Ако не верујете у ђавола, ђаво сигурно верује у вас
У Ековој књизи ”Баудолино” стоји реченица која гласи отприлике овако - ”Ако не верујете у ђавола, ђаво сигурно верује у вас”, што води ка барем два тумачења - или да ће ђаво бити увек ту да вас ”искуша”, веровали ви у њега или не, или, пак, да, иако у њега не верујете, ђаво увек верује у исконско зло које носите у себи.
Колико год се културе за културом опирале да прихвате ту тако једноставну чињеницу, не можемо порећи да је истинита. Размислите овако - да ли је могуће да је неко биће, у овом случају човек, саздано само од светла, само од добра? А ако је тако, да ли је исто могуће да су други припадници исте врсте (опет говоримо о човеку) саздани само од таме и зла? Није ли тачно да два човека међусобно оптужујући оног другог да је оличење зла, о себи мисле да су оличење добра?
Свакоме је тешко да прихвати да у себи носи оно што друштво сматра за погрешно. Бити неподобан, бити изопштен, то нико не жели. Много је лакше правити се да витални део вас не постоји него се суочити са неприхватањем околине. А та иста околина која вас осуђује је налик вама, састављена је од истих делова од којих сте и ви састављени и исто тако то не жели да призна.
Али вратимо се на ђавола - ако је ту да нас искуша, чиме нас искушава? Свим оним што није друштевно прихватљиво? Али, није све што је друштвено прихватљиво и добро, како за појединца тако и за целину. Узмимо за пример све оне прогоне вештица, оптужбе за вештичарење које су појединцима донеле мучење и смрт, а друштву паничан страх од имагинарних ђаволових помагача. На крају, то доводи до продужавање агоније и за једне и за друге, стварајући врзино коло у коме је свако свакоме непријатељ. Вештице свакако нису биле прихватљиве, али су оптужбе и те како биле подстицане, док је Света инквизиција вршила улогу чувара добра међу паством.
А опет, ако нас ђаво тера на неке друштвењно неприхватљиве радње које заправо нису за нас добре, можемо ли онда рећи да је ђаво зао? Или је можда његова улога да нам открије нас саме?









