🧡

Izbor fotografija sa koncerata festivala u regionu Balkana od 2005 do 2018.

Sve fotografije su moje licno autorsko delo i zabranjeno je koriscenje u komercijalne svrhe bez regulisanja prava i obaveza sa autorom.

U narednom periodu objavljivacu redovno albume sa pojedinacnih nastupa i festivala kao i audio/video materijale koje sam tokom istog perioda snimao producirao i objavljivao na mom YT kanalu VIDEOKOD i sajtu

i poljupci koji se razilaze

februar su nedovršene knjige

neiskazana pesma

skretanje pogleda

kratki zagrljaji

i tvoje ruke

teške kao samoća

februar su tvoji neizgovoreni

strahovi

i bežanje s njima u noć

februar su na pola izgovorene

Reči

cigareta na pola

 i vino koje sporo teče

februar su razbacane majce

misli

i prljave šolje kafe u sobi

koja je i danju mračna...

Ujutru mi je teško, popodne još teže

Uveče..

Uveče samo želim da me nema.

Bol je fizički, patnja je duševna

U komparaciji svega što osećam

Uz tebe sam naučio da volim

Ovog puta možete pročitati nešto napisano dve godine kasnije. Devojci koju pominjem na uvodu te priče, kojoj sam tada zaljubljeno mahao dok je njen noćni autobus polazio za Zemun sa Trga Republike.

Napisano je na Engleskom jeziku. Pisano kao da ona meni šalje pismo. Želeo sam da se distanciram od maternjeg jezika pošto sam pokušao da bude pisano tako da moj stil pisanja ne bude prepoznat odmah, što bi trebalo da ona shvati i zbog svega, najviše zbog velike razlike u godinama, ona napiše i pošalje meni. Bio sam jednostavno slab da raskinem sa njom, a ovo je bio moj pokušaj da joj stavim do znanja da ona treba mene da ostavi....

Dear Aleksandar,

I don't really know where I should start. I never was good at writing letters, especially the important ones. You're the one with all the words on. You always knew just the right combination of them to make me feel better. That's something I'll never forget. But I can't keep quiet about this any longer on although I can't write this letter as well as you could. Well, perhaps that's the point.

I'm sorry, Aleksandar , but I have to leave you. I know that must come as a shock. Believe me, I never imagined I'd have to write those words, least of all to you. But it's true. I'm sorry, but I can't be in this relationship with you anymore. I suppose that requires some source of explanation, while I still haven't convinced myself that this is totally the right decision. The least I can do is tell you how I arrived here. Over the past few months, I've been doing a lot of introspection. I knew that something in my life wasn't right, and hadn't been, for quite a while on.

I wanted to know what that was. There was this deep unhappiness and emptiness inside me. I felt like a seed. So much potential inside me for something greater.

And yet something was preventing me from breaking out of the heart out of the casing. I couldn't stand this any longer, so I went on a search for what it was. Each time I did this, there was a truth that bubbled up from my subconscious. And each time I didn't want to listen because I didn't want it to be true. But we have to listen to our subconscious, as it knows, far more than we care to admit. Once I did listen, I couldn't deny that truth any longer. It was you my dear love, that was preventing me from flourishing into a tree. Sorry, I'm talking in metaphors. I did say I wasn't good at writing letters, but you understand what I'm trying to say. You always did.

Please don't take this too personally. Without you I wouldn't be the same person that I am today. You taught me so much about the world and protected me from all sorts of things that would have otherwise hurt me. You helped me navigate the tangled webs of the outside world without getting caught in them. It really is a jungle out there, and I can't thank you enough for what you've done for me. So far, both of these past few months, I've come to realize something else. Maybe it's just me, but I feel better without you. Like my life has meaning again. When you go outside to smell the roses, it's normal to be worried about pricking your finger on the thorns. That's something I had to come to realize on my own.

It's a scary place without you, no question about that. And there are thorns around every corner. But I can't remain with you forever, and everyone leaves the world with a scar or two. So that's why I'm writing this letter. It's look like as you wrote it for me, for my last goodbye.

