#dubak

'Against Hollywood and the Russian government's wishes, the two most viewed movies of 2023, Barbie and Oppenheimer, have arrived at Moscow and St. Petersburg theaters.

To evade restrictions, a Moscow movie theater will sell tickets to the Mattel doll's movie under the name of a different film, Speed Dating, while Christopher Nolan's biopic of Oppenheimer is being sold alongside the Russian animated movie Dubak ("Extreme Cold").

After Russia launched its full-scale invasion of Ukraine, Hollywood studios left the Russian market, as did countless other Western businesses. As such, Barbie and Oppenheimer do not have official distribution in Russia. However, Yandex.Afisha reported that Oppenheimer had already screened in theaters in Rostov, Yakutsk, Ulan-Ude, Krasnoyarsk, and other cities earlier this month.

The war has forced Russian cinemas to become creative when screening Hollywood blockbusters. Many movie theaters sell tickets to short films and show a foreign picture shortly after "for free." Others rent out their screening rooms to third-party companies or subsidiaries, who then project the Hollywood movies.

Vice-Speaker of the State Duma Vladislav Davankov has also felt the "Barbenheimer" fever. The legislator asked the Ministry of Culture to show the two American films in Russia without permission from copyright holders. The Ministry denied his request, alleging the movies were against "Russian traditional values."

Zalazeći u terminološku dijalektiku Ničea i Junga u pogledu na njihove stavove u odnosu na faze razvijanja ljudske psihe (duše), pronaćićemo pojedine kritične sličnosti i to pogotovu u načinu na koji su oba čoveka opisali iste. Naime, Niče kao i Jung posle njega je te faze podelio na tri i to Kamila, Lav i na kraju Dete, dok je Jung za ove iste faze koristio više tehničke izraze, doslednije psihoanalitičnom pristupu koji su Fanatična faza, Skeptična faza i faza kritičnog mišljenja odnosno Kritična faza. Dalje obrazloženje možemo naći u delima koja se dublje bave radom pomenutih autora, kao i ovim opisima faza razvoja, naime Ecce Homo od Ničea ili neko od pisama Vladete Jerotića u kojima opisuje psihoanalitički metod Karla Junga, dok se objašnjenje može potražiti i u nekim arhaičnijim i manje direktnim izvorima, poput Svetog Pisma i to u pseudoteološkom opisu priče koja nalaže da za čoveka da se vrati u raj, mora opet da postane dete.

Nedavno, Milenko Vujošević tj. Enš je objavio svoj novi singl pod nazivom Mladica koji je propraćen sasvim adekvatnim i simboličnim spotom. Malo je reći da postoji određena sinergija između raznih komponenata ovog muzičkog dela. Numera počinje kao laidback varijanta elektro/dream pop pesme sa sanjivim tonovima na klaviru i mekanim, ali dronovskim bas sintom koji je prošaran treperskim hajhetom. Za ovu finu instrumentaciju možemo zahvaliti Milenkovoj standardnoj postavi prominentnih beogradskih muzičara koji su Mihajlo Đorović (Zicer), Srđan Popov (Sergio Lounge) i Kosta Jovanović (Young Husbands). Spot počinje sa Enšom i pretpostavljamo njegovim anđelom. Enš leži na bolničkom krevetu u nesvesnom stanju i u sledećoj sceni nalazimo ga kako izlazi iz mračnog tunela u vrt. Gorepomenuta sinergija spota/muzike/teksta u ovom trenutku dolazi do izražaja i to u delu:

toplo je,

bar 36 stepeni,

a ja okružen,

i ne znam to da cenim

gde nam autor govori da je akter u ovoj pesmi već bio u sličnim emotivnim situacijama sa nekom voljenom osobom gde se zbog svoje emotivne nedostupnosti nije pokazao najbolje nakon čega izjavljuje:

po prvi put,

gurni me,

neću biti ljut,

život počinje, a ja plav i žut

i da sada po prvi put afirmiše svoja lična osećanja i pokazuje svoje srce, a da ga to ne boli ili da se istog postidi zbog čega se oseća kao Mladica ili ti da se po prvi put, drugi put nalazi u svojem detinjstvu, a cela poetika biva propraćena scenom u spotu gde anđeo vodi Enša dublje kroz vrt. Dalje, akter se obraća svojoj voljenoj osobi upoznavajući je sa svojim novim srcem što se može videti u stihovima:

