#okultno

Knjiga je stvarno neka vrsta proširenog, dvokrakog eseja. Prva polovina nudi istorijski pregled veze između okultizma i levičarske misli; drugi deo se fokusira na teorije zavere u savremenom dobu i šta one kažu o narodnom osećanju obespravljenosti.

Neke od anarhističkih organizacionih debata sa kojima počinje knjiga možda izgledaju misteriozno prosečnom čitaocu, ali Lagalis se naslanja na svoje pre-doktorsko aktivističko isustvo da bi kritički istražila dve tendencije u levičarskoj misli. S jedne strane, ima aktivista koji su opsednuti teorijama zavere. Ponekad se ova opsesija javlja kao privlačlost određenih teorija zavere (11. septembar je bogat izvor teorija zavere i za levicu i za desnicu); drugom prilikom se javlja u suprotnom obliku, kao rešenost da se aktivistički pokret sačuva „čistim“ tako što će se teoretičari zavere držati van njega. Lagalis se zainteresovala za ovu temu tokom studiranja, kada je razotkrila interesovanje svog druga za antisemitske, antikapitalističke zavere o globalnom bankovnom sistemu. Ovo nam daje najbolji primer: da, karakteristika globalnog bankarstva i slobodne trgovine dakako mogu biti mreže zavera (ako pod „zaverom“ podrazumevamo prost oblik politike manipulativne elitne), ali teško da njom orkestriraju Jevreji ili bilo koja pojedinačna identitetska grupa.

Druga tendencija koju istražuje postoji među nekim levičarskim misliocima i to je nezdrava opsednutost sekularizmom, koji je i sam izdanak ove težnje ka puritanskom racionalizmu. To se među levičarskim aktivistima manifestuje kao tendencija da se religija i duhovnost ismevaju kao primitivne i nedostojne moderne progresivne misli. Problem sa njom je i konceptualan i strateški, smatra ona. Ona je zabila klin između dva nekadašnja saveznika: urođeničkog aktivizma (koji se obično izražava na duhovan način) i neurođeničkog levičarskog aktivizma, koji je sklon održavanju nadmenog osećaja superiornosti u odnosu na aktivizam koji je inspirisan zemljo-centričnom duhovnošću. Čak i kada neurođenički levičari zastupaju dekolonizacijsku solidarnost sa urođeničkim aktivistima, kulturna i duhovna uverenja koje urođenički aktivisiti iznose na sto prečesto se jedva tolerišu, ako nisu i predmet otvorenog prezira.

Njena kritika sekularizma je na mestu, provokativna je i osvežavajuća. Kada je zapadna Evropa, provlačeći se kroz sopstveno „Prosvetiteljstvo“ i revoluciju i „racionalno“ mišljenje, krenula putem kolonizacije i srela se sa urođeničkim „Drugim“, prepakovala je veći deo sopstvenog kompleta teoloških i kosmoloških uverenja i rebrendovala ih kao „sekularne“, etiketirajući zauzvrat nezapadne kosmološke paradigme kao „religiju“. Poenta je ovde u tome da ono što zapadnjaci često smatraju pod sekularizmom u stvari nije lišeno kosmoloških ideja zasnovanih na veri o tome zašto i kako se stvari dešavaju u univerzumu. Samo se radi o tome da se sekularni zapadnjaci pretvaraju da su njihova temeljna uverenja i paradigme drugačija po kvalitetu i supstanci od nezapadnih kosmologija i sistema verovanja.

Najboljem savremeni primer ovoga možemo videti u žestokim političkim raspravama o sekularizmu u kanadskoj provinciji Kvebek. Skup novijih zakona imao je za cilj da zabrani versku nošnju i simbole u javnim institucijama (školama, bolnicama, zakonodavnim telima). I dok je to s jedne strane dovelo do prinudnog isključenja muslimana, sika i drugih koji odbijaju da napuste svoju versku nošnju, s druge strane mnoge institucije zadržavaju raspeća i druge hrišćanske simbole, etiketirajući ih kao „istorijske“ i „kulturne“ nasuprot religijskim. To je dvostruki standard i to onaj koji je još uobičajeniji i dublje ukorenjeniji u zapadnoj kulturi i sekularnoj misli nego što se obično shvata.

Sem toga, mnogi od ljudi koji smatramo ključnim ličnostima istorije moderne nauke i prosvetiteljstva, u svari nisu smatrali da je neophodno razlikovanje između „nauke“ i „magije“. Kopenik, Njutn i druge ključne ličnosti „naučne revolucije“ plivali su u astrologiji, alhemiji, kabali i drugim oblicima potrage za znanjem koje se danas naširoko diskredituje kao „okultno“. Ali za te ličnosti, linija između duhovne kosmologije i naučnog racionalizma nije bila jasno povučena onako kako se to danas poima.