That's a cigarette in my left hand, like you always hold it, and more than a few tears on the pages.

I truly am sorry. I'll miss your warm embrace more than anything else in this world. But this is something I have to do for myself If I want to survive. I know that I have to be strong enough to take the steps necessary for my own survival. I know deep down that's what I have to do. Some people remain seeds their whole life, but not me.

I'm a tree, one day I'm going to look at my brilliant foliage and I'll know that I made the right decision. Thank you for all that you've done for me, but I'll have to live my own life from here.

All the best,

Bilo je stvar smirenog pogleda

Mrtve ravni ogledala

Jedno lice za koje prihvatiti da je ono

Jedino moje

Posledica je patnje

Ljubavi koja se rodila

Srcem prihvaćena, razumom sahranjena

Jedno lice za koje shvatiti

Da nije samo moje

Bilo je pitanje prijateljstva

Saosećanja, razumevanja i

Surove lepote ružne istine

Čoveka

Koji skriva odraz ljubavi na licu

i oplakuje svetlost

davno već izgorelog sunca

Ne diraj

To lice je posvećeno najvećom kaznom

Da ga raspneš

bilo bi samo strašnije

Ono više nema za čime da pati

nisi više ista

više ne znam od čega su ti podočnjaci

niti zašto ti је kosa zamršena

ne znam da li је ono sto pišeš

istina ili plod tvoje mašte

Tvoje ćutanje kao da čuva stražu tvojim tajnama

postala si moj najveci strah

sumnja paranoja i frustracija

Misli se talasaju u okeanu tvoje duše što vise istražujem tu vodu

to manje razumem šta se u njoj dešava

bojim se da priznam istinu samom sebi

da se ne bi kajala

nekad i zamišljam kako saznajem

da si mi zaista uradila sve to

a ti ležiš na podu

valjaš se u smehu

tresem se i urlam na tebe

ali ne dopirem do tvoje svesti

šamaras me ravnodušnošću

pljujes mi u lice i govoriš "preživi me" dok

otkrivaš da si oživela sve moje strahove i sumnje

Plašim se da te је neko nepoznat

poveo sa sobom јеdne noći

i presložio pažljivo tvoj sistem vrednosti

Držeći te u krilu smejao se sa tobom

dok gledate kako sviće podsetio te je na to

koliko si lера zgodna duhovita zabavna i

predivna

umesto mene on је primetio da si preplanula

da imas novu ogrebotinu

da imaš novu frizuru

oživeo te је

a onda mi te vratio

neću nikad saznati

da li је tako bilo

zapetljala si me u

mislima i sumnjama

i ostavila tako zavezanog nepomičnog i nemoćnog

Dok u tišini pišem ove stihove slušajući zvukove vaše zabave koji dopiru sa našeg kreveta...

Kad kažeš ponekad sada meni

"ja ovo ne mogu da slušam"

ali

nekad dok toneš dublje u san

ja ću potražiti hladnoću

pomeriću nogu

Skloniću jorgan i ćebe

dodirnuću pod

i tiho otići da pušim

Izvini,

meni treba malo,

malo da mislim pre spavanja

malo da brinem, radujem se ili da patim

malo da imam ideje i planove

malo da budem sam

da pijem i crtam

Linije

Pišem pesme

jer život je nekada samo to za

mene

a ja ne mogu život da shvatam

previše ozbiljno

i zato ne mogu da budem neko

ko će otići da spava

kada ljudi spavaju po planu

ne mogu da budem čovek

koji

spava

Kada zatvorim oči vidim duše

vidim sebe kako letim

sunce, livade beskraj svemir i zvezde

ja bih malo da sam pesnik pre

svega.

A upoznao sam je 3 godine pre toga.

Sajam ona velika betonska socijalistička mastodonska građevina Hale 1. Sa okruglim prozorima na kupoli od stakla. U to vreme jedino su Weather Report kad su svirali u novootvorenom Sava Centru imali tonca, oprostite, zvučnog inženjera, koji je učinio da zvuk bude kao u Carnegie Hall-u Naši tonci sa radio Beograda se krstili. Kako dobro zvuči. A na Sajmu raspad, Riblja Čorba sa našim kršom od ozvučenja i novim "hitovima" nekad nazovi 'oportunističko disidentskog benda' Ništa se ne čuje, a svi urlaju u pokliču. Budućeg rata. Za nazovi Anđela ,svirali su one pesme o skidanju aviona sa neba, malo pošto su Istinito podigli mač... A posle imali nervni slom.