nemoj biti kruta,

oči otvaram,

svetlost dana,

meni se spava,

ali oči otvaram

Glavni junak priče koja prolazi kroz ovo muzičko delo nalazi volju da opet poveruje u svoje srce i da se opet vrati u ono stanje ljubavi u kojem se prvi put našao previše lako. Pesma Mladica, govori o više stvari i svaki od načina doživljavanja ove numere može biti skroz subjektivan, što je takođe metá u odnosu na to da subjekt odnosno konzument u ovom audio delu može zateći ono što mu leži u srcu, ako jeste došao dotle. Milenko je već neko vreme na sceni i to većim delom periferno u prisustvu. Mladica može biti sagledana kao ezoterična numera o preporođaju i drugom detinjstvu, ali se i tehnički može sagledati i kao Enšov prvi korak ka nekom jednostavnijem pop zvuku. Ono što se svakako može reći jeste da je prošlogodišnji lokdaun, pozitivno uticao na ovog autora, nateravši ga da misli u novim pravcima, kao i da implementuje nove metode pisanja i snimanja pesama, što potvrđuje teoriju Oskar Vajlda da "živi" umetnik nikako ne može biti dekadentan, ali o tome nekom drugom prilikom, do tada slušajte Mladicu, a i probajte sami da se malo podmladite.

Ensh - Mladica (YT link)

Jednom mi je jedan čovek rekao da nema ljudskog bića koje ne poznaje tugu niti umetnika koji istu ne susreće svaki dan.

Svakodnevno obitavajući i po više duševnih stanja, umetnik mora biti veliki poznavalac svojih sopstvenih sentimenata koristeći razum i ideju kao sidro u oluji u koju srce može uploviti.

Često sam se susretao sa autorima koji bi grčevito verovali da su pronašli sopstvenu formu preko koje će se izražavati, ne videći lični nedostatak komunikacije sa spoljašnjim svetom.

Rekavši ovo zaključio bih da su umetnici pa i oni nezreli uvek u emotivnoj opasnosti, introspektivno od jame i spolja od tigrova.

Azza recimo je jedan redak primer neuhvatljivog stvaraoca. Slušajući Polunevreme čitavo popodne na ripit i dalje ne mogu da se ukačim na bit pesama iako ista postoji i doziva kao daleki zov sirena. U raspoloženju kompozicija leži raznolikost bogatih zvučnih pejzaža, od kojih su neki: psihodelični, spejs momenti u pesmi Nevreme II, poigravanje na ivici koherentne forme na Nevreme I, kao i nepredvidljive promene pravca u melodiji i podjednako neočekivan upliv novih u obliku duvačkih instrumenata kao i kroz vokalizaciju. Izlomljena i isemplovana struktura pesama evocira hladnu mehaniziranost uporedo obitavajući u mekanoj i vrlo suptilno ukrojenoj melanholiji koja paučinasto prožima sve pesme na Polunevremenu i uz sve to slušalac ne može da porekne velikodušni humor koji zrači poput kojekakve vesele mijazme i to možda iz samog autora. Spremite Se Da Budete Zapanjeni je neodlučni lični fejv trek na ovom izdanju, sa sjajnim uvodom koji se fantazmagorično prikrada, pretvarajući scenu u psihodeličnu zamagljenu luku u kojoj autor čas peva zajedno sa obližnjim sirenama, čas pokušava da popravi svetlo na svetioniku i sve to u mekanoj tuzi/sreći kakvu sam čuo recimo kod Jeff Manguma.

Uticaji su vrlo diskutabilni. Među domaćim autorima ne mogu naći sličnih osim recimo što me pesma Pčelica podseća na nešto što bi Vlada Divljan možda napisao. Od stranih izvođača, pronalazim uticaje ranih albuma Folk Implosion-a, Flaming Lips-a, Boards Of Canada, Mercury Rev-a kao i melodičnijih radova Aphex Twin-a. Između ostalog ovo izdanje bih pohvalio na dinamici, kao i na evidentnom bogatsvu zvuka. Isto moramo imati na umu razliku između autora i dela, što je za slušanje muzike Aleksandra Petkovića koji stvara pod monikerom Azza, vrlo bitno. U muzici se može dodati još i treći faktor koji je upravo, moniker. Primer varijacije ovoga jesu Gorillaz. Dakle, u zaključku Azza je muzički entitet koji postoji kao deo kolektivnog stvaralaštva Aleksandra Petkovića, čoveka iza monikera koji je zapravo stvaran lik i sa kojim mogu izaći na čaj ili sok svakodnevno, dok je Azza neuhvatljiv poput duha neonskog svetla na kiši, pomilovao mi je srce i opet nestao (ahhh). Jer Azza poput nas poznaje tugu, ali poznaje i sreću, zato se ponekad i osmehne (duplo ahhh).

