#nickychris

Opet je jesen zamenila leto, kiša Sunce, samo tebe ništa ne može da zameni. Nijedan novi osmeh, nijedna nova suza ne stiže do mene. Prisutne su samo stare misli i isto iščekivanje na jedan nemi pogled nakon teškog dana. Pustim tako sebe, ponekad, da se nadam da ćeš biti tu negde na ćošku i gledati me kako se nerviram jer sam opet dobila dvojku iz matematike, došla u starkama po kiši ili dobila neki keš za kafu. Može biti i da sam se uobrazila, da namerno ne puštam druge da mi priđu i sečem ih već pri prvoj reči uz izgovor kako tamo negde daleko imam nekog svog. Nekog zbog koga je sećanje postalo jače od susreta, to nešto nemoguće koje me idalje drži i vodi u bezbroj mogućnosti. Svi ti trenutci, vremenski prolazni, a opet bezvremenski u srcu. Nepogrešan tajming svake godine i dan danas podseti me na jedan datum. Baš na ovaj dan me boli jače. Da li zbog prevelike žudnje ili zbog prevelike želje za zaboravom? Teško mi je da priznam da sam se nadala i da me još jednom ovaj svet izneverio. I danas će nostalgija biti okićena kišom i gomilom listova obojenih sećanjima, uspomenama i opomenom da je pred nama maglovita jesen. Preguraćemo i ovaj dan i onaj sledeći, samo ne znam kako ćemo Septembar. Mada, ja Septembar volim jer ti u njemu živiš. 

Ti ne znaš i nisi želeo da znaš Da je moj septembar postao naš. Kada se kiša povuče, kada se stišaju strasti Nikad više na neme oblake neću pasti

Čekala  sam nešto od tebe, pogled ili reč Mada sam potajno znala da ti bez mene možes već. Nisi se nadao, a veruj ni ja, Da je našoj navici stvarno kraj.

Možda se nekad, usudiš da probudiš Onu staru, nevinu draž, Bolje se okreni mili, mi nemamo ljubav, Mi živimo laž.