Čak i u slučaju mnogih od suštinskih – i naizgled sekularnih – političkih rasprava u zapadnom društvu može se ustanoviti da su im koreni u teološkim, duhovnim raspravama ranog hrišćanstva. Na primer, da li je ljudskom društvu potrebna čvrsta ruka (vladavina prava; autoritarizam; benevolentni ili fašistički diktator)? Ili, da li smo svi suštinski dobri, i da li imamo kapacitet da upravljamo sobom (kao što bi mogli smatrati anarhisti i drugi levi radikali)? O tim pitanjima su raspravljali biskupi i teolozi davno pre nešto što su se sa njima uhvatili u koštac takozvani racionalni mislioci. Ona odslikavaju preokupacije koje su zajedničke i zapadnoj religijskoj i poliitičkoj sferi, i važno je uočiti da one nisu toliko odvojene jedna od druge koliko nam se to čini. Poenta je ovde da je „sekularno“ mnogo dublje ukorenjeno u „duhovnom“ nego što to mnogi shvataju.

Zavere i Iluminati

Nastavljajući na temelju ove poente, Lagalis mapira fascinantnu genalogiju tajnih organizacija, od kojih su mnoge kolebale na ovoj kopleksnoj tankoj liniji između politike i duhovnosti. Fragmentacija proleterskih gildi u srednjevekovnom periodu utrla je put formiranju elitističkih tajnih organizacija poput Slobodnih zidara i Iluminata. Sačinjeni ne toliko od pravih radnika zidara (za razliku od gildi koje su im prethodile) već prevashodno od pismenih elita, oni su u svakom slučaju ponudili forum u kom su kružile ideje o jednakosti i humanizmu. Ponekad su ideje koje su kružile u ovim društvima bile smatrane za radikalne od strane vladajućih snaga; u drugim slučajevima radikalizam tih društava je iz straha namerno apsorbovan od strane države i drugih reakcionarnih snaga (čovek ne može a da ne vidi paralele sa načinom na koji su mnoge ogranizacije koje se u današnjem političkom miljeu zalažu za promene rizikuju da ih etiketiraju kao „teroriste“ ili „ekstremiste“ od strane uplašenih vlada koje nisu sigurne šta da rade sa njima, baš kao u slučaju tajnih masonskih i okultnih organizacije iz prošlosti).

Fascinantna je to istorijska skica, ali šta je poenta svega ovoga gledano iz današnje perspektive? Ovde bi savremeni radikali mogli da nauče od Iluminata. Istorijski Iluminati su bili izdanak Slobodnog zidarstva, i premda su uvek bili samo manjina, oni su podsticali svoje članove da nastave sa svojim angažmanom u mejnstrim masonskim ložama – ne samo da bi prozelitizovali i pronalazili nove regrute, već i da bi pogurali mejnstrim lože u pravcu koji je usklađen sa radikalnijim idejama Iluminata. Ovo je, u suštini, uloga koju su igrali recentniji radikali i anarhisti, i razlog zbog kog oni često učestvuju u „reformističkim“ projektima (kao što je Occupy, ili štrajkovi radničkih sindikata). Ideja okultnih ili masonskih loža da su one nosioci tajnog znanja i prosvećenja, sa odgovornošću da vode slabije razvijeno društvo u pravom smeru, ima zapanjujuće paralele u radikalnoj politici (i na levici i na desnici). Angažovanjem u mejnstrim politici, radikali nastoje da poguraju mejnstrim dalje ulevo ili udesno, shodno svojim uverenjima. Da li je to zavera? Ili je to jednostavno politika?

Lagalis primećuje da je linija između njih dve tanka i slaba. Naravno, radnički sindikati su nekada proganjani na osnovu zakona „protiv zavera“. To možda ne uključuje vanzemaljace koji putuju kroz vreme ili ljude-guštere, ali u modernoj politici ćete i dalje pronaći obilje dokaza za „zaveru kraljeva“ na desnici i „zaveru naroda“ na levici.

Tramp i Iluminati

Poslednji esej u ovoj fascinantnoj studiji ima na meti savremenije doba. Zašto, pita Lagalis, toliko mnogo intelektualaca i drugih elita insistira na ismevanju teoretičara zavere (ona ih naziva „narodnim teoretičarima“) i odbacuje ih kao smešne, blesave i lišene bilo kakvog legitimiteta? Na kraju krajeva, teoretičari zavere imaju široko uporište.

Marginalizovani u mejnstrim medijima (kojima upravlja elita), oni dominiraju Jutjubom i društvenim medijima. Integralna uloga koju su odigrale teorije i teoretičari zavere u lansiranju Donalda Trampa u Belu kuću nudi dodatni dokaz njihove popularne i političke potentnosti. I mnoge od njih govore ne toliko drugačiju priču, u širem smislu, od one koju govore „naučnički“ levičari, o manipulisanju moći od strane elita, elitne kontrole nad globalnim kapitalizmom i nacionalnim/transnacionalnim institucijama, i tako dalje. Činjenice se možda razlikuju, ali kada sklonimo ljude guštere i vanzemaljce koji putuju kroz vreme, poruka je ponekad vrlo slična.