Jedan čovek je rekao da nema umetnika bez tuge. Jedan čovek je isto rekao da su ljudi divni, ali da ne umeju da pokažu to, Aleksandar me je upoznao sa Azzom i mislim da je to dovoljno!

(A H H H H H H)

U nastavku teksta pročitajte minivju sa Azzom.

dubak: Zdravo Azzo, kako si?

azza: Zdravo doobaktoomuchi, evo ok, ništa specijalno.

dubak: Kad je Azza nastao i zašto se zove Azza?

azza: 2018. kad sam izbacio taj prvi album je nastao azza, a za ime, znaš kako - više ljudi koji se međusobno ne poznaju su mi smislili taj nadimak. Da sam znao da ću raditi na, sada evo već trećem izdanju odabrao bih bolje ime ali jbg.

dubak: Da li je Azza weeb?

azza: はい (da). Za razliku od tebe, nemam problem da to priznam u javnosti! Razbijam čaše u kafani i onda dođem kući i igram nintendo, u čemu je problem?

dubak: Zašto Polunevreme?

azza: Dosta pesama sa albuma se vrti oko vremena, a imam i jednu pesmu o fudbalu pa kao eto. Mada, vi to ne biste znali pošto je pevanje dosta nerazumljivo, a lyrics nigde nisam stavio. Iskreno, to mi je i dalje vrhunski naziv i valjda ću smisliti bolji.

dubak: Da li muziku treba stvarati zbog sebe ili zbog drugih?

azza: Šta god od ta dva te zapravo natera da na njoj radiš. Bukvalno.

dubak: Omiljeni strani izvođači?

azza: Bili Ajliš i Melani Martinez (sestra mi je rekla da to napišem). Ok, zaslužuješ bolji odgovor, evo šta dosta slušam u zadnje vreme - Clarence Clarity, Yves Tumor, Kirin J Callinan, JPEG Mafia, Machine Girl i tako neke ekstremne pop stvari koje me podignu iz mrtvih.

dubak: Omiljeni regionalni izvođači?

azza: Ferus Mustafov i Ferus Mustafov. Pozdrav za druga Paju.

dubak: Lets make pop cool again and rock, dangerous?

azza: Again? Pa već ima dovoljno cool pop-a i dangerous rock-a. Nema tu again, to samo ide druže! Prekini da budeš nostalgičar, doobaktoomuchi, i idi slušaj Machine Girl, evo ja ga upravo slušam.

The ground is clear … TRS win in Dubak has been decided sometime: KCR

Telangana

Oi-Srinivas Mitpally

|

Published: Thursday, October 29, 2020, 17:10 [IST]

Chief Minister KCR Dhema said TRS would win Dabka by-election with an overwhelming majority. Dabka said that the ground was very clean … TRS victory was ever decided. Opposition parties have said that they will not run in the by-election. KCR made these remarks during a media interaction on Thursday…

Kada se govori o terminu 'zeitgeist' uglavnom se misli na kulturološko, intelektualno i političko raspoloženje jednog društva u datom vremenu. U modernoj kulturi, a rekao bih i oduvek možda samo sa manjom zainteresovanošću, čovek kao polusvestan inteligentan stvor, ima fiksaciju identitetom, dakle autentičnošću. Takva jedna podsvesna želja rekao bih, a i 'end goal' karaktera koji se razvija u jednom ljudskom životu je takoreći primarni cilj svakog ljudskog bića bez obzira na inteligenciju i kultivisanost uma. Svaka jedinka reaguje na autentičnost sa dubokom podsvesnom željom da se sama u nekom kapacitetu kao takva ostvari (okarakteriše, odraste ili razvije). Da citiram sebe 'konzumiramo identitet, a mnogo manje muziku'. Prosto rečeno opčinjenost određenim kulturološkim i političkim identitetom je 'duh vremena'.

