који је предводио генерал Аугусто Пиноче (Augusto Pinochet), 11. септембра 1973, што је наишло на општу међународну осуду. Његов режим је убрзо постао један од најрепресивнијих латиноамеричких [режима] у модерној историји пошто су хиљаде политичких противника сатеране на национални фудбалски стадион Чилеа или у тајне затворе.

Поред далеко опсежније тајне акције САД, британски официри су играли тајну улогу у припремању терена за Пиночеово преузимање власти у савезу са САД.

Октобра 1970, британски официри у Сантијагу су тајно помагали новинску агенцију коју је финансирала ЦИА, „Форум Ворлд Фичерс“ (Forum World Features; ФВФ), „да би средила специјално извештавање о ситуацији у Чилеу“. Месец дана након што је изабран Аљенде, британски секретар за спољне послове Алек Даглас-Хом (Alec Douglas-Home) је наредио амбасади у Сантијагу да „одговори на сваки предлог“ ФВФ-а након што је њен шеф, Брајан Крозијар (Brian Crozier), затражио помоћ око низа „закулисних“ чланака о Аљендеовом програму.

ФВФ је одиграла значајну улогу у пропагандном јуришу на Аљендеа. У децембру 1973, три месеца након Пиночеовог пуча, новинар ФВФ-а Роберт Мос (Robert Moss) објавио је књигу „Чилеов марксистички експеримент“ (Chile’s Marxist Experiment) коју је наручила ЦИА, у којој је порекао улогу Вашингтона у пучу и свалио кривицу на Аљендеа.

Пиночеов режим је купио 10.000 копија књиге „да би их поделили у склопу пропагандног пакета“ а Крозијар се касније сећао да је Мосов рад „одиграо своју улогу у неопходној дестабилизацији Аљендеовог режима“.

Званичних Министарства спољних послова Хју Карлес (Hugh Carless) се сложио, пишући у децембру 1973. да је књига „помогла да успоставимо равнотежу“ у Чилеу.

Рори Кормак (Rory Cormac), професор међународних односа на Универзитету у Нотингему, рекао за „Дикласифајд“ (Declassified): „Ови документи са којих је недавно скинута ознака поверљивости су значајни зато што откривају британско специјално политичко дејствовање изван традиционално приоритетних области. Пошто су јој ослабиле материјалне способности, Британија је прибегла тајном деловању како би помогла одржању своје глобалне улоге.“

Пиноче: „одани, прави пријатељ“ Британије

Конзервативна влада под Едвардом Хитом (Edward Heath) (1970-74.) брже боље је дала дипломатско признање новом Пиночеовом режиму. Документи Министарства спољних послова показују да су британски планери у Сантијагу и Лондону одмах кренули да остварују добре односе са војним властима док је њихова репресија расла.

До 1974, и под притиском јавности због Пиночеовог кршења људских права, Вилсонова (Wilson) влада, која се вратила на власт, увела је санкције Чилеу, укључујући и ембарго на наоружање и повлачење британског амбасадора из Сантијага. Њих је наставила следећа лабуристичка влада Џејмса Калахана (James Callaghan).

Након што је Маргарет Тачер (Margaret Thatcher) победила на изборима 1979, Британија је, ипак, обновила пријатељске односе са Чилеом, продајући му оружје које се могло користити за унутрашњу репресију док је истовремено обучавала стотине чилеанских војника. Тачер је отишла корак даље и назвала Пиночеа „оданим, правим пријатељем“ Британије.

Након пада Пиночеове диктатуре 1990, комисија за утврђивање истине је потврдила да је током његове 17-годишње владавине више од 40.000 људи је мучено, 3.200 је убијено или „нестало“ а више од 200.000 је побегло у егзил.

Иако су се разликовале лабуристичка и конзервативна политика према Пиночеу, документи са којих је недавно скинута ознака поверљивости бацају ново светло на тврдњу да су лабуристи настојали да промовишу етичку спољну политику према Чилеу. За време прве Вилсонове администрације почела је тајна британска пропагандна офанзива против Аљендеа.

Британски званичници не само да су 1973. са добродошлицом дочекали чилеанску диктатуру – они су провели деценију потпомажући стварање услова који ће је довести на власт, и одиграли су важну улогу у уништавању чилеанске демократије за једно поколење.

Џон Мекивој (John McEvoy) је независни новинар који је писао за „Интернешнал хистори ривју“ (International History Review), „Канари“ (The Canary), „Трибјун магазин“ (Tribune Magazine), „Џакобин“ (Jacobin), и „Бразил вајер“ (Brasil Wire).

Declassified UK

„БлекРок“ – успон водеће банке у сенци

„БлекРок“ је резултат дугог низа дерегулација у САД, али се такође прелива на читав Западни економски, фискални и управни систем, у Европи углавном преко подружница у лондонском Ситију.

Седиште у Делаверу, највећем финансијском уточишту у САД

„БлекРок“ има оперативно седиште у Њујорку и огранке у неколико десетина држава. Али компанијино правно седиште као корпорације је у финансијској оази САД у Делаверу.

Ова мајушна држава САД је у 20. веку изградила своју позицију водећег Западног финансијског уточишта, у почетку за америчке компаније: нарочито ниским порезима на добит, малим захтевима за објављивање података, оснивањем и пословањем letterbox компанија (тзв. компанија „сандуче“ је компанија на папиру, односно компанија која испуњава законом прописани минимум за оснивање у одређеној земљи, док њен власник стварне комерцијалне активности обавља у другој земљи, прим. прев.) као пословног сегмента и екстремно „либерално“ привредно право: одговорност и транспарентност су нарочито ограничене, на пример, у поређењу са класичном акционарском корпорацијом. Од 1920-их, америчка корпорација „Дупонт“ (DuPont) (фармацеутски производи, оружје, делови и опрема за аутомобиле) била је на челу овог развоја: њен правни домицил је и даље био тамо и тако је избегла јавну контролу и плаћање пореза чак и током своје светске експанзије; она је за време нациста сарађивала, на пример, и са немачким фармацеутским картелом „И-ге Фарбен“ (IG Farben). Те капиталистичке слободе су такође деценијама коришћене од стране најмултинационалнијих корпорација и банака, које се не налазе само у САД, већ и у ЕУ, Азији (посебно Хонг Конгу), латинској Америци, као и од стране стотина подружница сваке од њих.

ЕУ је признала легалност овог привредног права на својој територији. Федерална Република Немачка, која је основана након Другог светског рата уз подршку САД, признала је још у Споразуму о немачко-америчком пријатељству из 1954. за време њеног канцелара оснивача Конрада Аденауера (Konrad Adenauer) да америчке компаније могу да оперишу у Федералној Републици на основу закона финансијског уточишта из Делавера.2

Дерегулација од председника САД Вилијама Клинтона (William Clinton)

Слободе по делаверском закону су непрестано ширене и почетком 21. века су постале значајне ван САД и у великој мери глобално.

У 1980-има, банкари са Волстрита су почели са новим финансијским производима и праксама, које су потом легализоване за време „демократског“ председника Вилијама Клинтона. На пример, банка „Фрст Бостон“ (First Boston) током 1980-их, „Лоренс Финк“ (Laurence Fink), који је касније основао „Блекрок“, направио је од тога пословни модел паковања и продаје банкама индивидуалних хипотекарних дугова (за куповину етажне својине и кућа) и претварао у хартије од вредности којима се може трговати. „Финк“ је први практиковао ово у једном од подједнако дерегулисаних нових финансијских играча, фирми „Блекстон“ (Blackstone) која се бави инвестирањем у приватни капитал фирми. Одвојивши се од „Блекстона“ он се 1988. осамосталио са „Блекроком“ (Blackrock) (који се пуно касније почео писати „БлекРок“ (BlackRock)): Мали црни камен је постао велика црна стена.3

„БлекРок“ и друштво нису подређени старим банкарским прописима, који су обновљени након финансијске кризе 2008. Председник САД Обама (Obama) је чак узео „БлекРок“ за саветника за решавање финансијске кризе: као саветник Федералних резерви САД, „БлекРок“ је помогао у одлучивању о судбини несолвентних банака, осигуравајућих компанија и корпорација: кога спасити, а кога не. Током тог процеса, „БлекРоков“ обим посла је нагло порастао.

ЕУ је то следила, и „БлекРок“ је такође био саветник ЕЦБ пошто је први човек Европске централне банке, Марио Драги (Mario Draghi) (до 2020.), дошао из „Голдман Сакса“ (Goldman Sachs). 2020. „БлекРок“ је такође добио консалтинг уговор са Европском комисијом за „И-ес-џи“ (ESG; животна средина, социјала, управа).4

„БлекРок“: највећа „банка у сенци“

„БлекРок“ и друштво се по привредном праву не сматрају за банке, упркос томе што обављају многе операције које личе на банкарске. Светска банка, централне банке и земље Г7 још увек званично сматрају „БлекРок“ и друштво за „банке у сенци“. До данас, они остају нерегулисани „под надзором“ у централној банци централних банака, Банци за међународна поравнања (БИС, са седиштем у Базелу/Швајцарска), којом доминира Банка Федералних резерви.5 Преко свог лобија, „БлекРок“ и друштво су постигли да Западне владе продужавају одлагање регулисања.6

Темељ моћи капитала: супер-богаташи и локација у САД

„БлекРок“ и друштво добијају свој темељни капитал путем капитала који прикупљају од предузетника, корпоративних фондација, банака, осигуравајућих компанија, пензионих фондова. Све важније групе даваоца капитала чине бројни супер-богаташи, мултимилионери и мултимилијардери, чији број са дерегулацијом скоковито брзо расте: они су познати као „појединци високе нето вредности“ (High Net Worth Individuals; HNWI) и „појединци ултра високе нето вредности“ (Ultra High Net Worth Individuals; UHNWI). „БлекРок“ у 2021. управља са више од 8 билиона долара, остварујући зараду од такси, провизија и трговањем, али суштински делујући као правни представник и менаџер даваоца капитала. За све њих, због већих слобода „БлекРок“ гарантује и више годишње зараде у односу на претходне менаџере имовине, традиционалне банке и корпорације.

„БлекРок“ под администрацијама САД након Вилијама Клинтона

Волстрит и нови организатори капитала већински су од 1990-их у САД подржавали Демократску странку зато што су постали моћни захваљујући њеним дерегулацијама. Зато се разговарало о извршном директору „БлекРока“ Финку (Fink) као могућем министру финансија под председничком кандидаткињом Хилари Клинтон (Hillary Clinton). Он је довео особље из Обамине администрације у „БлекРок“.

Али када је анти-волстритовски настројени републиканац Доналд Трамп (Donald Trump) победио на изборима 2016, скресао порезе корпорацијама док је обећавао да ће им повећати државне субвенције, Финк је изјавио: „Трамп је добар за Америку“.7

Председник САД Џо Бајден (Joe Biden), који је на тој функцији од 2021, поставио је неколико високо позиционираних руководилаца у своју администрацију. Дакле, Брајан Диз (Biran Deese): главни човек „БлекРоковог“ глобалног одељења за одрживо инвестирање биће председников главни економиста. Воли Адејемо (Wally Adeyemo) је служио као главни саветник председника САД Обаме за међународне економске односе, потом се придружио „БлекРоку“ као Финков шеф кабинета, и био је од 2014. председник „Фондације Обама“; сада је заменик министра финансија код Бајдена. Мајкл Пајл (Michael Pyle) је био задужен за Међународне финансијске односе при Министарству финансија код Обаме. Онда је постао главни за глобалну инвестициону стратегију у „БлекРоку“, а сада је главни економиста потпредседнице Камале Харис (Kamala Harris).

Сам Бајден је био сенатор државе Делавер од 1973. до 2009. Он је помогао изградњу Делавера у једно од најважнијих финансијских уточишта на свету – и стога је оруђе „БлекРока“ и друштва. Значи „БлекРок“ је више него икада активни део [политике] „Америка на првом месту“ (America First).

Нова моћ невидљивих капиталиста

„БлекРок“ и друштво су такође заменили традиционалне велике банке у најмању руку од финансијске кризе 2008.: нерегулисане банке у сенци сада су власници чак и регулисаних великих банака, али такође и, на пример, свих великих дигиталних корпорација попут „Амазона“ (Amazon), „Гугла“ (Google), „Епла“ (Apple), „Мајкрософта“ (Microsoft) и „Фејсбука“ (Facebook). Истовремено, „БлекРок“ и друштво су успели да остану буквално непознати широј јавности.

„БлекРок“ сажима следеће особине и праксе:

ултралиберално корпоративно устројство по законима финансијског уточишта из Делавера;

статус нерегулисане „банке у сенци“;

јединствена количина употребљеног капитала, тренутно 8 билиона долара;

јединствена инсајдерска и монополска позиција као истовременог главног деоничара у 18.000 корпорација, банака, пружалаца финансијских услуга;

саветничка функција при важним владама, при Националној банци Федералних резерви САД, и при ЕЦБ и при Европској комисији;

при „Аладину“ (ALADDIN), највећем систему за сакупљање и анализу података у Западном свету за финансијске, економске и политичке податке;

систем плаћених агената утицаја у кључним земљама попут САД, Немачке, УК, Француске, Мексика, Швајцарске;

интеграција са политичким, медијским, правним, рејтиншким, саветничким, обавештајним и војним системима „Америка на првом месту“. На пример, „БлекРок“ је деоничар у водећој Западној либералној медијској кући, „Њујорк Тајмсу“ (New York Times).

Ова комбинација је оно што ствара моћ. Из овога постаје јасно да за постојање моћи у капитализму није довољно само бити богат или супер-богат, мултимилионер или мултимилијардер. Заправо, вишеструко присуство у компанијама, банкама, финанцијским институцијама, владама, водећим медијима и разноврсно системско вишеструко умрежавање је оно што је одлучујуће.

Истовремено вишеструко власништво: пример „Вајеркарда“ (Wirecard)

Често се тврдило у „критичким“ круговима да „БлекРок“ и друштво не могу да имају тако велики утицај зато што они поседују само 3 или 5 или највише 10 посто деоница. То је такође био аргумент бившег главног лобисте „БлекРока“ у Немачкој, политичара Це-де-уа (CDU) Фридриха Мерца (Friedrich Merz).

Али „БлекРок“ је испреплетан са наредних десет сличних организатора капитала путем узајамног власништва и саветовања приликом одлучивања у заједничким предузећима, као на пример пре скупштине акционара: да координишу гласање, посебно велика тројка, „БлекРок“, „Вангард“ и „Стејт стрит“, чето ангажују финансијске агенције „Институшнал шерхолдерс сервисис“ (Institutional Shareholder Services, ISS) и „Глас Луис“ (Glass Lewis).

И постоји вишеструко власништво по једној компанији где су „БлекРок“ и друштво одлучујући деоничари. Узмимо на пример преварантску компанију „Вајеркард“, која је тренутно предмет скандала у Немачкој. Чланови Бундестага и водећи државни и приватни медији оштро осуђују министра финансија Шолца (Scholz), финансијског регулатора Бафина (Bafin) и ревизоре „Ернст и Јанг“ (Ernst&Young) (ЕЈ) зато што нису успели да открију превару вредну више милијарди долара коју су током вишегодишњег периода починили ови пружаоци финансијских услуга.

Али нико не пита: ко су заправо власници „Вајеркарда“? Тако је, „БлекРок“ је најдуже био деоничар са 5 посто, што га је чинило трећим по величини деоничарем. Али „БлекРок“ је истовремено био и пуно више од тога:

„БлекРок“ је деоничар других главних „Вајеркардових“ деоничара, на пример „Голдман Сакса“;

„БлекРок“ је деоничар „Вајеркардових“ највећих зајмодаваца, „Комерцбанка“ (Commerzbank), „Сосијете женерала“ (Société Générale) и „Дојче банка“ (Deutsche Bank);

и „БлекРок“ је деоничар рејтинг агенције „Мудис“ (Moody’s), која је одредила кредитну способност и кредитне услове „Вајеркарда“.8

Ово је дефакто вишеструко присуство „БлекРока“ и друштва подједнако је важно за функционисање савременог капитализма као и њихова прикривеност у јавности.

Мрежа утицајних агената

„БлекРок“ финансира плаћене агенте утицаја у свим великим државама: то су водећи људи из владе, политичких странака, корпорација, централних и других банака. Ти појединци добијају високо плаћене консалтинг уговоре и места у одборима компанија у којима је „БлекРок“ главни деоничар.