Ishitreno odbacivanje teorija i teoretičara zavere, i njihovo spajanje u Trampovoj eri sa likom rasističkog belačkog naroda, odražava određeni klasizam na strani intelektualnih elita, upozorava nas ona. Nije to samo nekolicina seljačina koji su uronjeni u zavere – svako skeniranje društvenih medija pokazuje da imaju daleko veću prođu. Teorije zavere izražavaju važnu dimenziju popularne kulture, i kako profesori tako i aktivisti bi trebalo da se na ozbiljniji način odnose prema njima. Čak iako ne veruju aktivno u njih, milione ljudi privlače teoretičari zavere sa sajtova društvenih medija.

U ovome leži narodna i politička moć, i progresivni aktivisti je ignorišu na sopstvenu štetu. Izbor Trampa za predsednika Sjedinjenih Država je primer za to – na mnogo načina on je bio kandidat teoretičara zavere, koji predstavljaju nedovoljno istraženi glasački blok koji preseca i levicu i desnicu. Njen argument je da aktivisti ne bi trebalo da ignorišu ili da se ne bave teorijama zavere i ljudima koji se na njih primaju. Aktivisti treba da se angažuju, da s poštovanjem pažljivo odvoje činjenice od fikcije i da poguraju one koji (ispravno) veruju da nešto nije u redu sa svetom u pravcu koji je produktivniji i progresivniji. „Oni bi mogli da diskutuju sa njima o tome kako je novi neoliberalni svetski poredak svakako pod kontrolom zavereničkih elita, uključujući bankare, pa ipak bankari nisu isključivo Jevreji nit‘ su gušteri nit‘ su povezani sa Iluminatima. Oni bi zatim mogli da objasne kako pravim parazitima „plave krvi“ koji su na vlasti koristi da imaju ljude koji veruju da je tako“, piše ona.

Lagalis je jedan od onih izuzetnih naučnika koji uspevaju da slede jasnu liniju argumentacije dok istovremeno ispaljuju dalekosežne komentare na razne druge teme. Ona donosi, gotovo usput, brilijantnu i nemilosrdno britku kritiku performativnog savezništva akademskih elita sa osobama potlačenih identiteta (ovo se, kaže ona, prečesto „sastoji u valorizovanju sopstvene ličnosti vis-à-vis sebi ravnih… umesto konstituisanja opipljive koristi za osobe sa kojima ste „u savezu““). Takođe tu je i sjajna kritika performativne politike – „dobre politike“ – i njenih rasističkih konsekvenci. Zaštita identiteta i kultura prozivki često su stvar semantike, gde ljudi koji bivaju prozvani ne pokušavaju nužno da budu rasisti ili opresivni, već im jednostavno nedostaje prefinjena verbalizacija kojom raspolažu oni koji ih prozivaju. „Kao posledica“, piše ona, „elokventni poznavaoci Edvarda Saida ili slatkorečivi seksisti mogu da uživaju u „ispravnoj politici“ prosto zato što mogu da citiraju i ponavljaju svoju buržoasku samoobjektivnost („refleksivnost“) putem neodlučno formulisanih govora.“

Ljudi kojima nedostaje prefinjeni jezik koji je neophodan da bi se angažovali u performativnoj politici često su siromašni i radnička klasa. Drugim rečima, nastavlja ona, „uobičajeno je za različite aktiviste profesionalne klase da uživaju u lociranju rasizma, seksizma, homofobije, itd. među (različitim) subjektima radničke klase … kao da na taj način mogu da sklone kritički fokus sa sebe.“

Ovo, primećuje ona – vraćajući diskusiju majstorski kitnjastim stilom natrag na svoju primarnu temu – nije tako daleko od onoga što se dešava sa teorijama zavere. Šira javnost razume da je izložena manipulaciji, ali joj nedostaje prefinjeni jezik intelektualnih elita kojim bi artikulisala taj proces. „[K]ao univerzitetska profesorka ja bih mogla da na prikladan način diskutujem o uključenosti Centralne obaveštajne agencije u trgovinu drogom, ipak kamiondžija koji izgovori istu stvar često se odbacuje kao 'ludi teoretičar zavere'“, primećuje ona.

Lagalis priznaje da je njena knjiga uglavnom površna istorijska studija, koju prate neki provokativni polemički eseji, ali isplati se pročitati je, jer je podsticajna za razmišljanje i duboko intelektualna. Ogromna količina stvari je spakovana u par kratkih strana, koje akademskom teoretičaru i aktivisti na terenu nude divno i vredno štivo. Ključna poruka koju i jedni i drugi trebaju upamtiti glasi: sledeći put kada vaš komšija ili taksista počne da vergla o onome što smatrate da je nepouzdana teorija zavere, nemojte samo da prevrćete očima ili da menjate temu. Umesto toga, pokušajte da čujete šta govore, i možda porazgovarate sa njima. Filtriranjem antisemitizma i ljudi guštera, možda ćete otkriti da imate više toga zajedničkog nego što mislite.