I ja kao mladi, sweet sixteen, panker (da 16. jbg, slatko je i za male pankere u pubertetu) ugledao sam Nju, na samom kraju koncerta blizu onih stepenica što vode sa donjeg podesta na onaj kružni tok oko sajamskog prostora.

Duvao sam lepak tada. Ali to je druga priča, a i njena. Sećam se samo da mi je napisala broj telefona. Na nekom papiru. Ili možda na ruci nebitno je.

Ne znam ni zašto sam bio na tim, još tada ustajalim ostacima one sveže Riblje Čorbe, koju su slušali moji matorci, a ni ona. Ali u mesecima i naredne 3 godine se osmislilo.

Ona se zvala Danijela, a prezivala Tatić.

Da, evo daću vam kraj pre početka.

I neću sredinu da nikome dam. Šta smo ona i ja proživeli je naša privatnost. Može živeti u tuđoj mašti. Pokvarenoj, strast je naša.

Pred kraj te trogodišnje povezanosti.. U kojoj sam bio tu a i ona...u kojoj sam upoznao njenog oca vozeći se sa njime posle zajedničkih psihoterapijskih seansi. I obilazio je svakodnevno u lošim trenucima na rehabilitaciji od duvanja lepka u maloletničkom boravku za ovisnike 88'me u Dragiše Mišovića. Pandan Drajzerovoj al za malololetnike.

Bila je tamo i 20 godina kasnije Milica ako čita, pozz za Milicu...

Prošlo je sve to. Ona se skinula sa svega, ja se nisam navukao tako kao ona na lepak kao, ali posle jesam... Na kocku 1990. A ona je tada već bila prepička sa nekim starijim likom (Zec tišina), ali volela me i dalje.

Bila je tu na mom ispraćaju u vojsku kod mene kući u Resavskoj sve sa njim. Nismo znali da će rat da počne tridesetak dana kasnije. Ona je sa njim krenula u Nemačku da sebi sredi život i uspe u toj igri. Ja na Albansku granicu u Makedoniji da je čuvam kao graničar Jugoslovenske granice.

Pisao sam joj pisma i pre i pošto je počeo rat. Svaki dan. Ložio sam se i dalje. I voleo je. Sećam se jednom.. Sex posle KST neke svirke... Pre tog matorca, kod mene. Ona uzdiše da grešimo, ja da je volim.

Na pisma nije bilo odgovora, mesecima. Rat se zahuktavao sa Slovenije proširio se na Hrvatsku.

Ja,slomljenog srca ali sa nadom..pozovem iz pošte.

Njene roditelje na fiksni... Mobilni još nisu bili ni blizu svakodnevnice..1991.je. RAT.

Javi se njena mama. Čuje moj glas,zajeca.

Da nekom slušalicu,čujem šuškanje. Pošta,kasarna, red iza mene. U kantini sam popio par Bitolskih piva da se okuražim uopšte da pozovem njen br.

Glas u slušalici (kasnije saznajem da je tetkin) saopštava mi da je poginula. Sa Njim

On ih je slupao kolima na putu za Nemačku. Odmah posle mog ispraćaja. I kako ja to ne znam i zašto nisam bio na sahrani...

Neću pisati sada o svojim osećanjima. Tog trenutka. Samo objašnjenja, meni nedovoljna. Moja majka je zabranila svim mojim prijateljima koji nisu već bili u vojsci, sa kojima sam se mogao čuti, da mi ni slučajno to ne kažu jer se bojala da bih pobegao na sahranu pre polaganja (tadašnje zakletve državi da si veran vojnik, za koje vreme pre polaganja nisi pod pretnjom zatvora iz kasarne)

Onako pripit, emotivni klninac od 18 dina, posle 3 velika piva samo sam spustio slušalicu.