Лоренс Финк (Laurence Fink), главни извршни директор „БлекРока“, сам делује (или је деловао) као агент утицаја као:

члан Пословног савета председника САД Доналда Трампа (Donald Trump);

директор Савета за односе са иностранством (CFR);

презентер на Светском економском форуму;

лично се састаје са шефовима држава, владама и корпорацијама;

лобистичка канцеларија у Вашингтону, донатор обе политичке странке САД;

лобистичка канцеларија у Бриселу.

Фридрих Мерц, бивши фракцијски лидер ЦДУ у Бундестагу: партнер америчке пословне адвокатске канцеларије Мајер Браун (Mayer Brown), до 2020. председник надзорног одбора „БлекРок Дојчланд АГ“ (BlackRock Deutschland AG).

Михаел Рудигер (Michael Rüdiger), бивши челник „Декабанк Дојче Жироцентрале“ (Dekabank Deutsche Girozentrale), члан надзорног одбора „Дојче Борсе АГ“ (Deutsche Börse AG): наследник Мерца у „БлекРоку Дојчланд АГ“.

Хилдегард Милер (Hildegard Müller), председник Немачког удружења аутомобилске индустрије, у извршном одбору економског савета ЦДУ и централном комитету немачких католика: члан надзорног одбора највећег стамбеног предузећа у Немачкој, „Воновиа“ (Vonovia), у ком је „БлекРок“ главни деоничар.

Шерил Милс (Cherryl Mills), бивши начелник штаба Хилари Клинтон у министарству спољних послова: члан надзорног одбора „БлекРока“.

Џорџ Озборн (George Osborne), бивши министар финансија у влади британских Торијеваца, уредник новина „Ивнинг Стандард“ (The Evening Standard): саветник „БлекРока“ са годишњим уговором од 650.000 фунти годишње.

Филип Хилдебранд (Philipp Hildebrand), бивши председник Швајцарске Националне Банке: први човек европског седишта „БлекРока“ у Лондону.

Жан-Франсоа Сирели (Jean-Francois Cirelli), бивши главни извршни директор највећих енергетских компанија Француске „Же-де-еф“/„Суец“/„Енџи“ (GDF/Suez/Engie): први човек француског „БлекРока“.

Марко Антонио Слим Домит (Marco Antonio Slim Domit), син најбогатијег Мексиканца, Карлоса Слима (Carlos Slim): члан надзорног одбора „БлекРока“.

Како „БлекРок“ генерише супер профите?

Захваљујући својој позицији моћи, „БлекРок“ генерише веће профите од традиционалних компанија, банака и менаџера имовине у Западном капитализму.9

Нови монополи и олигополи

„БлекРок“ и друштво контролишу деоничаре у најважнијим компанијама истих индустрија, нпр. истовремено у најважнијим банкама, најважнијим фармацеутским, нафтним, пољопривредним, аутомобилским, логистичким, авиопревозничким, одбрамбеним и дигиталним корпорацијама и широм капиталистичког Запада и у сваком од најважнијих појединачних држава, попут Сједињених Држава, Немачке, Француске, Велике Британије и Швајцарске.

Са друге стране, то значи да нова монополска формација, на пример када су „БлекРок“, „Вангард“, „Стејт Стрит“ и друштво истовремено, у промењивом саставу, главни деоничари најважнијих банака са Волстрита, на пример у Немачкој истовремено два највећа деоничара две највеће банке, тј. „Дојче банке“ и „Комерцбанке“. Или овако: „БлекРок“ и друштво су, опет у промењивом саставу, истовремено одлучујући деоничари у 30 „Дакс“ (DAX) корпорација у Немачкој, у 40 „Как“ (CAC) корпорација Француске и 500 „Ес-енд-пи“ (S&P) корпорација САД. Ову врсту монополске формације не покрива ниједан од застарелих антитрустовских закона Западних земаља.

Спајања и аквизиције

Још један облик монополске или олигополске формације су спајања и аквизиције. „БлекРок“ и друштво могу то да учине још лакше пошто су истовремено сувласници у најважнијим компанијама исте индустрије, и национално и интернационално.

На пример, „БлекРок“ и друштво су главни деоничари две хемијске компаније, „Бајер“ (Bayer) у Немачкој и „Монсанто“ (Monsanto) у САД. „Бајерови“ највећи деоничари током преузимања „Монсанта“ 2016 – 2020. су били, „БлекРок“, „Сан Лајф Фајненшл“ (Sun Life Financial), „Капитал ворлд“ (Capital World), „Вангард“, „Дојче банк“. „Монсантови“ највећи деоничари су били, мало другачијим редом: „Капитал ворлд“, „Вангард“, „БлекРок“, „Стејт Стрит“, „Фиделити“ (Fidelity), „Сан лајф фајненшл“. Истовремено, „БлекРок“ је такође деоничар „Дојче банке“.

Овако је настала највећа светска агрохемијска група: она комбинује тржишне лидере у области семена, пестицида, пољопривредних патената и глобалних података о пољопривредницима, пољопривредним компанијама и пољопривредним тржиштима. И, наравно, „БлекРок“ и друштво су такође главни деоничари у другим пољопривредним и хемијским компанијама као што су „Басф“ (BASF), „Ел-џи кем“ (LG Chem) (Јужна Кореја), „Акзо Нобел“ (Akzo Nobel) (Холандија), и „Фајзер“ (Pfizer) и „ДауДупонт“ (DowDupont) (САД).

Дигитализација

„БлекРок“ и друштво су одлучујући деоничари великих дигиталних корпорација, „Гугла“ (Google), „Амазона“, „Епла“, „Мајкрософта“, „Фејсбука“ и многих других чим стабилизују свој успех. То се такође односи и на такве корпорације попут оних у аутомобилском и логистичком сектору које развијају самовозна кола, камионе и дронове за испоруку са вештачком интелигенцијом, укључујући „Теслу“ (Tesla), на пример. Наравно, то такође важи и за корпорације из сектора одбране.

Управљање пандемијом короне од стране Западних влада додатно је подстакло скоковито ширење дигиталних корпорација, пре свега склапањем уговора са владама за потребе здравствене заштите, јавне управе и државне комуникације. „БлекРок“ и друштво су први који су тако остварили корист.

Роботизована спекулација

Дигитализација уз помоћ вештачке интелигенције такође пушта корење у финансијама. „БлекРок“ и друштво не чекају анксиозно попут традиционалних деоничара да се на крају године одлучи о дивиденди и она исплати. Они узимају и то, али далеко уноснији посао је спекулација са деоницама која се врши током године. Свака промена вредности акција – нагоре или надоле – користи се за спекулисање.

Предност „БлекРока“ као највећег инсајдера Западне економије увећава његова подружница „Аладин“ (ALADDIN, Asset Liability and Debt Investment Network; Мрежа имовинских обавеза и дебитног инвестирања): ово је највеће постројење за прикупљање и искоришћавање финансијских, економских и политичких података. У распону од нано-секунде, вредности свих деоница и других хартија од вредности на свим берзама на свету бележе се симултано, међусобно пореде и процењују, купују и продају на углавном роботизован начин. Кроз додатне куповине и продаје, појачане уделима у зајмовима, могуће је убрзати кретање нагоре и надоле хартија од вредности и користити га за шпекулације – брже и профитабилније од конкурената и малих шпекуланата. Ако, на пример, акције стално расту и падају због скандала, као у случају „Вајеркарда“, или у случају спајања које се годинама развлачи, као у случају „Бајера/Монсанта“ – онда је то идеална област за стварање профита за „БлекРок“.

Ако се током тог процеса прекрше национални закони о подношењу извештаја – у Немачкој, на пример, Закон о трговини хартијама о вредности – онда финансијски регулатори попут Бафина (Bafin) нису у позицији, било технолошки или у погледу особља, да изврше неопходну контролу. 10

Помоћ и подршка глобалном избегавању плаћања пореза

Део већих прихода даваоца капитала чини „БлекРоково“ избегавање плаћања пореза у корист својих богатих даваоца капитала, „Ејч-ен-даблју-ајева“ (HNWIs) и „Ју-ејч-ен-даблју-ајева“ (UHNWIs). На пример, 5 посто деоница компаније „Ер-даблју-и“ (RWE) која се бави лигнитом коју представља „БлекРок“ дистрибуиране су међу 154 фиктивне компаније у десетак финансијских уточишта између Делавера, Кајманских острва и Луксембурга. Фиктивне компаније носе имена као што су „БлекРок Холдко 6 Ел-ел-си“ (BlackRock Holdco 6 LLC). На овај начин, прави власници који остварују корист, супер-богати инвеститори, анонимизовани су и практично су нестали пред очима финансијских и берзанских надзорних органа, пореских служби, запослених и јавности: то је организована неодговорност.11

Сем тога, даље сиромашење погођених држава, пропадање јавне инфраструктуре, приватних инфраструктура, са друге стране, је проширено.

Ниске плате, мржња према синдикатима, ренте, приватизоване пензије

„БлекРок“, као истовремени деоничар пет највећих стамбених корпорација у Немачкој – „Воновиа“, „Дојче вонен“ (Deutsche Wohnen), „ЛЕГ“ (LEG), „Гранд сити пропертис“ (Grand City Properties), „ТАГ“ (TAG) – промовише претерано поскупљење закупнине и комуналија.

„БлекРок“ профитира од ниско плаћеног рада у националним и глобалним ланцима набавке – у „Амазону“ и „Еплу“ као и у „Тесли“, промовише неизвесне услове рада такође и у подружницама стамбених корпорација које се баве управљањем стамбеним зградама а које су под контролом „БлекРока“ и друштва.

„БлекРок“ лобира ЕУ и владе путем својих агената утицаја у корист приватизованих пензија – такође порески субвенционисаних, наравно – уз помоћ финансијског производа „И-ти-еф“ (ETF, Exchanged Traded Funds; средства којима се тргује на берзи), неке врсте „народног удела“ у ком „БлекРок“ лидер на светском тржишту испред „Вангарда“.12

Уништење животне средине, наоружање и нови ратови

„БлекРок“ је деоничар у главним корпорацијама које се баве производњом угља, лигнита, нафте, фармацеутских производа, агробизнису и аутомобилској индустрији у Сједињеним Државама и Европској Унији. „БлекРоково“ извлачење екстремних профита на тај начин спречавају неопходне иновације у транспорту, енергетском сектору и животној средини и угрожавају опстанак човечанства. Новоосновани фондови за животну средину само су додатак упоредно изразито мале величине, док се и даље држе диспропорционално веће власничке уделе у корпорацијама које се баве производњом и прерадом фосилних горива.

„БлекРок“, „Вангард“ и друштво су такође највећи деоничари у водећим корпорацијама које се баве производњом оружја и војне опреме – укључујући оне које учествују у производњи атомских бомби – у САД и ЕУ: „Боинг“ (Boeing), „Локид“ (Lockheed), „Нортоп“ (Northrop), „Џенерал дајнамикс“ (General Dynamics), „Рајтеон“ (Raytheon) (САД), „Би-еј-кеј“ (BAE) (УК), „Рајнметал“ (Rheinmetall) (Немачка), „Леонардо“ (Leonardo) (Италија) и други. „БлекРок“ и друштво користе поновно наоружавање, војне интервенције и ратове САД и држава ЕУ као извор профита и раст глобалне претње рата.

У те праксе спада заобилажење извозних ограничења, на пример, тренутно у ратовима у Јемену и Либији, снабдевајући зараћене стране попут Саудијске Арабије. „БлекРок“ се није повукао из било које од горепоменутих група.

Пандемија короне: убрзано гомилање приватне светске моћи

Извршни директор „БлекРока“ Финк већ је неколико година цењени заступник „обнављања“ капитализма на Светском економском форуму (Давос), посебно у погледу животне средине и климе (Велики ресет капитализма).

Финк исправно примећује да владе на Западу све више не успевају да задовоље очекивања свог становништва. Као алтернативу, ипак, Финка и друштво не интересује демократизовање држава, на пример прикупљање пореза, подстицање приходовања од рада у складу са људским правима и ширење јавне инфраструктуре.

Заправо, Финк је рекао као водећи говорник на Светском економском форуму: Алтернатива је изградити структуру нове приватне моћи, са мултинационалним приватним компанијама и приватним фондацијама у њеној сржи. „Корона“ мере су уведене са намером да служе као убрзивач. „Неолиберализам је превазиђен“, пише оснивач Светског економског форума Клаус Шваб (Klaus Schwab), али револуције и устанке треба спречити.13

Важеће међународно право, Универзалну декларацију о људским правима укључујући социјална и радничка права, одлуку већине у УН да се забрани нуклеарно оружје, конвенције УН, на пример, о правима избеглица, деце и радника миграната и о санкционисаној одговорности компанија у глобалним ланцима снабдевања и производње (Обавезујући споразум) – Финк, Шваб и друштво не спомињу ништа од тога у свом новом канону вредности.

Озелењени нови капитализам би требало да прикрије сва кршења међународног права, људских права и демократије: гринвошинг (Greenwashing). Садашње владе и међународне институције попут Светске банке, УН и Европске комисије требало би да помогну у томе.14 „БлекРок“ такође саветује „Банку Федералних резерви“ „Европску централну банку“ по питању њихових програма опоравка од короне који су вредни билион долара/евра.

„БлекРок“ и друштво желе обновљени зелени капитализам. Многи нови фондови су основани у ту сврху. Ипак, они су компаративно мали. У суштини, „БлекРок“ и друштво и даље контролишу власнике фосилног капитализма, тј. нафтне, рудне, аутомобилске, фармацеутске и корпорације из области одбране које одржавају глобалну, мрежу подуговарача са дубоким џеповима и упорно некажњено крше људска права. Избегавање пореза, сужавање националних економија, спречавање неопходних иновација за животну средину и инфраструктуру која служи масама, сиромашење држава и на крају но не и најмање важно: сплашњавање политичке сагласности већине становништва са саучесништвом влада и претходним праксама владања и претходном владајућом партијом: фосилним капитализмом на разне начине.

Кина је победила у одмеравању система, Запад се наоружава

Сиромаштво у колонијама, у неоколонијално искоришћаваним областима Африке и Латинске Америке, те све више и сопственог становништва, укључујући средње класе богатих метропола – старе демократије Западног капитала дуго су то трпеле, најбруталније и најдуже у водећој држави Запада, Сједињеним Државама.

Али са Народном Републиком Кином, за свега неколико деценија појавила се алтернатива: сада као највећа светска економија, извела је много милиона феудално, колонијално и капиталистички осиромашених људи у одрживи развој нагоре, за разлику од капиталистичког Запада и земаља у развоју које зависе од њега, попут Индије и Бразила. У Кини, приход од рада већине и средње класе је одрживо растао барем три деценије, број социјално осигураних људи је растао (рад, здравље, пензије), а стамбена инфраструктура, нови градови, масовни транспорт на земљи, бесплатно образовање су проширени.

Оваквом домаћем развоју јавља се алтернатива, то јест инклузивна глобализација: на свим континентима, чак на пример и у растућем броју држава Европске Уније, расте сагласност за вишеструке инвестиције Новог пута свиле. Ова врста глобализације, што је изузетно важна разлика, врши се уз поштовање међународног права: без војне пратње, без глобалног прстена војних база, без најубојитијих бродова ратне морнарице који константно патролирају око далеких обала, без скривених и нескривених војних интервенција.

На крају но не и најмање важно, борба против пандемије короне је показала: Кина побеђује у одмеравању система. Насупрот томе, Запад који је, барем до сада био, предвођен од стране САД, и који је економски, технолошки и политички на силазној путањи, види наоружавање против Кине и њених најважнијих партнера за сарадњу, Русије и Ирана, као главни излаз.15

Истовремено, „БлекРок“ и друштво настављају са својим настојањима да стекну удео у водећим компанијама Кине и да добију дозволе за финансијске операције у Кини. Чинећи то, они прихватају владине прописе против којих се боре на Западу. Битка система је вишеструка и нипошто није окончана.

Белешке

[1] О типологији, праксама и последицама, види Вернер Ругемер: Капиталисти 21. века. Лако схватљива скица успона нових финансијских играча (Werner Rügemer: The Capitalists of the 21st Century. An Easy-to-Understand Outline on the Rise of the New Financial Players), 308 страна, „тредишн“ (tredition), Хамбург 2019.

[2] Немачко-амерички споразум о пријатељству, 29. октобар 1954; потврђен пресудом немачког Федералног Суда 29. јануара 2003. VIII 155/02

[3] О историји дерегулација у САД и оснивању „БлекРока“, види Ругемер: Капиталисти 21. века, стр. 24 и даље.

