#eksplozija

treba mi

neko brdo

s kog ću da vrištim

razmišljam da l’ da skočim

ali neću

neću nikad

možda bih samo

da se skotrljam

udarim o svaki kamenčić

(nek zaboli)

budem zelena od trave

blatnjava od zemlje

i da takva dođem nekome

ko neće pitati

To nam se dešava svima i nikada nije prijatno, jer mi uvek kroz glavu prođe broj femicida u današnjem društvu i priča o krhom muškom egu i njegovoj sujeti, jer nekad moram da glumim pristojnost i kad bih samo pobegla. I desilo se previše puta. I kada sam išla na trening. I kada sam bila nenašminkana. I kada sam nosila široko. I kada sam bila sređena. I kada sam imala kratku haljinu. I kad je bilo jutro. I kad je davno prošla ponoć. I kada sam išls na posao. I kada sam bila u vozu. I još nebrojeno mnogo puta je bilo njih koji su smatrali da je okej da prokomentarišu moj izgled dok hodam ulicom, da me povuku za ruku dok idem negde, da probaju da me pipaju po telu dok putujem, da dobace nešto ili mi se unesu u lice dok radim svoju stvar. I sve češće uhvatim sebe da stišava muziku dok hodam, jer možda neću čuti nekoga iza sebe. I svaki se put udaljavam kad probaju preblizu da mi priđu, a godinama već traje. I treba da se plašim i pijanih i treznih i uspešnih i neuspešnih i jakih i iskompleksiranih i svih.

I jebem ti ja više to društvo gde je strah žena da hodaju ulicom same normalna pojava; gde prijave nasilja završe uz upozorenje - pa se svi čude kad posle dođe do ubistva; gde je uvek žena kriva - što nosi suknju, usku majicu, ima šminku na licu; gde se - to su muškarci i njihovi hormoni - smatra za validan argument; gde silovatelji i zlostavljači ne bivaju kažnjeni. Jer ja ne želim da mi dobaciju na ulici, ne želim da dobijam takve “komplimente”, ne želim da moram da ubrzavam korak ili se okrećem iza sebe samo zato što neko govno od osobe misli da vredi više time što je muško ili se posle pere sa ‘bila je to šala’, jer ne - nije i neću da se smeškam i pravim se da je okej.

niti gde želim da budem

ali ne prestajem da koračam

sve mi manje prija društvo

ljudi oko mene

sve je više toga što prećutkujem

ne znam da li je faza

ili sam, samo tako

Mogla bih ćutati

svako veče

sedeti na terasi

piti neki alkohol

smeškati se zvezdama

pahuljama

il’ kiši,

šta god je nebo namenilo

te noći

slušati tišinu

izbrisati neko juče

ne misliti o nekom sutra

isključiti ljude

samo postojati

i biti srećan

kao što je nemam,

spakovala bih u ranac

najnužnije

i otisnula se na neko

dugo, dugo putovanje

tamo gde ljudi baš i ne zalaze

onde gde jedu crve,

nose prstenje oko vrata,

žive u kolibama

ili bih samo pratila

japansku trešnju

kako cveta i

hodala po zemlji punoj

purpurnog lišća

sve dok me ima.

Možda mi se stvarno smuči

ovo životarenje

materijalizam

strah od neispunjenja planova

panika zbog sutrašnjeg dana

pa zabatalim sve

i odem tamo negde

bez planova,

bez strahova,

bez stvari,

samo sa željom