Od nje imam sliku, dve. Na papiru

Mnogo smo bili bliski. 33 godine kasnije,nisam nikad bio na grobu. Možda bih mogao da ga nađem.na Bežaniskom groblju. Ali, nepotrebno, nekako osećam, znam da mi se nasmeje kad mislim na nju...I znam da me voli kao i ja nju. Jer je čuvam u mislima, u postojanju.

Dugo nisam pisao, pardon, prebacivao misli na ekran. Promenila su se vremena, ljudi više uglavnom ne pišu, danas se misli zapisuju putem tastature.

Prošle noći, ili bolje rečeno u prvim satima ovog dana, kada sam izašao da otpratim devojku na noćni autobus, sačekao da autobus skoro pa krene, i mahao sam joj kao da se rastajemo na mesec dana a ne do sutra.

Oni posebni momenti u životu obično se dese nekako u ključnim trenucima preseka prošlosti i sadašnjosti, a kad se dese, ostave trag veličine spomenika...

Svaki trenutak u kome prošlost dobije zaključak i priča koja do tada nije imala kraj bude zavešena, zaslužuje da bude... ispripovedana kako dolikuje. Pričom, onom koju samo život piše a mi je proživimo baš tako kako jeste, jer menjati je zarad ulepšavanja priče radi, može je samo pokvariti...

Ljudi su svojom prirodom opterećeni seksom, uglavnom se svi slažu oko toga, a i zaslužan je za produžetak vrste očigledno, i oko njega se vrti mnogo toga...

Pre nego što sam ga iskusio, probao, uživao ili kako god hoćete nazvati momenat gubljenja nevinosti, AIDS skoro da nije postojao, Rock Hudson jeste umro od iste, kao prva javna ličnost u Americi, ali daleko od toga da je Freddie Mercury tada znao da je ima... Ja sam živeo u svetu u kome je pojam prezervativa nešto što asocira na vojnike, kamiondžije i kurve u parku.

Početak 1986. Mojih 13 godina fizičkog neiskustva u odnosima sa suprotnim (a ni svojim) polom.

Mislio sam da su ga svi drugi koje znam i sa kojima se družim iskusili. U to vreme bio sam već deo Beogradskog asfalta, a bašta SKC-a je bila moje dvorište.

Pored Akademije, u koju ući je bilo prepušteno na milost i nemilost tadašnjih mojih bogova noćnog izlaska, redara koji su puštali unutra samo punoletne. Ja ih sa svojih 13 nikako nisam mogao prevariti, tako da sam morao čekati da se sažale i puste me unutra bila napolju vrela letnja noć ,jesenja kiša, ili vejao sneg. Pored SKC’a jedino sigurno mesto za ulazak je bio Dom Omladine na nedeljni hit radio 202 i hit meseca koji su jos tada vodili Nena i Džet . Okupljao je pankere i metalce koji su samo tamo mogli pored koncerata slušati sa ozvučenja glasno omiljene muzičke numere i sukobljavati se na podijumu...

Jedne od tih noći sedeći na nekadašnjim kožnim sedištima uz prozore, odmah kod prvog stuba desno današnje Amerikane prišla mi je devojka i sela. Mršava sa naočarima i crne kose rekla je. -

Slušaj, ti se svidjaš mojoj sestri, ona će sada doći i ti ćeš biti njen dečko ...

Ok, čudno, ali sve je u mom životu tako nekako, pa što ne bi i ovo bilo. Do tada ni poljubio se nisam, u tom trenutku bio sam mali ćelavi skinhed koji čak nije ni znao da treba da hejtuje crnce, a i što bi kad crnaca nije ni bilo.

Ona se pojavila odmah po odlasku sestre, koja se zove Dragana, kasnije sam to saznao.

Sela je, i bez reči, dogodio se moj prvi poljubac.

Nakon nekog vremena, neodređenog,razumete, prvi poljubac... Iste večeri pitala me je da li sam nekada spavao sa devojkom.

Postiđen, promrmljah da nisam.