[4] Нови поредак из Брисела: да ли ће „БлекРок“ ускоро одређивати климатску политику ЕУ? „Дојче виртсшафтнарихтен“ (Deutsche Wirtschaftsnachrichten) 5. мај, 2020.

[5] Адам Лебор (Adam Lebor): Базелска кула. Тајновита историја тајне банке која управља светом (The Tower of Basel. The Shadowy History of the Secret Bank that Runs the World), Њујорк 2013, стр. 252 и даље.

[6] Међународни монетарни фонд: шта је банкарство у сенци? Многе финансијске институције које раде као банке нису под надзором као банке (International Monetary Fund: What’s Shadow Banking? Many financial institutions that act like banks are not supervised like banks) у: „Финансије и развој“ (Finance and Development) јун 2013., стр. 42.

[7] „БлекРоков“ шеф Лари Финк хвали Трампово смањење пореза (BlackRock chief Larry Fink praises Trump tax cuts), bbc.com/news/av/business-42830383 26. јануар 2018.

[8] Werner Rügemer: Betrugsunternehmen Wirecard am Pranger – wo aber bleibt BlackRock? www.nachdenkseiten.de 4.септембар, 2020. (Лажна компанија „Вајеркард“ – али где је „БелкРок“?)

[9] За посебне референце види оптужницу, сведочења сведока и експерата и пресуду суда против „БлекРока“ у Берлину 26-7. септембра 2020; www.blackrocktribunal.de

[10] Види Ругемер: Капиталисти 21. века, стр. 16.

[11] Види Ругемер: Капиталисти 21. века стр. 28.

[12] Џорџ Озборн ће зарадити 650.000 у „БлекРоку“ за 4 дана месечно (George Osborne to earn 650.000 at BlackRock for 4 days a month), „Фајненшл тајмс“ (Financial Times), 8. март 2017.

[13] Клаус Шваб је оснивач и организатор Светског економског форума; Малере (Malleret) је основао компанију за управљање имовином „Ај-џеј“ (IJ) за капиталне инвестиције Ју-ен-ејч-даблју-ајева (почевши од око 100 милиона по особи).

[14] За алтернативе и контра-покрете који се управљају према међународном праву и људским правима, види www.blackrocktribunal.de

[15] Види предговор 3. немачком издању Werner Rügemer: Die Kapitalisten des 21. Jahrhunderts, Келн, 2021.

Вернер РУГЕМЕР (Werner RÜGEMER) је немачки коментатор, предавач и писац. Сматра се за водећег „интервентног филозофа“

Izvor: strategic-culture.org

Овакво формулисање односа између либерализма и фашизма не само да их представља као потпуне супротности, већ такође одређује саму суштину борбе против фашизма као борбу за либерализам. Чинећи то, оно измишља идеолошки лажни антагонизам. Јер оно што је заједничко фашизму и либерализму је њихова вечита посвећеност капиталистичком светском поретку. Иако један преферира сомотску рукавицу хегемонистичке и консензуалне владавине, а други се пре ослања на гвоздену песницу репресивног насиља, оба имају намеру да одржавају и развијају капиталистичке друштвене односе и током модерне историје на томе су радили заједно. Шта овај привидни сукоб прикрива – и у томе је његова права идеолошка моћ – је да стварна, темељна линија раздвајања не лежи између два различита начина капиталистичког управљања, већ између капиталиста и антикапиталиста. Дуготрајна психолошка ратна кампања која је вођена под обмањујућим барјаком „тоталитаризма“ учинила је много да још више прикрије ову линију разграничења лажнопредстављајући комунизам као облик фашизма. Као што су Доменико Лосурдо (Domenico Losurdo) и други објаснили са великом историјском прецизношћу и бројним детаљима, ово је чиста идеолошка баљезгарија.

С обзиром на начинена који текућа политичка расправа о фашизму тежи ка томе да буде формулисана у односу на наводни либерални отпор, тешко да може бити пречег задатка од скрупулозног преиспитивања историјског учинка реално постојећег либерализма и фашизма. Као што ћемо видети у овом кратком прегледу, далеко од тога да су непријатељи, они су били – понекад суптилни, понекад отворени – партнери у капиталистичком злочину. Зарад дискусије и концизности, ја ћу се овде првенствено усредсредити на комбиновани приказ неконтроверзних случајева Италије и Немачке. Ипак, вреди рећи на почетку да су нацистичка расна полицијска држава и колонијално дивљање – које је далеко превазилазило могућности Италије – моделованипо узору на Сједињене Државе.

Суделовање либерала у успону европског фашизма

Изузетно је важно то што се западноевропски фашизам појавио унутар парламентарних демократија а не тако што их је покорио извана. Фашисти су дошли на власт у Италији у тренутку тешке политичке и економске кризе која је уследила након Другог светског рата, а потом и велике депресије. То је такође било време у ком је свет био под утиском успешне антикапиталистичке револуције у СССР. Мусолини (Mussolini), који се брусио радећи за „Ем-ај фајв“ (MI5) на разбијању италијанског мировног покрета током Првог светског рата, касније је подржан од стране великих индустријских капиталиста и банкара због свог антирадничког, про-капиталистичког политичког усмерења. Његова тактика је био рад унутар парламентарног система, мобилисање финансијски моћних присталица који ће плаћати скупе пропагандне кампање док су његови црнокошуљаши безобзирно разбијали штрајкове и радничке организације. У октобру 1922, магнати Конфедерације индустрије и водећи челници банака обезбедили су му неопходне милионе за Марш на Рим који је био спектакуларно показивање силе. Ипак, он није преузео власт. Уместо тога, као што је Даниел Герен (Daniel Guérin) објаснио у својој мајсторској студији „Фашизам и велики бизнис“, Мусолинија је 29. октобра позвао краљ и, сходно парламентарним нормама, поверио му састављање кабинета. Капиталистичка држава се предала без борбе, али Мусолини је намеравао да формира апсолутну већину у парламенту уз помоћ либерала. Они су у јулу 1923. подржали његов нови изборни закон и потом направили заједничку листу са фашистима за изборе 6. априла 1924. Фашисти, који су имали само 35 посланика, уз помоћ либерала су добили још 286.

Нацисти су дошли на власт готово на исти начин, радећи унутар парламентарног система улагујући се стицали су наклоност великих индустријских магната и банкара. Потоњи су обезбедили финансијску подршку неопходну за раст нацистичке партије и на крају су обезбедили победу на изборима септембра 1930. Хитлер ће касније говорити о претходним искуствима, у говору 19. октобра 1935, шта је значило имати материјалне ресурсе неопходне за обезбеђивање личих аутомобила за 1.000 нацистичких оратора, који су могли да одрже око 100.000 јавних скупова током године. На децембарским изборима 1932, вође социјалдемократа, који били екстремна левица у односу на тадашње либерале али су са њима делили реформистичку агенду, одбили су да у последњем тренутку оснују коалицију са комунистима против нацизма. „Као и у многим другим земљама прошлим и будућим, тако и у Немачкој“, пише Мајкл Паренти (Michael Parenti), „социјалдемократе ће пре ући у савез са реакционарном десницом него да се боре за исту ствар заједно са црвенима“. Пре избора, кандидат Комунистичке партије Ернст Таленман (Ernst Thaelmann) је сматрао да је глас за конзервативца фелдмаршала фон Хинденбурга (von Hindenburg) исто што и глас за Хитлера (Hitler) и за рат. Свега неколико недеља након што је Хинденбург изабран, он је позвао Хитлера да постане канцелар.

Фашизам је у оба случаја дошао на власт путем буржоаске парламентарне демократије, у којој је крупни капитал финансирао кандидате који ће слушати његове наредбе док истовремено буде стварао популистички спектакл – лажну револуцију – који је уприличавао или сугерисао масовну привлачност. Његово освајање моћи одиграло се у оквиру овог правног и уставног оквира, који је обезбедио свој привидни легитимитет на домаћем фронту, као и у међународној заједници буржоаских демократија. Лав Троцки (Лев Троцкий) је ово савршено разумео и са изузетном проницљивошћу је дијагностиковао оно што се тада дешавало:

Резултати су на домак руке: буржоаска демократија се легално трансформише, мирно, у фашистичку диктатуру. Тајна је прилично једноставна: буржоаска демократија и фашистичка диктатура су инструменти једне те исте класе, експлоататора. Потпуно је немогуће спречити замену једног инструмента другим позивањем на Устав, Врховни суду у Лајпцигу, нове изборе, итд. Оно што је неопходно је мобилизација револуционарних снага пролетаријата. Уставни фетишизам највише помаже фашизму.

Међутим, пошто је осигурао своју власт, фашизам је показао своје ауторитарно лице, трансформисавши се у оно што је Троцки назвао војно-бирократском диктатуром бонапартистичког типа. Он је непоколебљиво кренуо – прилично другачијим темпом у Италији него у Немачкој – да обави задатак за који је ангажован и сломи организовану радничку класу, избрише опозиционе партије, уништи независне публикације, забрани изборе, оптужује и елиминише расно одређене подкласе, приватизовање јавних добара, покретање пројеката колонијалне експанзије и улаже велика средства у ратну економију што користи његовим присталицама из индустрије. Успостављањем директне диктатуре крупног капитала, он је чак уништио неке више плебејске и популистичке елементе у сопственим редовима, док је ломио многе збуњене либерале под незаустављивим налетом репресивног класног рата.

Није само у Италији и Немачкој буржоаска демократија дозволила успон фашизма. То важи и на међународном нивоу. Капиталистичке државе су одбиле да формирају антифашистичку коалицију са СССР, земљом коју је њих четрнаест напало и окупирало од 1918. до 1920. у неуспешном покушају да униште прву радничку републику на свету. Током Шпанског грађанског рата, који су историчари попут Ерика Хобсбаума (Eric Hobsbawm) окарактерисали као минијатурну верзију великог рата до ког је дошло срединомвека између фашизма и комунизма, западне либералне демократије нису званично подржавалелево оријентисану владу која је изабрана. Уместо тога, они су мирно стајали по страни док су силе осовине пружале огромну подршку генералу Франциску Франку (Francisco Franco) док је надгледао војни coup d’état. Пуно се тога да закључити из тога што је Франко, самозвани фашиста који се често изоставља у разматрањима европског фашизма, са изузетном луцидношћу разумео зашто би се епифеноменалне карактеристике фашизма значајно разликовале на основу прецизног стицаја околности: „Фашизам, пошто се користи та реч, фашизам има, гдегод да се манифестује, особине које се онолико разликују колико су различите земље и национални темпераменти.“ СССР је притекао у помоћ републиканцима који су се борили против фашизма у Шпанији, шаљући и војнике и потрепштине. Франко ће касније вратити услугу, такорећи, слањем добровољачких војних снага да се заједно са нацистима боре против безбожничког комунизма. Франко ће такође, наравно, постати један од великих послератних савезника Сједињених Држава у њиховојборби против Црвене опасности (Red Menace).

1934. Уједињено Краљевство, Француска и Италија потписале су Минхенски споразум, у ком се слажу да дозволе Хитлеру да нападне и колонизује Судете у Чехословачкој. „Потпуна невољност западних влада да уђу у стварне преговоре са црвеном државом“, писао је Ерик Хобсбаум, „чак и 1938-39. када ургентност склапања анти-хитлеровског савеза више нико није порицао, врло је очигледна. Збиља, срах да ће бити остављени да се сами сукобе са Хитлером био је оно што је на крају навело Стаљина (Сталин), који је од 1934. био непоколебљиви поборник савеза са западом против њега, на потписивање пакта Стаљин-Рибентроп (Ribbentrop) августа 1939, којим се надао да ће сачувати СССР од рата.“ Овај пакт о ненападању је онда лажноприказан у западним медијима као непорециви доказда су нацисти и комунисти на неки начин били савезници.

Међународни капитализам и фашизам

Нису само велики индустријалци и банкари, као и земљопоседници, у Италији и Немачкој подржавали и профитирали од фашистичког доласка на власт. То подједнако важи и за многе велике корпорације и банке чије седишта су била у западним буржоаским демократијама. Хенри Форд (Henry Ford) је можда био најозлоглашенији пример од како је 1938. добио Велики крст Врховног реда немачког орла, што је билонајвеће признање које се може дати некоме ко није Немац (претходно га је исте године добио Мусолини). Форд не само да је слао огромни новац у Нацистичку странку, већ ју је снабдео и великим делом антисемитистичке и антибољшевичке идеологије. Фордово убеђење да је „комунизам био потпуно јеврејска творевина“, да цитирам Џејмса (James) и Сузен Пул (Suzanne Pool), делио је са Хитлером, и неки су сугерисали да је потоњи био толико идеолошки близак Форду да су одређени делови из „Мајн кампфа“ (Mein Kampf) директно били копирани из Фордове антисемитистичке публикације „Интернационални Јевреј“ (The International Jew).

„Форд“ није био једина америчка компанија која је инвестирала у Немачку, и многе друге банке, фирме и инвеститори из САД пуно су профитирали од аријанизације (истеривања Јевреја из пословног живота и присилног трансфера њихове имовине у „аријевске“ руке), као и програма поновног наоружавања Немаца. Судећи по мајсторској студији Кристофера Симпсона (Christopher Simpson), „шест кључних америчких компанија – „Интернешнал харвестер“ (International Harvester), „Форд“, „Џенерал моротс“ (General Motors), „Стандард Оил“ (Standard Oil) из Њу Џерзија, и „Дупонт“ (du Pont) – биле су дубоко уплетене у производњу немачког оружја“. У ствари, америчко инвестирање у Немачку нагло је порасло након што је Хитлер дошао на власт. „Извештај министарства трговине показује“, пише Симпсон, „да је улагање САД у Немачку порасло за неких 48,5 посто између 1929. и 1940, а да је нагло опало свуда другде по континенталној Европи.“ Немачке испоставе америчких компанија попут „Форда“ и „Џенерал моторса“, као и неколико нафтних компанија, обилато су користиле присилни рад у концентрационим логорима. Бухенвалд (Buchenwald) је, на пример, обезбеђивао радну снагу из концентрационог логора за огромну фабрику „Џенерал моторса“ у Руселсхајму, као и за „Фордову“ фабрику камиона у Келну, и „Фордове“ немачке пословође су обилато користиле ратне заробљенике за рад у ратној производњи (што је ратни злочин по Женевској конвенцији).

Џон Фостер Далес (John Foster Dulles) и Ален Далес (Allen Dulles), који ће касније понаособ постати државни секретарии челници ЦИА, руководили су „Саливаном и Кромвелом“ (Sullivan & Cromwell), за коју неки сматрају да је тада била највећа адвокатска канцеларија на Волстриту. Они су играли важну улогу у надгледању, саветовању и управљању глобалним улагањем у Немачку, која је постала једно од најважнијих међународних тржишта – посебно за америчке инвеститоре – током друге половине 1920-их. „Саливен и Кромвел“ су радили са скоро свим великим америчким банкама, и они су надгледали инвестиције у Немачку које су износиле више од милијарду долара. Они су такође радили са десетинама компанија и влада из целог света, али Џон Фостер Далес је, судећи по Симпсону, „јасно истицао пројекте за Немачку, за војну хунту у Пољској и за Мусолинијеву фашистичку државу у Италији.“ У послератном периоду, Ален Далес је неуморно радио на заштити својих пословних партнера и био је изузетно успешан у обезбеђивању њихове имовине као и у помагању њиховог избегавања кривичног гоњења.

Док се већина либералних приказа фашизма усредсређују на његово политичко позориште и епифеноменалне ексцентричности, те на тај начин избегавају системску и радикалну анализу, суштински је важно уочити да акоје либерализам допустио раст европског фашизма, капитализам је био тај који је подстицао његов раст.

Ко је поразио фашизам?

Не изненађује да су буржоаске демократије запада биле изразито споре у отварању западног фронта, допуштајући да свом некадашњем непријатељу, СССР, про-капиталистичка нацистичка ратна машинерија (која је добила велики новац од белих Руса) пушта крв. У ствари, дан након што је Нацистичка Немачка напала Совјетски Савез, Хари Труман (Harry Truman) је изричито изјавио: „Ако видимо да Немачка побеђује, ми треба да помогнемо Русији, а ако Русија побеђује, ми треба да помогнемо Немачкој и тако ћемо их пустити да се убијају што је могуће више, иако ни под којим околностима не желим да видим Хитлера као победника.“ Након што су САД ушле у рат, моћни званичници попут Алена Далеса су радили иза кулиса покушавајући да посредују у склапању мировног споразума са Немачком који би дозволио нацистима да усмере сву своју пажњу на уништењеСССР.