U ovom slučaju radi se o muzičkom albumu sa kraja devedesetih koji u svom muzičkom sentimentu evocira na mnoge aktualne pop žanrove tog vremena, naime trip hop, dream pop i šugejz, dok konceptualno pretenduje urbanost autora poput Memoryhouse i Grouper, dakle 15 godina u budućnosti. Ime muzičkog projekta je Panchiko i onoliko koliko se ja razumem u japansku kulturu u pitanju je referenca sa 'namerno' pogrešno napisanom rečju Pachinko koja predstavlja japansku arkadnu igricu, negde upotrebljenu i kao slot aparat u svrhe kockanja. Naziv albuma D>E>A>T>H>M>E>T>A>L kao super ironičan (sa sve ovim estetičnim razmakom) je dokaz samo da se radi o tada mladim ljudima sa pomalo bizarnim (čitati za milenijalce i mlađe, totalno prikladnim) smislom za humor. Sam album sonično i sentimentalno ne može biti dalje od death metala, mada u sirovoj neprocesuiranošću mladih emocija, može se nazreti slična brutalna i ljudska ogoljenost koja postoji u oba žanra, ili pak kako sam ja shvatio iz teksta prve pesme, svi nešto radimo u toku dana misleći da smo jako bitni, ne videći sopstvenu banalnost jer na kraju dana 'we all just listen to death metal' zbog čega i jesmo u biti ljudski stvorovi i ništa više od toga (i to je zapravo divno!) Omot je očigledno izvučen iz neke mange, ali ne znam iz koje jer nisam weeb! Međutim album svojim zvukom jeste uspeo da u meni izazove nostalgična osećanja prema pojedinim savremenim mangama iz tog vremena, naime 'Serial Experiments Lain', 'Neon Genesis Evangelion' pa i prvu sezonu 'Digimona' (ok ipak jesam pomalo weeb!) i zanimljiva stvar u vezi toga jeste da album evocira osećanja nostalgije za vremenom u kojem je stvoren, dakle devedesete što je i ujedno moj argument za urbanost ovog muzičkog dela u konceptu makar dok zvučno podseća na savremenike. Možda meni nepoznata stvar, ali prošla dekada je bila užasno nostalgična za 80im i 90im godinama i smisleno mi je da muzičko delo koje je nastalo u ovoj dekadi sa sobom nosi i takve nostalgične sentimente, dok mi je album nastao devedesetih sa tim istim osećanjem 90s nostalgije pomalo nesvakidašnji (just saying!). Kratko rečeno 'album je nostalgičan za vremenom u kom je nastao'. Glavne referentne tačke su definitivno Slowdive, DJ Shadow, Radiohead naime OK Computer, ali onda i neki komercijalniji predstavnici alternativne muzike kao Placebo, Moby i Muse tj. demo snimci za prvi album, dok u novijoj muzici album priziva atmosferu muzike Grouper-a, Memoryhouse-a, Beach House-a pa i Cigarettes After Sex. Hajlajti na albumu za mene su definitivno istoimena pesma albuma, trip hop balada u maniru Andy Clayton-a i Moby-a, CUT i Kicking Cars koja podseća na onu fazu Radiohead-a između Bends-a i OK Computer-a npr. Talk Show Host. Numera CUT u crtama takođe podseća na pojedine trake sa mog omiljenog solo albuma Fruiscante-a, 'To Record Only Water For Ten Days' , dok vokalno kupi motive iz pevanja Beth Gibbons i Moby-a čak. Samo pevanje je jako primamljivo sa bojom glasa toplog tenora poput Jónsi-a i Thom Yorke-a, ali i na momente režeći histerično poput Andy Clayton-a i Brian Molko-a. U izboru vokalnih melodija pevanje snažno podseća na Yorke-a, što i iz svog iskustva znam, slušajući Radiohead u trećoj godini srednje, manir u kojem Thom peva se zalepi na nekoliko godina vrlo lako, pogotovu, ako si i sam tenor. O ostalim trakama nemam šta puno dodati osim, da lepo nose ostatak albuma, odnosno one delove koji nisu toliko pop.

Da sumiram, dakle do nedavno poznat i kao najmisteriozniji album na internetu, čiji su autori samo u prvom imenu poznati, koji je imao samo stotinak kopija čiji su cd-ovi oksidirali poslednjih dvadeset godina da bi ih neko 2016. iskopao na redditu, a početkom ove klete godine i remasterovao, dokaz je samo koliko oko nas postoji skrivenih dragulja i koliko ih još ima, a da su zaboravljeni ili još gore izgubljeni.