Na moje iznenađenje , čuo sam nešto što stvarno očekivao nisam.

Dođi u ponedeljak kod mene... pobegni iz škole ako treba, biću sama ..

Pobeći iz škole .. to je nekako bila svakodnevnica.. ali ovo... ne znam, niti se sećam kako sam proveo vreme do ponedeljka... sve ovo dešava se u subotu uveče ... oko 22h

80te.. nema mobilnih, interneta… u izmaglici zimske noći februara 86-te

Milica mi ostavlja na papiriću adresu... Rudo 2, one visoke zgrade na Konjarniku, 24 sprat. Nema telefon.

Sećam se kako usplahireno koračam oko poslednje stanice tramvaja na kraju bulevara Revolucije tražeći ulaz, i nepunih dva sata kasnije sam… , trapavo pomalo smešno i dečije nekako... ali da. To je bio moj prvi dodir sa ženom u krevetu.

Milicu sam vidjao još neko vreme, ona je posle mene našla novog dečka , ja novu devojku... i sreli smo se par puta narednih godina, čak sam češće slučajno po gradu susretao njenu sestru koja je tome svemu provodadžisala, Draganu.

1998 kada sam se razveo od prve žene, zabavljao sam se sa Aki.

To je neka sasvim druga priča , ali posle naše sulude veze ja sam ponovo počeo neki novi zivot i nekoliko godina kasnije već mi je drugo pa posle i treće dete bilo na putu

Sa Aki sam se družio i dalje. Jedne večeri na Akademiji 2003, sreo sam Milicu.

Bila je drugačija, punija, a ja sam od Aki već znao priču šta joj se desilo. Tokom svih tih godina koje se nismo videli od tadašnjeg dečka dobila je AIDS. Nije bila bolesna, ali ga je imala. I znala. I nekako nešto u meni te noći bilo je jače od svega. Ljubili smo se i grlili. Tu na Akademiji. Dao sam joj ljubav te večeri, i bio tu, ne bojeći se da je poljubim, u trenutku kada su je svi odgurnuli.

I video sam je još jednom, kod meka na Terazijama nekoliko meseci kasnije. Hteo sam joj pomoći ako mogu neki posao da joj pronađem.

Bila je zdrava, borila se da normalno živi.

Život ide dalje. Prošlo je 15 godina. Ja nekako živeći sa sve mlađim krugom ljudi oko sebe, ponovo razveden pa ponovo oženjen , pa posle svega opet srećno voljen od ovoga puta potpuno nove i drugačije osobe u mom životu.

I predhodne večeri u kojoj smo devojka i ja prvi put pričali o osećanjima kroz temu kako izgleda kada iz ljubavi imaš seks u kome želiš stvoriti novi život, zbog njenih obaveza ispratio sam je na noćni autobus i otišao do Manijaka.

I tamo pričao sam sa ljudima, pevao, srećan jer volim i jer sam voljen.

I prišla mi je devojka, - rekla mi je da smo se nekada družili.

I pogledao sam je i prepoznao oči ali i dalje nisam znao ko je.

I pričao joj o tome kako je dovoljno da mi kaže bilo šta.

I da ću rekonstruisati sve.

I pomenula je svoju sestru.

I prepoznao sam Draganu. Posle 30 godina koliko je nisam video.

I počeo da joj pričam i zagrlio je i, bila je nežna, jedno čisto ljudsko nepokvareno biće.

I baš mi je to bilo drago.

I krenuo sam da joj pričam kako sam Milicu video tada na akademiji, i pričao joj kako mi nije bilo važno niti me je bilo strah što ima AIDS. Kako je ona meni neko važan u životu jer da nije bilo nje i njenog direktnog pristupa ja možda ne bih rada imao prvi seks i možda bih ostao nesigurniji - a u tim godinama svaki dan je važan. Ako živiš u na ulici u Punk društvu.

I dok sam sve to pričao grleći je, osetio sam da jeca...glava joj je bila meni na ramenu.

Zastao sam.

Pitao sam samo, da li je ono što mislim?

Klimala je glavom ne dižući pogled....i plakala.