Широко распрострањена идеја, барем у САД, да је у Другом светском рату либерализам на крају поразио фашизам, захваљујући првенствено интервенисању САД у рат, је неоснована измишљотина. Као што су Питер Кузник (Peter Kuznick), Макс Блументал (Max Blumenthal) и Бен Нортон (Ben Norton) подсетили слушаоце у недавној вођеном разговору, 80% нациста који су погинули у рату су убијени на источном фронту са СССР, на који је Немачка послала 200 дивизија (за разлику од само 10 на западу). 27 милиона Совјета је дало своје животе борећи се против фашизма, док је 400.000 америчких војника погинуло у рату (што је од прилике 1,5% од броја погинулих Совјета). Црвена армија је, пре свега, та која је поразила фашизам у Другом светском рату, и комунизам – а не либерализам – је последњи бедем против фашизма. Историјска лекција би требало да је јасна: не може се стварно бити антифашиста а да се не буде антикапиталиста.

Идеологија лажних антагонизама

Идеолошка конструкција лажних антагонизама, у случају либерализма и фашизма, служи вишеструким сврхама:

успоставља примарни фронт борбе као онај између ривалских позиција унутар капиталистичког табора;

каналише народну енергију у борбу за најбоље методе за одржавање капиталистичког поретка уместо његовог укидања;

брише праве демаркационе линије глобалне класне борбе;

покушава да просто склони са дневног реда комунистичку опцију (потпуно је уклањајући из поља борбе, или је лажно представљајући као облик „тоталитаризма“.

Попут спортских дешавања, која су веома важни идеолошки ритуали у савременом свету, логика лажних антагонизама појачава и пренадувава све идиосинкратичке разлике и личне ривалитете између два супротстављена тима до те мере да избезумљени навијачи заборављају да на послетку они играју исту игру.

У реакционарној политичкој култури САД, која је покушала да редефинише левицу као либералну, најважније је схватити да је примарна супротстављеност која је структурисала, и наставља да организује, савремени свет она између капитализма – који је наметнут и одржаван путем либералне идеологије и институција, као и фашистичком репресијом, зависно од времена, места и популације о којој се ради – и социјализма. Замењивањем ове супротстављености оном између либерализма и фашизма, идеологија лажних антагонизама има за циљ да борбу века претвори у капиталистички спектакл уместо у комунистичку револуцију.

14. октобар 2020. „Каунерпанч“ (Counterpunch) https://www.counterpunch.org/2020/10/14/liberalism-and-fascism-partners-in-crime/ Liberalism and Fascism: Partners in Crime

Посредством сумњивог одељења министарства спољних послова под називом Одсек за информационo истраживање (Information Research Department, IRD; ОИИ), и уз помоћ егзекутиве „Бибисија“, британски званичници су развили префињене начине за „одржавање и проширење нашег утицаја“ путем „не-војног“ метода „информативних служби“ – које су у том региону отишле даље од хладноратовског ривалитета са Кремљом.

Шеф „Бибисијевих“ ваневропских служби, Сер Чарлс Куран (Sir Charles Curran), у обраћању колегама у новембру 1968. рекао је да је „инструмент“ за промовисање комерцијалних интереса УК било „ширење информација са циљем промовисања стабилности у нашим трговинским зонама“.

Он је додао: „То је, као што је увек био, интерес Британије да треба да постоји стабилност у што је могуће већем броју делова света, да бисмо могли да наставимо са трговањем без ометања“.

„Начин на који је то остваривано мењао се током година. Некада је то била „Источно индијска компанија“ или „Компанија Хадсон Беј“. Касније је то била Империјална војска. Све је то прошлост. Ја верујем да су услови исти, али се инструмент променио.“

Транскрипт говора који је одржао шеф Прекоморских служби Би-Би-Сија, Сер Чарлс Куран, у новембру 1968. (Национална архива УК)

„Велики финансијски интереси“

Жеља да се прошире британске „информативне“ службе на Блиском Истоку јавила се у време када су неки званичници УК били забринути због одлуке лабуристичке владе Харолда Вилсона (Harold Wilson) да повуче војне снаге „источно од Суеца“, посебно из заливских држава чији су владари били изразито зависни од подршке Вајтхола.

У октобру 1968, британски „информациони официр“ Едвард Хендерсон (Edvard Handerson) писао је из резиденције УК у Бахреину да „смо сада забринути због … нашег повлачења из зоне у којој имамо тако велике финансијске интересе“.

Он је додао: „Од највеће је важности да се одржи добра арапска телепринтерска служба у овом рејону. Почетак њеног рада овде је годинама уназад био највећи добитак на информационом пољу.“

УК је потрошило милион фунти за изградњу проширене писте на бахреинском аеродрому „да би се обезбедио његов опстанак као комуникацијског центра“. Британски званичник је такође саветовао диктатора те земље да „наметне визна ограничења британским новинарима“ да би се спречио излазак информација које би могле да „поремете унутрашњу сигурност“. Он је додао: „Ништа не би требало да наруши мир у Бахреину“.

Сумирајући тајне преговоре између „Бибисија“ и „Ројтерса“, бивши челник Источног сервиса „Бибисија“, Гордон Вотерфилд (Gordon Waterfield), написао је да: „Премда је постојала хитна потреба да се сачува новац, [британска влада] ће, претпостављам, узети у обзир да је посебно важно у овом тренутку да области попут Персијског залива, Саудијске Арабије, Јужне Арабије и Либије треба да добију добар сервис на арапском.“

Преговори су наишли на препреку крајем 1968, ипак, када је министарство спољних послова сазнало за „Ројтерсове“ планове оперисања изван Каира, и смањења броја сати свакодневног информативног сервиса на Арапском.

Са Египтом којим је тада владао Гамал Абдел Насер, bête noire (најомраженије личности, прим. прев.) УК на Блиском истоку ког су настојали да збаце, британски званичници су бринули да ће, у Каиру, Ројтерс бити „рањив на тајно мешање, цензуру и ометање“.

Званичници су посматрали Насера као нарочиту претњу британским интересима с обзиром на његово поседовање моћног радио трансмитера, који је користио да подстиче панарапско јединство широм региона. Један официр за информације је протестовао зато што ће кључни регионални ресурси Британије бити најпогођенији: „Управо у овим областима где [влада УК] настоји да оствари политичке дивиденде од овог сервиса (тј. у Заливу) вероватно ће доћи до приговора сервису који се емитује из Каира.“

Тадашњи председник Египта, Гамел Абдел Насер, поздравља присталице у Каиру након проглашења Компаније Суецки канал, 1. августа 1…. . Насеров независни национализам га је учинио британским bête noire на Блиском истоку (Фото: WikiCommons)

Инвестиције у Залив

Савезништво УК са САД такође је било чинилац британског планирања. Амбасадор УК у Вашингтону, Сер Патрик Дин (Sir Patrick Dean), био је забринут због тога што је „наш специјални однос зависио од наших ресурса у областима у којима смо имали посебан entrée на Блиски исток и југоисточну Азију. Да су били свесни чињенице да смо наше новинске службе стављали под египатску контролу, мислим да би их то узнемирило.“

Један британски званичник се надао да, „пошто смо толико дуго штитили огромне инвестиције САД у области Залива, не бих искључио могућност да ће [САД] бити спремне да нам помогну у финансирању новинске агенције / емитерског сервиса у Заливу“.

Официр за информације РА Бароуз (RA Burroughs) је, у међувремену, сматрао да би оптерећење требало пребацити на „нафтом богате шеике који ће изградити моћан радио трансмитер“ у Заливу „где се налази огромна већина наших интереса“, и за које би требало доделити „мастан уговор“.

Споразум са Ројтерсом је на крају постигнут почетком 1969. У замену за „отказану“ подршку владе УК која је каналисана „кришом посредством „Бибисија““, министарство спољних послова је очекивало од Ројтерса да се „повинује позадинском управљању у Лондону“. Овај утицај „би текао, на врховном нивоу, од Ројтерсове спремности да консултује и слуша изнесена мишљења о њиховом раду“.

Тек је у јануару 2020. „Бибиси“ коначно обавестио јавност о свом тајном договору, и чак и тада је уклонио све неугодне детаље интерних дискусија између званичника УК тврдећи да су „британске дипломате на Блиском Истоку … желеле ‚објективан и тачан сервис високог квалитета‘ за борбу против онога што су описали као ‚прорачунате фабрикације‘ из ‚пристрасних‘ агенција“.

У ствари, подробније читање декласификованих докумената показује да је британска „информациона“ политика на Блиском Истоку била усредсређена на одржавање интерне „стабилности“ у државама Залива и да је Британија углавном настојала да задржи приступ кључним ресурсима на којима је почивала њена глобална моћ. Борба против „совјетске пропаганде“ једва да се спомиње у документима.

Харолд Вилсон (Harold Wilson), лабуристички премијер Британије од 1964-1970. Жеља да се прошири „информациони“ сервис на Блиском истоку у време када су званичници УК били забринути због одлуке Вилсонове владе 1968. да повуче војне снаге УК из земаља „источно од Суеца“, посебно заливских држава чији владари су били дубоко зависили од подршке Вајтхола. (Фото: ВикиКомонс)

Дугорочна политика

Британска влада је већ неко време користила „информациону“ политику за промоцију својих интереса. 1995. министар иностраних послова Харолд Мекмилан (Harold Macmillan) је изјавио у вези са Блиским Истоком: „Ми треба да промовишемо интерну политичку стабилност и посебно да утичемо на појединце тако да јавно мишљење не постане до те мере непријатељки настројено према нашим нафтним компанијама да њихове комерцијалне операције [sic] постану немогуће“.

Слична забринутост је изражена четири године раније, када се УК противило настојањима Ирана да национализује своју нафтну индустрију, на челу са демократски изабраним премијером Мохамедим Мосадеком.

Званичник Форин офиса је приметио у марту 1951. да: „би било корисно мотивисати персијски сервис „Бибисија“ у садашњој фази нафтног питања“. Званичник је предложио неколико аргумената које би требало са следи „Бибиси“, „укључујући фокус на финансијске губитке, штету по међународну репутацију Ирана и штетне последице по индустрију у целини“.

Три дана касније, исте те тачке су емитоване у Ирану од стране „Бибисијевог“ персијског сервиса.

И 1978, када је британска влада губила поверење у шахову способност да се одржи на власти извештавање „Бибисија“ је постало више критички расположено према њему, британски амбасадор у Ирану Ентони Парсонс (Anthony Parsons) је у тајности захтевао да САД изврше притисак на премијера Џејмса Калахана (James Callaghan) да „Бибиси“ доведе у ред.

Још један тајни документ САД који је објављен од стране Викиликса показује да су британски званичници одвели амбасадора САД „на страну“ у новембру 1979. „и изнели му уверавања да ће наставити са стриктним надгледањем „Бибисијевог“ сервиса на персијском језику да би се осигурала апсолутна тачност“.

„Након уобичајених упозорења у погледу „Бибисијеве“ независности“, један британски званичник је „добровољно јавио“ амбасадору САД „да он озбиљно схвата наше становиште о тачности“. ДМ

Пре или касније, десиће се такав прелазак са ћирилице на латиницу, претпоставља интелигенција из Лавова. Идеја „латинизације украјинског језика“ појавила се већ 90-их међу галицијским интелектуалцима који су активно заговарали независност Галиције. До 2000, норме за латинички правопис украјинског језика већ су биле направљене. Међу њиховим творцима био је најпознатији уметник и публициста Влодко Костирко. Почетком 2000, он је већ објављивао своје чланке на украјинском језику, писаном на латиници, у издањима културног алманаха „Ї“ из Лавова.

Костирко се одавно пребацио на латиницу у својим текстовима на украјинском. На тај начин он се нада да ће нагласити бескомпромисност па чак и непријатељску настројеност између две културе – „европске“ западно украјинске и „руске“ централно украјинске.

Он је чак насликао слику „Унијат убија Козака“. На тој слици пољски хусар са крилима пробија копљем Козака из Запорожја (називи „Козак“, „Хазар“ и „Хусар“ су истог порекла. Види овде за више информација, прм. прев.). То је подсетник да се у 17. веку десио рат између гркокатоличких Галицијанаца и православних Трансдњепрана, потомака Козака.

Гркокатолици су се, присећа се уметник, борили на страни Пољака католика. Временом је започета Украјинизација Галицијанаца, а посебно узим маха након 19. века, али до данас је прилично заборављена. Данас Влодко Костирко отворено супротставља становнике истока и запада Украјине, тврдећи да до културног и цивилизацијског помирења између њих не може доћи.

Да подсетим да је у марту, привремена специјална комисија за припрему нацрта закона „О развоју и употреби језика у Украјини“ разматрала постепено гашење употребе ћириличког писма на територији Украјине.

Још 2007. сам писала о покушајима за време владавине председника Јушченка да се прогура замена ћириличког писма са „абецадлом“ (изведено од пољске речи за абецеду, „abecadło“, прим. прев.). Тада су ти покушаји пропали.

Питања која су се тицала функционисања језика већ су имала политичку и цивилизацијску обојеност у XX и XXI веку. И недавно, у разним изворима на интернету, појавиле су се неке сензационалистичке информације – да је украјинском министарство спољњих послова, током више месеци, имало комисију која се бавила пребацивањем украјинског језика са ћирилице на латиницу, и да је на њеном челу био министар спољњих послова Врховне Раде Борис Тарасјук.

Судећи по интернет публикацијама, у тој комисији су били чиновници из украјинског министарства спољњих послова, министарства образовања и науке, министарства културе и туризма. Поред државних филолога и лингвиста, у развоју овог пројекта такође су учествовали и депутати Врховне Раде из фракције „Наша Украјина“, а пре свега Вјачеслав Ковал и Николај (Микола) Онишчук.

До идеје за стварања комисије наводно је дошло почетком 2005. и подржао ју је председник Јушченко. Али онда је то процурело у медије на нивоу гласина, и након низа критичких чланака у штампи, пројекат је постао „заборављен“. Ипак, научници су наставили да раде на том пројекту. Идеја комисије се поново појавила након парламентарних избора, на којима је „Наша Украјина“ доживела неуспех. И у августу 2006. ипак је креирана комисија. Молдавски националистички сајт Moldovatoday.net известио је да је комисија министарства спољњих послова провела редовне консултације за молдавским колегама, који су били ангажовани на пребацивању молдавског језика на латиницу. Такође је известио да је питање преласка украјинског језика на латиницу разматрано у закулисним разговорима украјинске и молдавске делегације на трећем састанку Парламентарне скупштине ГУАМ (Грузије, Украјине, Азербејџана и Молдавије, прим. прев.) у октобру 2006.

Мислим да се стално експериментисање са украјинским језиком врши не само због жеље неких индивидуалних „свідомих“ (украјински за „свесне елементе“, термин који користе националистички настројени Украјинци) чиновника да пузе и завреде наклоност западних патрона. То се ради да би се срушио заједнички културни и цивилизацијски простор два народа, који су блиски. Словенски народи су прилагодили писмо, зависно од хришћанског обреда који су усвојили – византијски или латински (католички). Ако је то био латински, то је одредило избор писања – Латини су за своја богослужења користили литургијску вулгату – верзију Библије, која готово никада није превођена на националне језике, зато што је то била политика западне цркве. Стога није било потребе да се писмо покатоличених Словена прилагоди потребама њихових језика.

Другачији приступ је имала Византија, па су мисионари Константин Филозоф (Ћирило) и његов брат Методије, који су превели јеванђеље на словенски (тачније, стари бугарски дијалект), креирали посебно писмо. Овај словенски превод је прихваћен од стране свих оних Словена који су исповедали православље. Тако да је наш садашњи систем писања одређен избором који смо некада учинили.

Ипак, напади на ћириличко писмо су настављени – у XIX веку у аустро-угарској Галицији и у XX веку, овог пута од стране … бољшевика.

Алфабет и абецадло

Још 1823, библиотекар бечког двора и филолог, Бартоломео Копитар – Словенац по националности, написао је у писмо чешком лингвисти Јозефу Добровском: „Мој идеал за све Словене – латиничка слова, и неколицина слова словенске ћирилице као додатак“. Он је предложио да се уведе фонетичка транскрипција у језичку праксу, која би довела до индивидуалних система писања за скоро свако село у Галицији. Сем тога, он је намеравао да замени ћириличко писмо латиницом.

