260
260 kilometara daleko stanuje moja sreÄa, ne materijalna veÄ ona mnogo veÄa. Znate Å”to je za mene najgori osjeÄaj na planeti? onaj trenutak kada odlazi, kada ju grlim najjaÄe znajuÄi da je moram pustiti, znajuÄi da Äu je ispratiti do prokletog busa, morati reÄi Äuvaj se i okrenuti leÄa jecajuÄi i trÄati pravo ne osvrtajuÄi se jer ako se osvrnem mislim da Äu puknuti, uvijek na tom kolodvoru ostavljam pola sebe i skupim se kada ona opet dolazi ili ja idem k' njoj. Užasna mukla tiÅ”ina kada stignem kuÄi u kojoj je cijelu sedmicu odzvanjao njen smijeh, miris njene kože na meni, miris njenog parfema na mojim stvarima. OsjeÄaj iznemoglosti, manjka energije i usamljenosti. Idem prema kauÄu poželim joj sjesti u krilo, ali tu je samo par jastuka i prazno mjesto koje samo nju Äeka. Kada taman naviknem na njen dodir, na njen smijeh, na njen prstiÄ kada krenemo spavati, na njeno prisustvo ona mora iÄi i onda doÄe to zatiÅ”je. Živim, preživljavam doma sam a nisam jer samo u njenom zagrljaju meni je dom. I znaÅ” ljubavi moram ti reÄi jednu stvar. Al' Å”uti, nikome ni rijeÄ o tome. Zažmiri, ne viri, Ävrsto drži oÄi zatvorene. Sada osluÅ”ni, ÄujeÅ”? Ne, naravno da ne ÄujeÅ”. I ne, naravno da ne vidiÅ”. Ali razumjet ÄeÅ” ako ti kažem da tako izgleda dan bez tebe, guÅ”enje u mraku i tiÅ”ini.
Hvala ti za sve, Volin te.