Obećao sam joj da ćemo otići narednih dana na groblje.

Bukvalno ovako danas

Nisam mogao pretpostaviti -oni specijalno posebni momenti u životu obično se dese nekako u ključnim presecima prošlosti i sadašnjosti, a kad se dese, ostave trag veličine spomenika... ok ne spomenika koji sedi u vazduhu, ostavićemo to Tesli i Pavlu... 

Svaki trenutak u kome prošlost dobije konačnost i priča koja do tada nije imala kraj bude svršena,  posebno u noći kada je tema sreća i radost trenutka stvaranja novog...života... zaslužuje da bude... ispripovedana kako dolikuje. Pričom, onom koju samo život piše a mi koji je živimo zapišemo doslovce kakvom jeste, jer menjati je makar ulepšavanja radi, može je samo pokvariti... 

Seks je bitan, očigledno, oko njega se vrti mnogo toga, uključujući i pare, a mnogi za pare kažu da se svet vrti oko njih...što nije tako, ali nisu ni spomenici tako da idemo dalje u noć...

Pre nego što sam ga iskusio, probao, uživao ili kako god hoćete nazvati momenat gubljenja nevinosti, AIDS skoro da nije postojao, Rock Hudson jeste umro od iste, kao prva javna ličnost u Americi, ali daleko od toga da je Freddie Mercury tada znao da je ima... Ja sam živeo u svetu u kome je pojam prezervativa nešto što asocira na vojnike, kamiondžije i kurve u parku. 

       Bliske osobe kojima sam pričao  priču, znaju već deo, ali je nisam nikad napisao. Jer nije bilo potrebe, do danas.. 

Početak 1985. Mojih 13 godina  fizičkog neiskustva u komunikaciji sa suprotnim (a ni svojim) polom.

Mislio sam da su ga svi drugi imali. U to vreme bio sam već na ulici, bašta SKC-a  je bila druga kuća , doduše ispred one prave ali to je samo slučajnost … 

Pored Akademije, u koju ući je bilo prepušteno na milost i nemilost tadašnjih mojih bogova noćnog izlaska, u obličju redara koji su puštali unutra samo punoletne. Ja ih sa svojih 13 nikako nisam mogao prevariti, tako da sam morao čekati da se sažale i puste me unutra sa ciče zime. Pored  SKC’a jedino sigurno mesto za ulazak je bio Dom Omladine na nedeljni hit radio 202 i hit meseca koji su jos tada vodili Nena i Džet . Okupljao je pankere i metalce koji su samo tamo mogli pored retkih koncerata slušati glasno omiljene muzičke numere i sukobljavati se na podijumu... ali opet nije to tema ove priče ...

Jedne od tih noći sedeći na nekadašnjim kožnim sedištima  uz prozore, odmah kod prvog stuba desno današnje Amerikane prišla mi je devojka i sela. Mršava sa naočarima i crne kose rekla je. - 

 Slušaj, ti se svidjaš mojoj sestri, ona će sada doći i ti ćeš biti njen dečko ...

Ok, čudno, ali sve je u mom životu tako nekako, pa što ne bi i ovo bilo. Do tada ni poljubio se nisam, u tom trenutku bio sam mali ćelavi skinhed koji čak nije ni znao da treba da hejtuje crnce, a i što bi kad crnaca nije ni bilo. 

Ona se pojavila odmah po odlasku sestre, koja se zove Dragana, kasnije sam to saznao.

Sela je, i bez reči, dogodio se moj prvi poljubac. 

Nakon nekog vremena, neodređenog , razumete, prvi poljubac... pitala me je da li sam nekada spavao sa devojkom. 

Postiđen, promrmljah da nisam.

Na moje iznenađenje , čuo sam nešto što  stvarno očekivao nisam. 

-Ako hoces da vidiš kako je to, dođi u ponedeljak kod mene... pobegni iz škole ako treba, nećeš pogrešiti ..