Збирка етнографа и писца Вацлава Залеског „Piesni polskie i ruskie ludu galicyjskiego“ („Пољске и руске песме галицијског народа“) објављена је 1833. у Лембергу. Писмо које је користио није руско, већ пољско, што је избор који је објаснио следећим разлогом: „Пред собом сам поставио циљ да, што је могуће више, пишем онако како људи говоре, чак иако би то довело до било каквих граматичких грешака. А што се тиче чињенице да сам за то користио пољска слова, а не ћириличка или глагољична – па, сви ће ме за то касније похвалити. Ја сам сигуран да ће доћи време када ће сви словенски народи напустити та стара слова која највише спутавају увођење словенске књижевности у антологију европске књижевности.“

Њега је подржао колега Август Белевски – историчар, издавач и преводилац „Беседе о Игоровом пуку“. У рецензији збирке, он је написао: „Један од најважнијих момената, којих се дотакао издавач књиге, је [питање] која слова употребити и како изговарати песме руског народа, који још увек нема ни граматику ни речник за свој језик…“

Ипак, ни Залески ни Белевски нису имали никакве политичке циљеве приликом покушаја да уведу латинички алфабет за галицијске Рутенце (Русине). Они су само желели да га „подаре“ обичном народу. Нешто касније су започета дешавања, која су накнадно названа „азбучним ратом“.

Идеју латинизације је покупио млади галицијски свештеник Јозеф Лозински, који је у новинама из Лавова, „Розмаитосци“ (1834, №29) објавио чланак „O wprowadzeniu abecadla polskiego do pismiennictwa ruskiego“ („О увођењу пољске азбуке у руско писмо“), и наредне године објавио свој етнографски рад „Руско венчање“ користећи латиницу.

Процес националног препорода је био у јеку у Галицији 1830-их. Његово срце су били „галицијски следбеници“ – млади са Универзитета у Лавову, на челу са Маркијаном Шашкевичем, Иваном Вахилевичем и Јаковом Головатским, којима је на универзитету наденут надимак „руско тројство“. Они су били ти који су изнели најоштрије примедбе покушају увођења пољског „абецадла“, сматрајући то покушајем отцепљивања Галиције од својих древних историјских и културних корена. „То је егзистенцијално питање: бити или не бити за Русине (Рутенце) у Галицији“ – написао је Головацки пуно касније – „Да су 1830-их Галицијанци прихватили пољски абецадло, руска национална индивидуалност би ишчезла, руски дух би нестао, и Галицијски Рус би се претворио у другог Холмшчина.“ (Головацки Јаков, Белешке и прилози чланцима госн. Пујпина, штампане у „Гласнику Европе“ током 1885. и 1886, Виљна, 1888.). Као одговор, Маркијан Шашкевич је 1836. објавио памфлет „Азбука и абецадло“. У њему, он је јасно и разборито показао да је понуда Лозинског неутемељена, неприхватљива и директно штетна. Он је такође тврдио да одступање од ћириличке азбуке не би приближило Галицијанце европској култури, већ би их само отуђило од других Словена. Неко време је идеја увођења латинице била напуштена.

Следећи покушај бечких власти да пребаце галицијско-русински језик у латиницу је уследио 1859. У Бечу, аустријски политичар и виши чиновник министарства образовања Јозеф Јиречек објавио је брошуру „Ueber den Vorschlag, das Ruthenische mit lateinischen Schriftzeishen zu schreiben“ („О предлогу да Русини пишу латиничким писмом“). Аутор је веома јасно скицирао сврху реформе правописа: „Здрав развој украјинске књижевности ће задобити веома снажну подршку за употребу латиничког писма. Док Русини буду писали и штампали на ћирилици, они ће показивати тенденцију да буду наклоњени црквено-словенизму и стога русизму, и дакле само постојање украјинске књижевности би било доведено у питање. Црквено словенски и руски утицај је толико велики да прети да потпуно истисне локални језик и локалну књижевност.“ И даље: „Осим одбацивања русизма, прелазак на латиницу би касније помогао галицијским Украјинцима приликом изучавања пољског и немачког језика, без којих не би могли да опстану.“

Људи који су веома утицајни у галицијско-русинској заједници, попут владике Литвиновича и филолога Јозефа Лозинског – који су се већ пребацили на русофилну позицију – гласали су против ове реформе у Сеиму. Они су тврдили да је ова реформа „погубна по нацију Руса, зато што ће са латиничким писмом, нестати дух вере украјинског народа“.

Већ током лета, Јиречек је требало да дође у Лемберг и стане на чело Комисије за алфабет, док су од октобра 1859. сва деца у Галицији требало да почну са учењем по новим букварима. Али обим народних демонстрација против реформе је уплашио централне власти. Становништво Галиције је изашло на спонтане митинге, објављивани су чланци у штампи, писали су петиције и слали делегације. И аустријске власти су, сећајући се добро мађарске револуције из 1848, одступиле.

„… књиге писане руским писмом, биће предмет историје“

У мартовском издању „Известје“ из 1919. објављен је чланак „О латиничком писму“ који је потписан неозбиљним псеудонимом „стари ђак“. Било је то писмо уреднику, враголасте форме, али у суштини са озбиљним питањем. У њему се тврдило: „Наша азбука је превише компликована и толико различита од оне у Западној Европи, да је се странци плаше. Ми би требало да пређемо на латиничко писмо, просто и елегантно, баш као што смо прешли са руског календара на паневропски, и на метрички систем са „фунти“ и „аршина“. И он објашњава како се могу пребацити специфични руски гласови у латинички алфабет. Тако је било референци на словенске народе, на пример Пољаке, који су одавно користили латиничко писмо.

Ко се крио иза тог псеудонима – савременици су лако закључили. Био је то или Луначарски, или Бухарин – главни црвени интелектуалци, који су касније постали активни промотери „нове азбуке“. Али какав је то ћеф – пребацити руски на латиницу? Све је, ипак, врло једноставно: ужарени револуционари су сматрали да је заједничко писмо једно од оруђа за изградњу нове трансетничке заједнице. Зашто латиница? Прво, нови лидери су својим духом били, наравно, људи западне цивилизације. И друго, зато што је након руске требало да уследи светска револуција! Ми одбацујемо старо и започињемо све од почетка.

Итако су они 1922. почели од нуле у Азербејџану. Председник азербејџанског Це-ка Самад Агамалиоглу, пошто је претходно причао са Лењином, направио је у Бакуу „Комитет за НТА (Нови туркијски алфабет)“. Лењин је, судећи по Луначарском, снажно одобравао идеју латинизације, премда је мислио да је неопходно то учинити „касније, пошто ојачамо“. Убрзо је латиница постала државно писмо у Азербејџану. Старо писмо је проглашено за „феудално-реакционарно“. Посебно након што је Кемал Ататурк, који је тада сматран за стратешког савезника, био у пуном замаху латинизације Турске. Замисао је била да се постепено латиница претвори у темељно писмо свих несловенских народа у СССР. 1927. креирана је ВЦКНА – Свесавезни Централни комитет за алфабет – под јурисдикцијом Президијума Централног извршног већа Савета народности. Почетком 30-их језици 17 муслиманских народа су пребачени на латиницу, а до 1936. – већ 68 различитих националности. Све ово се десило док се у позадини одвијала индигенизација [делатност или процес преузимања контроле, вршења доминације ули утицаја од стране староседелачког становништва, прим. срп. прев.] (у нашој земљи, украјинизација је спроведена под супервизијом Кагановича).

1930. на иницијативу Луначарског, покренуто је питање латинизације руске азбуке (како у Украјини тако и у Русији). У чланку „Латинизација руског писма“, који је објављен у часопису „Култура и књижевност Истока“, он је написао: „Од сада нас је наш руски алфабет отуђивао не само од Запада, већ и од Истока који се у великој мери пробудио захваљујући нашем труду… Постепено ће књиге, писане руском азбуком, постати предмет историје. Наравно да ће увек бити корисно изучавати руска слова да би нам била приступачна. Од тога ће осетну корист имати они који се баве историјом књижевности, али у сваком случају, биће све мање и мање неопходно за нову генерацију… Користи, представљене увођењем латиничког алфабета, су огромне. То нам даје највише од интернационализације, повезујући нас тако не само са Западом, већ такође и са обновљеним Истоком.“ (опаска преводиоца: Какав диван пример циркуларне логике: Прво латинизујте Исток, онда га употребите као аргумент да и Русија треба да буде латинизована. Такође обратите пажњу на акцент на „новој генерацији“, која треба да буде откинута од својих корена.)

Онда је основан подкомитет у Главнауци Наркомпроса (Главна дирекција за науку под јурисдикцијом Народног комесаријата образовања) за латинизацију руског писма, који је објавио да је руска азбука „облик графема, идеолошки стран социјалистичкој мисли“, „рекликт класних слика руских феудалних земљопоседника и буржоазије XVIII и XIX veka“, „слика аутократског тлачења, мисионарске пропаганде, велокоруског националистичког шовинизма и присилне русификације“.

Средином 1930-их, почело је зауздавање страствених латинизатора. Стаљин је био у стању да порази троцкистичке противнике, тако да идеја светске револуције више није била релевантна. Велики рат се надвијао над земљом, и било је неопходно да народи осећају да се налазе у заједничком културном простору.

1936. строго поверљиви извештај N ОБ-322 је поднет Секретаријату Централног комитета КПСС(б), у ком је, између осталог, наведено: „Непријатељи совјетске власти и КПСС(б) су покушали да употребе латинизацију зарад сегрегације радног народа тих република и области од укупне породице народа Совјетског Савеза. Док су се користили причом о „интернационалном карактеру“ латиничке основе као покрићем, они су бранили курс буржоаске културе Западне Европе, насупрот културе развоја, националне форме и социјалистичког садржаја… Као резултат активне елиминације руске азбуке, ВЦКНА и локални комитети су креирали 10 латинизованих алфабета за народе са руским писмом… Ситуација са терминолошком конструкцијом језика многих народа СССР је неповољна. Посебно је неповољна у овом погледу међу граничним народима и нацијама, где је „латинизација“ просто инструмент великих и малих империјалиста. На пример, током вишегодишњег периода романизација терминологије је отворено спроведена у Совјетској Молдавији, док је Совјетска Карелија (под старим руководством) – била случај најактивније финизације. И све ово се дешава упркос отпору широких народних маса.“

Данас, само нас фраза из књиге „Златно теле“ подсећа на та времена: „‘Херкулијанци‘, одговарајући на нечије интриге, обећали су да ће одговорити масовном латинизацијом званичних докумената.“ Значење вица постаје јасно само ако се сетимо недовршене кампање латинизације. Али ствар ентузијаста за „прибилижавање Западу“ није изгубљена…

Зашто је мобилним оператерима потребна транслитерација?

Када читате програмски чланак за латинизацију украјинског језика „Укролатиница: просто и отмено“ у „Огледалу недеље“ (№28 (453), 26.07-1.08 ’03), стичете утисак да сте се нашли у далеким 30-им. Исти аргумент – „приближавање цивилизованом Западу“. Исти непријатељ – „великоруски шовинизам“ и православно хришћанство. Као и главна циљна група – млађа генерација: „… не у овој генерацији, него у оним које долазе. Зато што још од колевке, не схватајући шта значе те шкработине, беба ће се навићи на латинички алфабет. Исплатиће се када дође време да научи страни језик: мали Украјинци се неће ломити око фонта.“

Као што знамо, дечија уста често говоре истину. Моја ћерка ми је недавно поставила изненађујуће питање: „Мамо, чому оператори мобільного зв’язку надсилають SMS-повідомлення не українською мовою, але латинськими літерами?” („Мама, зашто мобилни оператери не шаљу СМС поруке на украјинском, него на латиници?“) Заиста, зашто? На крају крајева, свака тастатура има не само латиницу, него и ћириличко писмо. Али, као што се зна, већина корисника мобилних оператера су млади људи. И они се постепено навикавају на латинички алфабет.

Као што је претходно споменуто, онлајн издања су известила о консултацијама наших девелопера са молдавским колегама, који су почетком 90-их латинизовали молдавски језик, користећи рад комисије Луначарског као основу.vi Ступила сам у контакт са секретаром за штампу службе министарства спољњих послова Украјине, Наталијом Житарјук. Она је „механички“ оповргла ову информацију, додавши да „якщо газета «2000» претендує на те, щоб бути серйозною газетою, то вона не буде дезінформувати читачів і писати про те, що не відповідає дійсності“ („Ако лист ‚2000‘ претендује да буде озбиљан лист, он неће обмањивати своје читаоце пишући нешто што није истина“).

Премда прес служба министарства спољних послова пориче постојање Комисије за латиничку транслитерацију украјинског језика, забрињава чињеница да су током последњих неколико година, онлајн издања као и респектабилне новине константно „убризгавале“ ову тему у информативни простор. На форумима „наранџасте“ омладине ова тема је разматрана прилично агресивно. Овде се треба присетити да је увод у рат, којим је подељена бивша Молдавска Совјетска Социјалистичка Република на два непомирљива дела, управо била латинизација језика.

Knjiga je stvarno neka vrsta proširenog, dvokrakog eseja. Prva polovina nudi istorijski pregled veze između okultizma i levičarske misli; drugi deo se fokusira na teorije zavere u savremenom dobu i šta one kažu o narodnom osećanju obespravljenosti.

Neke od anarhističkih organizacionih debata sa kojima počinje knjiga možda izgledaju misteriozno prosečnom čitaocu, ali Lagalis se naslanja na svoje pre-doktorsko aktivističko isustvo da bi kritički istražila dve tendencije u levičarskoj misli. S jedne strane, ima aktivista koji su opsednuti teorijama zavere. Ponekad se ova opsesija javlja kao privlačlost određenih teorija zavere (11. septembar je bogat izvor teorija zavere i za levicu i za desnicu); drugom prilikom se javlja u suprotnom obliku, kao rešenost da se aktivistički pokret sačuva „čistim“ tako što će se teoretičari zavere držati van njega. Lagalis se zainteresovala za ovu temu tokom studiranja, kada je razotkrila interesovanje svog druga za antisemitske, antikapitalističke zavere o globalnom bankovnom sistemu. Ovo nam daje najbolji primer: da, karakteristika globalnog bankarstva i slobodne trgovine dakako mogu biti mreže zavera (ako pod „zaverom“ podrazumevamo prost oblik politike manipulativne elitne), ali teško da njom orkestriraju Jevreji ili bilo koja pojedinačna identitetska grupa.

Druga tendencija koju istražuje postoji među nekim levičarskim misliocima i to je nezdrava opsednutost sekularizmom, koji je i sam izdanak ove težnje ka puritanskom racionalizmu. To se među levičarskim aktivistima manifestuje kao tendencija da se religija i duhovnost ismevaju kao primitivne i nedostojne moderne progresivne misli. Problem sa njom je i konceptualan i strateški, smatra ona. Ona je zabila klin između dva nekadašnja saveznika: urođeničkog aktivizma (koji se obično izražava na duhovan način) i neurođeničkog levičarskog aktivizma, koji je sklon održavanju nadmenog osećaja superiornosti u odnosu na aktivizam koji je inspirisan zemljo-centričnom duhovnošću. Čak i kada neurođenički levičari zastupaju dekolonizacijsku solidarnost sa urođeničkim aktivistima, kulturna i duhovna uverenja koje urođenički aktivisiti iznose na sto prečesto se jedva tolerišu, ako nisu i predmet otvorenog prezira.

Njena kritika sekularizma je na mestu, provokativna je i osvežavajuća. Kada je zapadna Evropa, provlačeći se kroz sopstveno „Prosvetiteljstvo“ i revoluciju i „racionalno“ mišljenje, krenula putem kolonizacije i srela se sa urođeničkim „Drugim“, prepakovala je veći deo sopstvenog kompleta teoloških i kosmoloških uverenja i rebrendovala ih kao „sekularne“, etiketirajući zauzvrat nezapadne kosmološke paradigme kao „religiju“. Poenta je ovde u tome da ono što zapadnjaci često smatraju pod sekularizmom u stvari nije lišeno kosmoloških ideja zasnovanih na veri o tome zašto i kako se stvari dešavaju u univerzumu. Samo se radi o tome da se sekularni zapadnjaci pretvaraju da su njihova temeljna uverenja i paradigme drugačija po kvalitetu i supstanci od nezapadnih kosmologija i sistema verovanja.

