Naslonila si glavu na moje rame, a onda brzo uzmaknula znajuÄi da niÅ”ta od ovoga ne bi smjela. Ja sam ipak uzvratio dodirom, nekim usputnim na podlaktici, koji je uspjeÅ”no zadržao krinku prijateljstva.
"Ostani."
Rekla si, tražeÄi nekoga tko bi s tobom mogao podijeliti krivnju za neke zloÄine.
I poželio sam ostati, da pijani od požude, rasplesani i nasmijani pronaÄemo naÄin da prevarimo život.
"Ali...", zapoÄeo sam, misleÄi na staze kojima veÄ koraÄamo. Staze koje vode k' njemu i k' njoj, staze koje nikada nisu ni Äule za nas.
Ruku sam ti postavio na struk, dajuÄi zadnje Å”to imam od nježnosti koja ionako ne pripada tebi.
"Znam."
Izgovorila si prije nego si sklonila pogled i rukama sakrila obraze rumene od blizine i srama.
A onda si tiÅ”inu ubila smijehom, onako radosna i oduÅ”evljena životom i ispriÄala mi dvije, tri priÄe o sebi. Ja sam uzvratio, gotovo ti prokleto sliÄan, pretvarajuÄi i priÄe svog života u zajedniÄki smijeh. Bilo je toliko prirodno biti ti blizu, Äinilo se kao da Äitav svemir navija za nas.
Vidio sam kako uzmiÄuÄi poriÄeÅ” ove tenzije meÄu nama i osjetio kako uzmiÄuÄi poriÄem magnetsku privlaÄnost.
Poželio sam ti reÄi da razumijem jer je i meni ova blizina nekako topla, jer i meni ovi dodiri bude drhtaj, jer su i meni tvoji prsti u mojoj kosi nekako poznati.
A onda si me pustila da idem i ja sam otiÅ”ao. Nismo mi jedno drugom pripadali i nije ta veÄer smjela postati izuzetak.
Znam da sam odabrao ispravno, ostati tuÄe utoÄiÅ”te i tuÄa luka, tuÄi smiraj. Znam da si ti odabrala ispravno, obiÄi svijet kao tuÄi nemir, kao tuÄi drhtaj, kao tuÄi vjetar.
I nekada pomislim da smo bili tek trenutna strast, trenutna želja, trenutna misao koja se ugasila u trenutku kad smo pustili onaj jedini zagrljaj.
A nekad...
Nekad mi ne izlaziÅ” iz glave. I nekad mi se Äini da bih se i sada mogao napiti od tvoje blizine, uzdaha i smijeha.