Pobeći iz škole .. to je nekako bila svakodnevnica.. ali ovo... ne znam, niti se sećam kako sam proveo vreme do ponedeljka... sve ovo dešava se u subotu uveče ... oko 22h

80te.. nema mobilnih, interneta… u izmaglici zimske noći februara 85te 

Milica mi ostavlja na papiriću  adresu... Rudo 2, one visoke zgrade na Konjarniku, 24 sprat. Nema telefon. 

Sećam se kako usplahireno koračam oko poslednje stanice tramvaja na kraju bulevara Revolucije tražeći ulaz, i nepunih dva sata kasnije sam… , trapavo pomalo smešno i dečije nekako... ali da. To je bio moj prvi dodir sa ženom u krevetu. 

Milicu sam vidjao još neko vreme, ona je posle mene našla novog dečka , ja novu devojku... i sreli smo se par puta narednih godina, čak sam češće slučajno po gradu susretao njenu sestru koja je tome svemu provodadzisala, Draganu. 

1998 kada sam se razveo od prve žene, dok nisam upoznao drugu, zabavljao sam se sa Aki.

To je neka sasvim druga priča , ali posle naše sulude veze ja sam ponovo počeo neki novi zivot i nekoliko godina kasnije već mi je treće dete bilo na putu

Sa Aki sam se družio i dalje. Jedne večeri na Akademiji 2003,  sreo sam Milicu. 

Bila je drugačija, punija, a ja sam od Aki već znao priču šta joj se desilo. Tokom svih tih godina koje se nismo videli od tadašnjeg dečka dobila je AIDS. Nije bila bolesna, ali ga je imala. I znala. I nekako nešto u meni te noći bilo je jače od svega. Ljubili smo se i grlili. Tu na Akademiji. Dao sam joj ljubav  te večeri, i bio tu, ne bojeći se da je poljubim, u trenutku kada su je svi odgurnuli. 

I video sam je još jednom, kod meka na Terazijama nekoliko meseci kasnije. Hteo sam joj pomoći ako  mogu neki posao da joj pronađem. 

Bila je zdrava, borila se da normalno živi. 

Život ide dalje. Prošlo je 15 godina. Ja nekako živeći sa sve mlađim krugom ljudi oko sebe, ponovo razveden pa ponovo oženjen , pa posle svega opet srećno voljen od ovoga puta potpuno nove i drugačije osobe u mom životu.  

I predhodne večeri  u kojoj smo devojka i ja prvi put pričali o osećanjima kroz temu  kako izgleda kada iz ljubavi imaš seks u kome želiš stvoriti novi život, zbog njenih obaveza ispratio sam je na noćni autobus i otišao do Druma. 

Lepo se provodeći sa Markom Panićem koji je vrteo neki house, dopisujući se sa svojom devojkom koja u tom trenutku biva uplašena nekom negativnom energijom u njenom stanu, smirivši je, odlučio da ipak svratim i  do Manijaka.

I tamo pričao sam sa ljudima, pevao, srećan jer volim i jer sam voljen. 

I prišla mi je devojka, - rekla mi je da smo se nekada družili. 

I pogledao sam je i prepoznao oči ali i dalje nisam znao ko je. 

I pričao joj o tome kako je dovoljno da mi kaže bilo šta. 

I da ću rekonstruisati sve. 

I pomenula je svoju sestru. 

I prepoznao sam Draganu. Posle 30 godina koliko je nisam video. 

I počeo da joj pričam i zagrlio je i, bila je nežna, jedno čisto ljudsko nepokvareno biće. 

I baš mi je to bilo drago. 

I  krenuo sam da joj pričam  kako sam Milicu video tada na akademiji, i pričao joj kako mi nije bilo važno niti me je bilo strah što ima sidu. Kako je ona meni neko važan u životu jer da nije bilo nje i njenog direktnog pristupa ja možda još dugo ne bih imao prvi seks i možda ostao ne sigurniji u savladavanju života - a u tim godinama svaki dan je važan.

I dok sam sve to pričao grleći je, osetio sam da jeca...glava joj je bila meni na ramenu. 

Zastao sam. 

Pitao sam samo, da li je ono što mislim?

Klimala je glavom ne dižući pogled....i plakala. 

Obećao sam joj da ćemo otići narednih dana na groblje.