Najboljem savremeni primer ovoga možemo videti u žestokim političkim raspravama o sekularizmu u kanadskoj provinciji Kvebek. Skup novijih zakona imao je za cilj da zabrani versku nošnju i simbole u javnim institucijama (školama, bolnicama, zakonodavnim telima). I dok je to s jedne strane dovelo do prinudnog isključenja muslimana, sika i drugih koji odbijaju da napuste svoju versku nošnju, s druge strane mnoge institucije zadržavaju raspeća i druge hrišćanske simbole, etiketirajući ih kao „istorijske“ i „kulturne“ nasuprot religijskim. To je dvostruki standard i to onaj koji je još uobičajeniji i dublje ukorenjeniji u zapadnoj kulturi i sekularnoj misli nego što se obično shvata.

Sem toga, mnogi od ljudi koji smatramo ključnim ličnostima istorije moderne nauke i prosvetiteljstva, u svari nisu smatrali da je neophodno razlikovanje između „nauke“ i „magije“. Kopenik, Njutn i druge ključne ličnosti „naučne revolucije“ plivali su u astrologiji, alhemiji, kabali i drugim oblicima potrage za znanjem koje se danas naširoko diskredituje kao „okultno“. Ali za te ličnosti, linija između duhovne kosmologije i naučnog racionalizma nije bila jasno povučena onako kako se to danas poima.

Čak i u slučaju mnogih od suštinskih – i naizgled sekularnih – političkih rasprava u zapadnom društvu može se ustanoviti da su im koreni u teološkim, duhovnim raspravama ranog hrišćanstva. Na primer, da li je ljudskom društvu potrebna čvrsta ruka (vladavina prava; autoritarizam; benevolentni ili fašistički diktator)? Ili, da li smo svi suštinski dobri, i da li imamo kapacitet da upravljamo sobom (kao što bi mogli smatrati anarhisti i drugi levi radikali)? O tim pitanjima su raspravljali biskupi i teolozi davno pre nešto što su se sa njima uhvatili u koštac takozvani racionalni mislioci. Ona odslikavaju preokupacije koje su zajedničke i zapadnoj religijskoj i poliitičkoj sferi, i važno je uočiti da one nisu toliko odvojene jedna od druge koliko nam se to čini. Poenta je ovde da je „sekularno“ mnogo dublje ukorenjeno u „duhovnom“ nego što to mnogi shvataju.

Zavere i Iluminati

Nastavljajući na temelju ove poente, Lagalis mapira fascinantnu genalogiju tajnih organizacija, od kojih su mnoge kolebale na ovoj kopleksnoj tankoj liniji između politike i duhovnosti. Fragmentacija proleterskih gildi u srednjevekovnom periodu utrla je put formiranju elitističkih tajnih organizacija poput Slobodnih zidara i Iluminata. Sačinjeni ne toliko od pravih radnika zidara (za razliku od gildi koje su im prethodile) već prevashodno od pismenih elita, oni su u svakom slučaju ponudili forum u kom su kružile ideje o jednakosti i humanizmu. Ponekad su ideje koje su kružile u ovim društvima bile smatrane za radikalne od strane vladajućih snaga; u drugim slučajevima radikalizam tih društava je iz straha namerno apsorbovan od strane države i drugih reakcionarnih snaga (čovek ne može a da ne vidi paralele sa načinom na koji su mnoge ogranizacije koje se u današnjem političkom miljeu zalažu za promene rizikuju da ih etiketiraju kao „teroriste“ ili „ekstremiste“ od strane uplašenih vlada koje nisu sigurne šta da rade sa njima, baš kao u slučaju tajnih masonskih i okultnih organizacije iz prošlosti).

Fascinantna je to istorijska skica, ali šta je poenta svega ovoga gledano iz današnje perspektive? Ovde bi savremeni radikali mogli da nauče od Iluminata. Istorijski Iluminati su bili izdanak Slobodnog zidarstva, i premda su uvek bili samo manjina, oni su podsticali svoje članove da nastave sa svojim angažmanom u mejnstrim masonskim ložama – ne samo da bi prozelitizovali i pronalazili nove regrute, već i da bi pogurali mejnstrim lože u pravcu koji je usklađen sa radikalnijim idejama Iluminata. Ovo je, u suštini, uloga koju su igrali recentniji radikali i anarhisti, i razlog zbog kog oni često učestvuju u „reformističkim“ projektima (kao što je Occupy, ili štrajkovi radničkih sindikata). Ideja okultnih ili masonskih loža da su one nosioci tajnog znanja i prosvećenja, sa odgovornošću da vode slabije razvijeno društvo u pravom smeru, ima zapanjujuće paralele u radikalnoj politici (i na levici i na desnici). Angažovanjem u mejnstrim politici, radikali nastoje da poguraju mejnstrim dalje ulevo ili udesno, shodno svojim uverenjima. Da li je to zavera? Ili je to jednostavno politika?

Lagalis primećuje da je linija između njih dve tanka i slaba. Naravno, radnički sindikati su nekada proganjani na osnovu zakona „protiv zavera“. To možda ne uključuje vanzemaljace koji putuju kroz vreme ili ljude-guštere, ali u modernoj politici ćete i dalje pronaći obilje dokaza za „zaveru kraljeva“ na desnici i „zaveru naroda“ na levici.

Tramp i Iluminati

Poslednji esej u ovoj fascinantnoj studiji ima na meti savremenije doba. Zašto, pita Lagalis, toliko mnogo intelektualaca i drugih elita insistira na ismevanju teoretičara zavere (ona ih naziva „narodnim teoretičarima“) i odbacuje ih kao smešne, blesave i lišene bilo kakvog legitimiteta? Na kraju krajeva, teoretičari zavere imaju široko uporište.

Marginalizovani u mejnstrim medijima (kojima upravlja elita), oni dominiraju Jutjubom i društvenim medijima. Integralna uloga koju su odigrale teorije i teoretičari zavere u lansiranju Donalda Trampa u Belu kuću nudi dodatni dokaz njihove popularne i političke potentnosti. I mnoge od njih govore ne toliko drugačiju priču, u širem smislu, od one koju govore „naučnički“ levičari, o manipulisanju moći od strane elita, elitne kontrole nad globalnim kapitalizmom i nacionalnim/transnacionalnim institucijama, i tako dalje. Činjenice se možda razlikuju, ali kada sklonimo ljude guštere i vanzemaljce koji putuju kroz vreme, poruka je ponekad vrlo slična.

Ishitreno odbacivanje teorija i teoretičara zavere, i njihovo spajanje u Trampovoj eri sa likom rasističkog belačkog naroda, odražava određeni klasizam na strani intelektualnih elita, upozorava nas ona. Nije to samo nekolicina seljačina koji su uronjeni u zavere – svako skeniranje društvenih medija pokazuje da imaju daleko veću prođu. Teorije zavere izražavaju važnu dimenziju popularne kulture, i kako profesori tako i aktivisti bi trebalo da se na ozbiljniji način odnose prema njima. Čak iako ne veruju aktivno u njih, milione ljudi privlače teoretičari zavere sa sajtova društvenih medija.

U ovome leži narodna i politička moć, i progresivni aktivisti je ignorišu na sopstvenu štetu. Izbor Trampa za predsednika Sjedinjenih Država je primer za to – na mnogo načina on je bio kandidat teoretičara zavere, koji predstavljaju nedovoljno istraženi glasački blok koji preseca i levicu i desnicu. Njen argument je da aktivisti ne bi trebalo da ignorišu ili da se ne bave teorijama zavere i ljudima koji se na njih primaju. Aktivisti treba da se angažuju, da s poštovanjem pažljivo odvoje činjenice od fikcije i da poguraju one koji (ispravno) veruju da nešto nije u redu sa svetom u pravcu koji je produktivniji i progresivniji. „Oni bi mogli da diskutuju sa njima o tome kako je novi neoliberalni svetski poredak svakako pod kontrolom zavereničkih elita, uključujući bankare, pa ipak bankari nisu isključivo Jevreji nit‘ su gušteri nit‘ su povezani sa Iluminatima. Oni bi zatim mogli da objasne kako pravim parazitima „plave krvi“ koji su na vlasti koristi da imaju ljude koji veruju da je tako“, piše ona.

Lagalis je jedan od onih izuzetnih naučnika koji uspevaju da slede jasnu liniju argumentacije dok istovremeno ispaljuju dalekosežne komentare na razne druge teme. Ona donosi, gotovo usput, brilijantnu i nemilosrdno britku kritiku performativnog savezništva akademskih elita sa osobama potlačenih identiteta (ovo se, kaže ona, prečesto „sastoji u valorizovanju sopstvene ličnosti vis-à-vis sebi ravnih… umesto konstituisanja opipljive koristi za osobe sa kojima ste „u savezu““). Takođe tu je i sjajna kritika performativne politike – „dobre politike“ – i njenih rasističkih konsekvenci. Zaštita identiteta i kultura prozivki često su stvar semantike, gde ljudi koji bivaju prozvani ne pokušavaju nužno da budu rasisti ili opresivni, već im jednostavno nedostaje prefinjena verbalizacija kojom raspolažu oni koji ih prozivaju. „Kao posledica“, piše ona, „elokventni poznavaoci Edvarda Saida ili slatkorečivi seksisti mogu da uživaju u „ispravnoj politici“ prosto zato što mogu da citiraju i ponavljaju svoju buržoasku samoobjektivnost („refleksivnost“) putem neodlučno formulisanih govora.“

Ljudi kojima nedostaje prefinjeni jezik koji je neophodan da bi se angažovali u performativnoj politici često su siromašni i radnička klasa. Drugim rečima, nastavlja ona, „uobičajeno je za različite aktiviste profesionalne klase da uživaju u lociranju rasizma, seksizma, homofobije, itd. među (različitim) subjektima radničke klase … kao da na taj način mogu da sklone kritički fokus sa sebe.“

Ovo, primećuje ona – vraćajući diskusiju majstorski kitnjastim stilom natrag na svoju primarnu temu – nije tako daleko od onoga što se dešava sa teorijama zavere. Šira javnost razume da je izložena manipulaciji, ali joj nedostaje prefinjeni jezik intelektualnih elita kojim bi artikulisala taj proces. „[K]ao univerzitetska profesorka ja bih mogla da na prikladan način diskutujem o uključenosti Centralne obaveštajne agencije u trgovinu drogom, ipak kamiondžija koji izgovori istu stvar često se odbacuje kao 'ludi teoretičar zavere'“, primećuje ona.

Lagalis priznaje da je njena knjiga uglavnom površna istorijska studija, koju prate neki provokativni polemički eseji, ali isplati se pročitati je, jer je podsticajna za razmišljanje i duboko intelektualna. Ogromna količina stvari je spakovana u par kratkih strana, koje akademskom teoretičaru i aktivisti na terenu nude divno i vredno štivo. Ključna poruka koju i jedni i drugi trebaju upamtiti glasi: sledeći put kada vaš komšija ili taksista počne da vergla o onome što smatrate da je nepouzdana teorija zavere, nemojte samo da prevrćete očima ili da menjate temu. Umesto toga, pokušajte da čujete šta govore, i možda porazgovarate sa njima. Filtriranjem antisemitizma i ljudi guštera, možda ćete otkriti da imate više toga zajedničkog nego što mislite.

Ekonomska nezavisnost

Dok su ovim ranim periodom dominirali progresivni ideali i politike nacionalnog oslobođenja, današnji dominantni diskurs je diskurs liberalizma. I oslobođenje (eng. liberation) i liberalizam (eng. liberalism) su izvedeni iz reči sloboda (eng. liberty), ali u kolonijalnom i postkolonijalnom arapskom svetu, kao drugde, ta dva pojma su imala različite istorije, ciljeve i dostignuća.

Mogli biste da podelite njihove efekte na period neposredno nakon sticanja nezavisnosti od 1940-ih do sredine i poznih 1970-ih, i na period od 1980-ih do danas.

Prvi period je bio nadahnut idealima nacionalnog oslobođenja, koji su dominirali narodnim političkim pokretima i elitnim intelektualnim trendovima, dok su ideali liberalizma nadahnjivali drugi period i dominiraju poljem elitne intelektualne produkcije i političkog aktivizma.

Principi nacionalnog oslobođenja su delegitimisani u korist novog jezika kog karakteriše liberalizam

Od 1950-ih do 1970-ih, arapski intelektualci i politički pokreti su podržavali projekat oslobođenja od kolonijalizma i ostvarenje ne samo političke, nego i ekonomske nezavisnosti.

Jezik nacionalnog oslobođenja je postao bojni poklič režima koji tek što su ušli u proces dekolonizacije, na čelu sa bivšim egipatskim predsednikom Gamalom Abdel Naserom ali uključujući Siriju i Irak, zahvatajući čak i konzervativne režime u Tunisu i Jordanu, kao i antikolonijalne pokrete od Alžira preko Palestine do Omana i ostatka zalivskog regiona.

Cilj ekonomske demokratije, shvaćene kao parcijalne redistribucije bogatstva i razvoja kojim upravlja država sa ciljem smanjenja dohodovnog jaza i okončanja siromaštva, bio je od najvišeg značaja za vreme ovog perioda.

Postepeno, nakon rata iz 1967. i sve više do sredine 1970-ih, principi nacionalnog oslobođenja su bili delegitimisani u korist novog jezika kog je karakterisao liberalizam, i gde su liberali počeli da prikazuju nacionalno oslobođenje kao opresivno, sugerišući da sve što je ono donelo je politička diktatura, ekonomske i vojne katastrofe.

Lična sloboda

Liberalizam je, nasuprot tome, obećao da će ostvariti ličnu slobodu, regionalni mir i individualni prosperitet, kao i političku demokratiju, putem „slobodnih“ izbora.

Kako se ova faza arapskog liberalizma pojavila sa nastankom neoliberalne ekonomije, arapski liberali iz perioda nakon 1970-ih, kao i liberali drugde, odbacili su ekonomsku demokratiju kao suprotnu „oslobađanju“ prilika za lično bogaćenje, čak iako su neki kritikovali neumerenost neoliberalne ekonomije i nastojali da ublaže njene posledice.

Ako je projekat nacionalnog oslobođenja bio zasnovan na ideji narodne, plebiscitarne političke demokratije kao pratioca ekonomske demokratije, liberalizam sada insistira na izbornoj „reprezentativnoj“ demokratiji koja osigurava ekonomsku diktaturu, u meri u kojoj bi ekonomsku politiku trebalo da diktira tržište a ne narod ili državne institucije koje ga predstavljaju.

Politički ciljevi nacionalnog oslobođenja nisu bili specifičnost arapskog sveta. Sa njim su ga delile mnoge zemlje u Aziji i Africi koje su bile u procesu dekolonizacije od 1950-ih do poznih 1970-ih. Niti je usvajanje vrednosti Zapadnog liberalizma, koji je počeo da dominira arapskim svetom poznih 1970-ih nadalje, izolovan fenomen, već je kao takav rasprostranjen širom Azije, Afrike i Latinske Amerike, a da ne govorimo o Istočnoj Evropi, nakon 1990.

Uspon nacionalnog oslobođenja i socijalizma u arapskom svetu podudario se sa održavanjem Afro-azijske konferencije u Bandungu sredinom 1950-ih, i ubrzo potom osnivanjem pokreta nesvrstanih, da bi zatim sredinom 1960-ih usledila Trikontinentalna konferencija u Kubi, koja je globalizovala ovu inicijativu protiv kolonijalnih i neokolonijalnih sila.

Projekat je u arapskom kontekstu doveo do pokušaja ostvarivanja jedinstva i federacija između arapskih zemalja – pokušaja koji su se takođe dešavali i u podsaharskim afričkim zemljama na čelu sa Ganom, i karipskim nacijama Zapadnoindijskih ostrva koje su nedavno započele proces dekolonizovacije.

Imperijalne mahinacije

Iako su se SAD žestoko borile protiv projekta za federalizaciju i jedinstvo i on je do 1963. poražen u sva tri konteksta zahvaljujući kombinaciji imperijalnih i interhih faktora, zamah „arapskog socijalizma“ je nastavljen punom parom uz impresivne ekonomske i političke rezultate, a sa ciljem odvajanja lokalnih ekonomija od imperijalnih mahinacija.

Bivši egipatski predsednk Anvar Sadat se 1977. rukuje sa bivšim izraelskim premijerom Menahemom Beginom, godinu dana pre potpisivanja Sporazuma iz Kemp Dejvida (AFP)

Prisustvo Istočnog bloka je najviše pomoglo u odbijanju, za neko vreme, pokušaja imperijalne restauracije status quo ante. Odbijanje je, ipak, na kraju propalo.

Počevši sa pučem protiv Mosadeka i restauracije Šaha u Iranu 1953, zbacivanjem predsednika Hakoba Arbenza u Gvatemali 1954, i svrgavanjem Jordanskog premijera Sulejmana Nabulsija 1957, imperijalni pučevi su tokom 1960-ih između ostalih srušili Sukarna u Indoneziji, Kvame Nkrumaha u Gani, Patrisa Lumumbu u Kongu i Žoao Gulara u Brazilu.

Za razliku od arapskog socijalizma, novi liberalizam i neoliberalizam artikulišu svoje ciljeve u smislu individualnog, ne kolektivnog, identiteta.

Pokušaj zbacivanja Nasera je propao, iako je Izrael, po nalogu SAD, 1967. invazijom i porazom Egipatske armije izvršio coup-de-grace njegovog režima. Njegova smrt 1970. je obeležila početak kraja doba nezavisnosti i nacionalnog oslobođenja.

Tokom 1950-ih, 60-ih i 70-ih, ne samo da su arapske „socijalističke“ ekomonije zabeležile rapidni rast do nivoa bez presedana, nego je i smrtnost novorođenčadi značajno pala, socijalizovana zdravstvena zaštita je postala dostupna čitavom stanovništvu, povećano je očekivano trajanje života i ostvarena je ujednačenija distribucija prihoda, i programi zemljišne reforme i investicija u tešku industriju su transformisali lokalne ekonomije na načine bez presedana.

Ta dostignuća su ostvarena, kao što je pokazao autor Ali Kadri, uprkos postojećoj imperijalističkoj pretnji i ratnim tenzijama sa Izraelom koje su za rezultat imale velike vojne budžete, koji su ograničili ali nisu žrtvovali društvene i ekonomske ciljeve.

Rat i mir

Sa usponom neoliberalizma u 1970-im i njegove konsolidacije tokom 1980-ih pa nadalje, sve ovo se ekonomski promenilo, ali i politički i kulturalno. To što je Sporazum iz Kemp Dejvida ovo formalizovao teško da je slučajnost.

Iranci protestuju 1953. u znak podrške bivšem premijeru Mohamedu Mosadeku (AFP)

U tom kontekstu, i sa slabljenjem uticaja i naknadnim raspadom Sovjetskog Saveza, iste političke snage koje su u prethodnom periodu odigrale progresivnu ulogu, posvećene nacionalnom oslobođenju i društvenoj i ekonomskoj pravdi, promenile su savezništva i prešle na stranu novih lokalnih ekonomskih elita – nove klase liberalnih intelektualaca i njihovih imperijalnih sponzora, koji su svi do jednoga bili posvećeni društvenoj nejednakosti i ekonomskoj diktaturi.

Uvećano siromaštvo za većinu i ogromno bogatstvo za elite bili su neposredni i trajni rezultati

Tokom perioda koji je usledio nakon rata iz 1967, liberali su zastupali mišljenje da je ratno stanje sa Izraelom iscrplo državne resurse, dok bi mir obogatio sve Egipćane, naravno i sve Arape.

Egipatsko Muslimansko bratstvo, koje je zahvaljujući liberalnoj transformaciji i odricanju od nasilja tokom 1970-ih dobilo mesto za stolom predsednika Anvara Sadata, uključilo se u političku utakmicu na strani liberalnih sekularista a protiv naserovskog političkog i ekonomskog nasleđa i u korist neoliberalnog kapitalizma.

Do poznih 1980-ih, politička i ekonomska doktrina koju su zagovarali egipatski režim i egipatski liberali u potpunosti je usvojena od strane nove klase arapskih intelektualaca. Liberalni i neoliberalni palestinski intelektualci i političari su obećali da će „mirovni proces“ sponzorisan od strane SAD transformisati Zapadnu obalu i Gazu u novi „Singapur“.

Jordanski liberali i neoliberali su, sukcesivno, predvideli da će mir sa Izraelom, zaključen 1994, za rezultat imati neizmerno bogatstvo, praćeno novom neoliberalnim ekonomskim politikama. U oba slučaja, kao što se desilo u Egiptu, porast siromaštva za većinu i neizmerno bogatstvo za elite bili su neposredni i trajni rezultati.

Širenje korupcije

Za razliku od arapskog socijalizma, novi liberalizam i neoliberalizam artikulišu svoje ciljeve u odnosu na individualne, a ne kolektivne, identitete; kroz individualna politička prava, a ne kolektivna ekonomska prava; i kroz osudu istorije prošlosti i njenu reinterpretaciju kao liberalni politički i ekonomski neuspeh, umesto kao temelja ekonomski i politički demokratskije budućnosti.

Dok su borci za nacionalno oslobođenje ispunili svoja obećanja o besplatnom univerzalnom obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, delimičnoj redistribuciji bogatstva i uvećanoj produktivnosti, neoliberalni režimi koje su podržali liberalni intelektualci ili su pomogli da do njih dođe ugušili su političku demokratiju, proširili korupciju i vratili unatrag sva prethodna ekonomska dostignuća.

Unutrašnji sukobi između sekularnih i islamističkih liberala nisu vođeni zbog pitanja ekonomske demokratije, prava na obrazovanje i besplatnog zdravstva, ili zbog redistribucije bogatstva, već zbog političke moći u službi neoliberalne ekonomije i oko kulturnih politika.

Danas je većina ljudi u regionu lišena većine svojih ekonomskih prava i, kao rezultat izdaje političke demokratije od strane sekularnih liberala koji su podržavali pučeve protiv islamističkih liberala u Alžiru, Zapadnoj obali i Egiptu, u međuvremenu nisu dobili nikakva politička prava ili „ljudska prava“.

Dok je nacionalno oslobođenje pod „arapskim socijalizmom“ - uprkos njegovoj represiji liberalnih političkih prava – oslobodilo ljude od ekonomske diktature, siromaštva, nepismenosti i bolesti, novi neoliberalni režimi i njihova liberalna inteligencija su oslobodili arapske narode samo od arapskog socijalizma i pristojnog životnog standarda.

Džozef Masad je profesor savremene arapske politike i intelektualne istorije na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. On je autor mnogih knjiga i akademskih i žurnalističkih članaka. Među njegovim knjigama su: Kolonijalne posledice: Stvaranje nacionalnog identiteta u Jordanu, Žudni Arapi, Istrajnost palestinskog pitanja: Eseji o cionizmu i Palestincima, i najnovija: Islam u liberalizmu. Njegove knjige i članci su prevedeni na desetine jezika.

Kada su identifikovali izvorni uzrok ovog rastućeg apetita za izvrsnošću, Kuran i Hil ne oklevaju: to je neoliberalizam. Neoliberalna ideologija izuzetno ceni takmičenje, odvraća od saradnje, promoviše ambicioznost i vezuje vrednovanje sopstvene ličnosti za profesionalno postignuće. Stoga ne iznenađuje da društva kojima upravljaju ove vrednosti čine ljude izrazito spremnim da grubo kritikuju druge i veoma anksioznim kada je u pitanju izloženost kritici.

Psiholozi su nekada govorili o perfekcionizmu kao o jednodimenzionalnom – usmerenom isključivo od sebe ka sebi. U kolokvijalnoj upotrebi, to je još uvek ono što obično mislimo kada kažemo nekome da je perfekcionista/kinja. Ali u poslednjih nekoliko decenija, istraživači su otkrili da je produktivno proširiti taj koncept. Kuran i Hil se oslanjaju na višedimenzionalnu definiciju, koja obuhvata tri tipa perfekcionizma: usmeren ka sebi, usmeren ka drugima, i društveno propisani.

Perfekcionizam koji je usmeren na sebe čini tendencija da od sebe očekujete nerealno visok standard, dok perfekcionizam usmeren ka drugima znači imati nerealna očekivanja od drugih. Ali „društveno propisani perfekcionizam je najiscrpljujuća od tri dimenzije perfekcionizma“, tvrde Kuran i Hil. On opisuje osećanje paranoje i anksioznosti izazvane neprestanim – i ne sasvim neosnovanim – osećanjem da svi čekaju da napravite grešku ne bi li mogli zauvek da vas otpišu. Ova hipersvesnost nemogućih očekivanja drugih prouzrokuje društveno otuđenje, neurotično samoispitivanje, osećanje stida i bezvrednosti, kao i „osećanje sopstva ophrvanog patološkom brigom i strahom od negativne društvene procene, koju karakteriše usredsređenost na nedostatke, i osetljivost na kritike i neuspeh.“

U pokušaju da ocene koliko je kulturno kontingentan fenomen perfekcionizma, Kuran i Hal su sproveli meta analizu raspoloživih psiholoških podataka, tragajući za generacijskim trendovima. Oni su otkrili da su ljudi koji su rođeni nakon 1989. u Sjedinjenim Državama, Ujedinjenim Kraljevstvu i Kanadi ostvarili znatno više rezultate od prethodnih generacija za sve tri vrste perfekcionizma i ti rezultati su vremenom rasli linearno. Dimenzija koja je ostvarila najdramatičniji rast je društveno propisani perfekcionizam, koji je porastao dvostruko u odnosu na iznos druge dve. Drugim rečima, osećanje mladih ljudi da su oštro kritikovani od strane svojih vršnjaka i šire kulture pojačavao se svake naredne godine.

Kuran i Hil pripisuju ovu promenu usponu neoliberalizma i njegove rođake meritokratije. Neoliberalizam favorizuje tržišno zasnovane metode određivanja vrednosti roba – i sve što može definiše kao robu. Od sredine 1970-ih, neoliberalni političko-ekonomski režimi  sistematski su zamenili stvari poput javnog vlasništva i kolektivnog pregovaranja sa deregulacijom i privatizacijom, uzdižući pojedinca/ku iznad grupe u samom tkanju društva. U međuvremenu, meritokratija – ideja da su društveni i profesionalni status direktna posledica individualne inteligencije, vrline i napornog rada – uverava izolovane pojedince da je neuspeh u napredovanju znak njihove inherentne bezvrednosti.

Neoliberalna meritokratija je, sugerišu autori, stvorila bespoštedni ambijent u kom je svaka osoba ambasador sopstvenog brenda, jedini zastupnik svog proizvoda (sebe) i broker sopstvenog rada, u beskrajnom moru takmičenja. Kao što primećuju Kuran i Hal, ovo stanje stvari „smešta u centar savremenog života snažnu potrebu da se stremi, izvršava i postiže“, daleko više nego u prethodnim generacijama.

Oni navode podatke koji pokazuju da su mladi ljudi danas manje zainteresovani za angažovanje u grupnim aktivnostima radi zabave, baveći se individualnim stremljenjima što čini da se osećaju produktivnim ili ih ispunjava osećajem postignuća. Kada svet od vas traži da svaki čas dokazujete da ste vredni, i kada se ne možete otresti sumnje da je poštovanje vaših kolega izrazito uslovljeno, druženje sa prijateljima može izgledati manje interesantno od ostajanja u kući gde ćete preterano pedantno voditi računa o svojim profilima na društvenim medijima.

Jedna od posledica ovog porasta perfekcionizma, smatraju Kuran i Hol, je i niz epidemija i ozbiljnih mentalnih bolesti. Perfekcionizam je u veoma izraženoj uzajamnoj vezi sa anksioznošću, poremećajem ishrane, depresijom i suicidalnim mislima. Konstantno moranje da se bude savršen, i neizbežna nemogućnost ostvarenja tog zadatka, pogoršava simptome mentalnog oboljenja kod ljudi koji su već ranjivi. Čak i mladi ljudi kojima nije moguće dijagnostikovati mentalno oboljenje skloni su da se češće osećaju loše, pošto pojačani perfekcionizam usmeren prema drugima stvara grupnu klimu neprijateljske nastrojenosti, sumnjičavosti i odbojnosti – u kojoj porota stalno sudi svima, iščekujući grupnu ocenu – i društveno propisani perfekcionizam uključuje snažno priznanje tog otuđenja. Ukratko, posledice rastućeg perfekcionizma se protežu od emocionalno bolnih do bukvalno smrtonosnih.

I postoji još jedna posledica rastućeg perfekcionizma: on nam otežava izgradnju solidarnosti, što je upravo ono što nam je potrebno da bismo se oduprli žestokom napadu neoliberalizma. Bez zdrave samopercepcije ne možemo da imamo čvrste odnose, i bez čvrstih odnosa mi ne možemo da se udružujemo u onom broju koji je neophodan da zatresemo, a kamo li srušimo, čitav političko-ekonomski poredak.

Nije teško videti paralele između tri dimenzije perfekcionizma i takozvane „kulture prozivanja“, koja je u poslednje vreme postala preovlađujuća tendencija na levici: stanje u kom svako svakoga čeka da napraviti fatalnu grešku, dok se drže nemoguće visokih standarda moralne skromnosti, i paralisani su tajnim strahom (mada, ne neosnovanim) da ih grupa doživljava kao zamenjive, da im je sudnji dan tu iza ugla. Ovaj obrazac je konzistentan sa manifestacijama neoliberalnog meritokratskog perfekcionizma, od upisa na fakultet do opsesivnog održavanja Instagrama. I zato što nas deli umesto da nas spaja, to nije način za izgradnju pokreta koji tobože teži da zada udarac u srce moći.

Perfekcionizam čini da se međusobno preziremo, da se jedni drugih bojimo, a u najboljem slučaju nas čini nesigurnim u sebe. On zabranjuje one tipove solidarnih veza i kolektivne akcije koji su neophodne da bi se suprotstavili neoliberalnom kapitalizmu, upravo onome što ga generiše. Jedini mogući protivotrov atomišućem, otuđujućem perfekcionizmu je odbacivanje apsolutnog individualizma i ponovno uvođenje kolektivnih vrednosti u društvo. Taj zadatak je ogroman – ali pošto nam klješta neoliberalizma sve jače stežu psihu, to je jedini put napred.

Zapravo, agencija koja je odgovorna za državne udare, ciljana ubistva i tajno manipulisanje stranim vladama ne samo da veruje u moć teorije, već je posvetila značajne resurse da bi imala grupu tajnih agenata koji će pažljivo razmatrati ono što neki smatraju najnerazumljivijom i najkomplikovanijom teorijom koja je ikada stvorena. Jer u interesantnom istraživačkom radu napisanom 1985-e, koji je uz manje redakcije nedavno objavljen na osnovu Zakona o slobodi informisanja, CIA otkriva da su njeni operativci proučavali kompleksnu francusku teoriju koja u međunarodnim okvirima diktira trendove i koja je se vezuje uz imena Mišela Fukoa, Žaka Lakana i Rolana Barta.

Slika američkih špijuna koji se okupljaju u pariskim kafićima da bi marljivo proučavali i upoređivali beleške o visokom sveštenstvu francuske inteligencije mogla bi da šokira one koji pretpostavljaju da su u toj grupi intelektualaca lučonoše čija mistična prefinjenost nikada ne bi mogla da bude uhvaćena u tako vulgarnu mrežu, ili, pak, koji pretpostavljaju da su to šarlatani koji šire nerazumljivu retoriku bez gotovo ikakvog uticaja na realni svet. Ipak, to ne bi trebalo da iznenađuje one koji su upoznati sa dugotrajnim i tekućim investiranjem CIA-e u globalni kulturni rat, uključujući pružanje podrške njegovim najavangardnijim oblicima, što je dobro dokumentovano od strane istraživača poput Fransisa Stonor Saundersa, Žila Skot-Smita, Hjua Vilforda (a i sam sam dao doprinos tome u Radikalnoj istoriji i politici umetnosti).

Tomas V. Brejden, bivši supervizor kulturnih aktivnosti u CIA, objasnio je moć kulturnog napada te agencije u iskrenom insajderskom izveštaju koji je objavljen 1967.: „Sećam se da sam se puno obradovao kada je simfonijski orkestar Bostona [kog je podržavala CIA] dobio u Parizu više pohvala za SAD nego što bi to Džon Foster Dales ili Dvajt D. Ajzenhauer mogli da postignu sa stotinama govora.“ To ni u kom smislu nije bila mala niti neprimetna operacija. Ustvari, kao što je Vilford oštroumno ustanovio, Kongres za kulturnu slobodu (CCF), kojem je sedište bilo u Parizu i za kog je kasnije otkriveno da je tokom kulturnog hladnog rata bio paravan organizacija CIA-e, bio je među najvažnijim pokroviteljima u istoriji sveta, koji je finansirao neverovatan raspon umetničkih i intelektualnih aktivnosti. Imao je kancelarije u 35 zemalja, objavljivao je desetine prestižnih magazina, učestvovao je u industriji knjiga, organizovao je međunarodne konferencije visokog profila i umetničke izložbe, koordinisao je performanse i koncerte, i davao je velika finansijska sredstva za razne kulturne nagrade i udruženja, kao i paravanske organizacije poput „Farfield Foundation“.

Obaveštajna agencija razume da su kultura i teorija suštinski važno oružje u opštem arsenalu koje se strateški koristi s ciljem perpetuiranja interesa SAD širom sveta. Nedavno objavljeni istraživački rad iz 1985-e, pod naslovom „Francuska: Odmetništvo levičarskih intelektualaca“, razmatra – nesumnjivo sa ciljem manipulacije – francusku inteligenciju i njenu fundamentalnu ulogu u oblikovanju trendova koji generišu politička načela. Sugerišući da je postojala relativna ideološka ravnoteža između levice i desnice u istoriji francuskog intelektualnog sveta, rad ističe monopol levice u neposrednom posleratnom periodu – čemu se, znamo, agencija žestoko protivila – zbog ključne uloge komunista u borbi protiv fašizma i naposletku izvojevanju pobede u ratu protiv njega. Iako je desnica bila strahovito diskreditovana zbog svog direktnog doprinosa nacističkim logorima smrti, kao i zbog svoje opšte ksenofobnične, antiegalitarne i fašističke agende (sudeći po opisu same CIA-e), neimenovani tajni agenti koji su napravili nacrt istraživanja sa očiglednim zadovoljstvom su prikazali povratak desnice od otprilike ranih 1970-ih.

Konkretnije, tajni kulturni ratnici aplaudirali su onome što su videli kao dvostruki pokret koji je doprineo tome da inteligencija okrene svoj kritički fokus od SAD ka SSSR-u. Na levici, došlo je do postepenog rasta inetelektualnog nezadovoljstva staljinizmom i marksizmom, progresivnim povlačenjem radikalnih intelektualaca iz javne debate i teorijskim odmakom od socijalizma i socijalističke partije. Dalje udesno, ideološki oportunisti su nazivani novim filozofima i intelektualci nove desnice su pokrenuli žestoku medijsku kampanju blaćenja marksizma.

Dok su drugi pipci svetske špijunske organizacije bili uključeni u zbacivanje demokratski izabranih lidera, obezbeđivanje obaveštajnih podataka i finansijskih sredstava fašističkim diktatorima, te pružanje podrške desničarskim odredima smrti, centralni eskadron pariske inteligencije je prikupljao podatke o tome kako je pomeranje teoretičarskog sveta udesno direktno koristilo inostranoj politici SAD. Levo orijentisani intelektualci iz perioda neposredno posle rata otvoreno su kritikovali imperijalizam SAD. Žan-Pol Sartrov medijski uticaj kao neskrivenog marksističkog kritičara i njegova zapažena uloga – kao osnivača Libération-a – u razotkrivanju kapetana CIA u Parizu i desetine tajnih operativaca, pomno je praćen od strane agencije i smatran za veoma ozbiljan problem.

Nasuprot tome, antisovjetska i antimarksistička atmosfera neoliberalnog doba u nastanku skrenula je pažnju javnosti i obezbedila odličnu kamuflažu za CIA-ine prljave ratove čineći „veoma teškim bilo kome da među intelektualnim elitama mobiliše značajnu opoziciju politici SAD u Centralnoj Americi, na primer“. Greg Grandin, jedan od vodećih istoričara latinske Amerike, savršeno je sažeo ovu situaciju u Poslednjem kolonijalnom masakru: „Pored toga što je izvršila vidno katastrofalne i smrtonosne intervencije u Gvatemali 1954-e, Dominikanskoj Republici 1965-e, Čileu 1973-e, i El Salvadoru i Nikaragvi tokom 1980-ih, Sjedinjene Države su pružale tajnu i stalnu finansijsku, materijalnu i moralnu podršku ubilačkim antigerilskim terorističkim državama. […] Ali čudovišnost Staljinovih zločina je osigurala da takve užasne istorije, ma koliko teške, fascinantne ili osuđujuće, ne naruše temelje pogleda na svet koji je posvećen egzemplarnoj ulozi Sjedinjenih Država u odbrani onoga što znamo kao demokratiju.“

U ovom kontekstu su maskirani mandarini pozdravljali i podržavali nemilosrdnu kritiku kojom se nova generacija antimarksističkih mislilaca poput Bernar-Arni Levija, Andrea Glaksmana i Žan-Fransoa Revela obrušila na „poslednju kliku komunističkih intelektualaca“ (koju su činili, sudeći po anonimnim agentima, Sarts, Bart, Lakan i Luj Altiser). S obzirom da su u mladosti ovi antimarksisti bili levo orijentisani, oni su pružili savršen model za izgradnju prevarnog narativa koji amalgamiše tobožnji lični politički rast sa daljim protokom vremena, kao da su i individualni život i istorija jednostavno bili stvar „odrastanja“ i priznanja da je suštinska društvena transformacija stvar – lične i istorijske – prošlosti. Ovaj paternalistički, sveznajući defetizam nije samo služio za diskreditaciju novih pokreta, posebno onih koje je su predvodili mladi, već je i pogrešno okarakterisao relativno uspešnu kontrarevolucionarnu represiju kao prirodan tok istorije.

Francuski antimarksistički filozof Rejmon Aron (Raymond Aron) (levo) i njegova žena Suzan (Suzanne) na odmoru sa tajnim operativcem CIA Majklom Džoselsonom (Michael Josselson) i Denijem de Rožmo (Denis de Rougemont)

Čak su i teoretičari koji se nisu toliko protivili marksizmu poput ovih intelektualnih reakcionara značajno doprineli atmosferi razočaranja u transformativni egalitarizam, nezainteresovanosti za socijalnu mobilizaciju i „kritičkom istraživanju“ koje je lišeno radikalne politike. Ovo je izuzetno važno za shvatanje CIA-ine opšte strategije u njenim širokim i temeljnim nastojanjima da se uništi kulturna levica u Evropi i drugde. Shvativši da će teško moći u potpunosti da je ukine, najmoćnija špijunska organizacija na svetu je nastojala da levičarsku kulturu pomeri od rezolutne antikapitalističke i transformativne politike ka reformističkim pozicijama levog centra koje manje otvoreno kritikuju međunarodnu i unutrašnju politiku SAD. Ustvari, kao što je to detaljno pokazao Saunders, agencija je u posleratnom dobu radila iza leđa Makartijem inspirisanog kongresa da bi direktno podržavala i promovisala levičarske projekte koji su odvajali stvaraoce i potrošače kulture od nepokolebljivo egalitarne levice. U cepanju i diskreditovanju potonje, ona je takođe nastojala da fragmentiše levicu uopšte, ostavljajući ono što je ostalo od levog centra samo sa minimalnom moći i javnom podrškom (kao i u poziciji potencijalno diskreditovane zahvaljujući njenom saučestvovanju u desničarskoj politici, što je pitanje koje nastavlja da muči današnje institucionalizovane partije na levici).

U ovom svetlu moramo razumeti privrženost obaveštajne agencije konverziji narativa i njeno duboko poštovanje prema „reformisanim marksistima“, što je lajtmotiv koji se proteže uzduž i popreko ovog istraživačkog rada o francuskoj teoriji. „Čak još efikasnije u podrivanju marksizma“, pišu krtice, „bili su oni intelektualci koji su se kao pravi vernici latili primene marksističke teorije u društvenim naukama ali su završili preispitivanjem i odbacivanjem čitave tradicije.“ Oni posebno navode veliki doprinos istoriografske škole anala i strukturalizma – posebno Kloda Levi-Strosa i Fukoa – za „kritičko uništenje marksističkog uticaja u društvenim naukama.“ Fuko, koji se naziva „najdubokoumijim i najuticajnijim misliocem Francuske“, posebno je veličan zbog njegove pohvale intelektualcima nove desnice koji su podsetili filozofe da su „‘krvave‘ posledice“ (…) „proistekle iz racionalističke društvene teorije prosvetiteljstva 18. veka i revolucionarne ere.“ Iako bi bila greška svesti nečije političke stavove ili učinak na jednu poziciju ili sud, Fukoovo antirevolucionarno levičarenje i njegovo neprekidno ponavljanje pretnje gulaga – to jest tvrdnja da ekspanzivni radikalni pokreti koji imaju za cilj duboke društvene i kulturne promene samo vaskrsavaju najopasnije tradicije – savršeno su u skladu sa opštim strategijama psihološkog rata ove špijunske agencije.

CIA-ino čitanje francuske teorije bi trebalo da nas navede da zastanemo, potom, da razmotrimo sjaj radikalnog šika koji je pratio veliki deo njene anglofone recepcije. Sudeći po faznoj koncepciji progresivne istorije (koja je obično slepa za njenu implicitnu teleologiju), rad ličnosti poput Fukoa, Deride i drugih pomodnih francuskih teorietičara često je intuitivno povezan sa onim oblikom duboke i kompleksne kritike koji po svoj prilici daleko prevazilazi bilo šta što se moglo naći u socijalističkim, marksističkim ili anarhističkim tradicijama. Nesumnjivo je tačno i vredi istaći da je anglofona recepcija francuske teorije, kao što je Džon Mekumber vešto primetio, imala važne političke implikacije kao stožer otpora lažnoj političkoj neutralnosti, bezbednim tehnikalijama logike i jezika, ili direktnom ideološkom konformizmu koji je na delu u od Makartija podržanim tradicijama anglo-američke filosofije. Ipak, teoretičke prakse ličnosti koje su okrenule leđa onome što je Kornelius Kastorijadis nazvao tradicijom radikalne kritike – tj. antikapitalističkom i antiimperijalističkom otporu – sigurno su doprinele ideološkom otklonu od transformativne politike. Sudeći po samoj špijunskoj agenciji, postmarksistička teorija je direktno doprinela CIA-inom kulturnom programu pridobijanja levice za skretanje udesno, dok je diskreditovala antiimperijalizam i antikapitalizam, te na taj način stvarajući intelektualnu atmosferu u kojoj sa njihovim imperijalnim projektima mogu nastaviti neometani ozbiljnim kritičkim razmatranjima od strane inteligencije.

Kao što znamo na osnovu istraživanja o CIA-inom programu psihološkog ratovanja, ta organizacija nije samo pratila i nastojala da primora pojedince [na određeno ponašanje], već je uvek bila posvećena razumevanju i transformisanju institucija kulturne proizvodnje i distribucije. Naravno, njeno proučavanje francuske teorije ukazuje na strukturalnu ulogu univerziteta, izdavačkih kuća i medija koju oni imaju u formiranju i konsolidovanju kolektivnog političkog etosa. U opisima koji bi, poput ostatka dokumenta, trebalo da nas podstaknu da kritički razmišljamo o aktuelnoj akademskoj situaciji u anglofonom svetu i šire, autori ovog izveštaja u prvi plan ističu načine na koje prekarizacija akademskog rada doprinosi uništavanju radikalne levice. Ako jaki levičari ne mogu da obezbede materijalna sredstva za svoj dalji rad, ili ako smo manje ili više suptilno naterani da se povinujemo da bismo se zaposlili, objavljujemo ono što pišemo ili da imamo publiku, onda su oslabljeni strukturalni uslovi za postojanje nepokolebljive levičarske zajednice. Zanatizacija višeg obrazovanja je još jedno sredstvo za postizanje toga i pošto mu je cilj da transformiše ljude u tehno-naučne šrafove kapitalističkog aparata, a ne da budu autonomni građani koji raspolažu sa pouzdanim instrumentima društvene kritike. Teorijski mandarini CIA-e stoga veličaju nastojanja francuske vlade da „nagna studente na poslovne i tehničke kurseve“. Oni takođe ističu doprinos velikih izdavačkih kuća kao što je Grasset, masovnih medija i opštu praksu američke kulture u promovisanju njihovih postsocijalističkih i antiegalitarnih platformi.

Koje pouke možemo izvući iz ovoj izveštaja, posebno u sadašnjem političkom ambijentu sa tekućim napadima na kritičku inteligenciju? Pre svega, to bi trebalo da je ubedljiv podsetnik da ako neko pretpostavlja da su intelektualci nemoćni, i da naša politička opredeljenja nisu važna, organizacija koja je bila jedan od najpotentnijih mešetara moći u savremenoj svetskoj politici se ne slaže s tim. Centralna obaveštajna agencija (Central Intelligence Agency), kao što njeno ime ironično sugeriše, veruje u moć inteligencije i teorije, i mi to trebalo ozbiljno da shvatimo. Pogrešno pretpostavljajući da je intelektualni rad malo ili nimalo privlačan u „realnom svetu“, mi ne samo da pogrešno predstavljamo praktične implikacije teoretičarskog rada, već takođe rizikujemo opasno previđanje političkih projekata čiji nesvesni kulturni ambasadori možemo lako postati. Iako je tačno da francuska nacionalna država i kulturni aparat intelektualcima pružaju daleko značajniju javnu platformu nego što je to slučaj u mnogim drugim zemljama, CIA-ina preokupiranost mapiranjem i manipulisanjem teorijskom i kulturnom produkcijom drugde trebalo bi svima da nam posluži kao poziv na buđenje.

Drugo, današnji mešetari moći su izuzetno zainteresovani za kultivisanje inteligencije čija je kritička pronicljivost oslabljena ili uništena potpomaganjem institucija koje su zasnovane na poslovnim ili tehno-naučnim interesima, izjednačavanjem levičarske politike sa antinaučnošću, korelisanjem nauke sa iskazanom – ali lažnom – političkom neutralnošću, promovisanjem medija koji eter ispunjavaju sa konformističkim brbljanjem, sklanjanjem jakih levičara iz glavnih akademskih institucija i van medijske pažnje, i diskreditovanjem bilo kog poziva na radikalnu egalitarnu i ekološku transformaciju. U meri u kojoj je to moguće, oni nastoje da odgaje intelektualnu kulturu koja, ako je levičarska, onda je neutralisana, imobilisana, mlitava i zadovoljna sa defetističkim uvrtanjem ruke, ili sa pasivnim kritikovanjem radikalno mobilisane levice. To je jedan od razloga zbog kog bismo mogli želeti da intelektualnu opoziciju radikalnoj levici, koja preovladava u akademskim krugovima SAD, smatramo za opasno politčko stanovište: ne saučestvuje li ona širom sveta direktno u CIA-noj imperijalističkoj agendi?

Treće, da bi se suprotstavili ovom institucionalnom napadu na kulturu odrešite levice, izuzetno je važno odupreti se prekarizaciji i zanatizaciji višeg obrazovanja obrazovanja. Podjednako je važno kreirati javne sfere istinski kritičke debate, koje će pružiti širu platformu onima koji shvataju da je drugačiji svet ne samo moguć, već neophodan. Mi, takođe, treba da se povežemo da bismo dali svoj doprinos ili pomogli razvoju alternativnih medija, različitih modela obrazovanja, kontra-institucija i radikalnih kolektiva. Od vitalnog je značaja da se neguje upravo ono što tajni kulturni ratnici žele da unište: kultura radikalne levice sa širokim institucionalnim okvirom podrške, ekstenzivnom javnom podrškom, pretežnim medijskim uticajem i ekspanzivnom moći mobilizacije.

Na posletku, intelektualci sveta bi trebalo da zajedno shvate koje su naše moći i da ih se čvrsto držimo ne bi li smo učinili sve što je u našoj moći da bismo razvili sistemsku i radikalnu kritiku koja je egalitarna i ekološka ali i antikapitalistička i antiimperijalistička. Pozicije koje neko brani u učionici ili javno važne su za određivanje uslova debate i mapiranje polja političkih mogućnosti. U direktnoj suprotnosti sa kulturnom strategijom špijunske agencije: fragmentiraj i polarizuj, putem koje je ona nastojala da pokida i izoluje antiimperijalističku, antikapiralističku levicu, dok ju je istovremeno suprotstavljala reformističkim stavovima, trebalo bi da se povežemo i mobilišemo na temelju shvatanja važnosti zajedničkog rada – širom čitave levice, kao što nas je Kianga-Jamahta Tejlor nedavno podsetila – za kultivaciju istinski kritičke inteligencije. Umesto proglašavanja ili jadikovanja zbog nemoći intelektualaca, trebalo bi da iskoristimo mogućnost da moćnicima kažemo istinu u oči, pri tom radeći zajedno i mobilišući naše kapacitete zarad kolektivnog kreiranja institucija koje su neophodne za svet kulturne levice. Jer jedino u takvom svetu, i u sredini u kojoj odjekuje reč kritičke inteligencije koju taj svet stvara, izgovorene istine bi se zaista mogle čuti, i na taj način promeniti samu strukturu moći.