dubakovo naravoučenije

Zato sad pre nego što počnem da pišem o vamp gotik igrici od pre dvadeset godina moram prvo da uvežem kako sam "skontao" kako stvari eventualno ulaze i izlaze iz trenda. Naime kako je dvadeseti vek obeležen stvaranjem "novih" trendova, kako je prva decenija dvehiljaditih period "modifikovanja" starih trendova i kako su tveni tens i dalje skoro skroz u rivajvlima, referencama ili ponekad kol bekovima na određenu estetiku. Tako da moglo bi se reći da smo se popeli na neku vrstu kulturološkog brda gde se samo možemo osvrtati na ono što se desilo, što smo odavno prošli i odavno ostavili. Naravno tragovi mnogih pokreta i dalje žive kao reference ili ti delovi tela ovog 21. vekovnog frankenštajna te se samo smenjuju ruka, noga, oko ili nos sa petnestominutnog spotlajta. Mada, takođe bi se moglo reći da sve ovo važi za zapad kao kulturološki mehur. Ono što se da za videti je interesovanje mlađih generacija za istočnu, prevalentno azijsku pop kulturu. Jer iako to nije ništa novo generalno gledajući, postoji razlika od interesovanja za religiju i misticizam, (što je bio slučaj u prošlosti) do konzumacije medija poput animea, muzike, filmova, tv serija i drugih. Mada za sve se to može reći da je to zapadna kultura svakako, ili drugačije rečeno: "tako se zapad ogleda u svoje azijsko ogledalo".

kaKvE oVo veZe iMa sA vAMpiRiMa?!?!

...je ono što se verovatno pitate u ovom trenutku. e pa....

Negde pre 7 godina ili možda malo više, zaista se ne sećam, gledao sam fan parodiju jednog serijala kojeg sada neću imenovati zato što bi bilo previše. U jednoj od scena, kralj se obraća svojim sledbenicama (u sceni ih je samo dvoje) i pokušava dovitljivo da objasni kako bi mogli na suptilan način da promene neke od zakona bez da to deluje kao direktna intervencija. U sceni, kralj veli da uzmu parče hartije napišu zakon kakav bi hteli ostave ga malo da odleži u pesku i prašini da bi svitak dobio "drevni" izgled nakon čega ga trebaju predstaviti svetu. Tako i u našem svetu mnogi trendovi ne bivaju toliko prepoznati u svom vremenu već ih kasnije, a ponekad i u sledećoj generaciji opet "otkrivaju" i daju novi, a ponekad uzvišen i romantizovan kontekst.

Davne 2003. u jeku post 9/11 krize i "nove" američke nacionalne svesti usled "rata protiv terora" imamo gomilu derivata u polju mejnstrim muzike i to najviše od grandža i to u smislu generalnog zvuka devedesetih u pogledu rock muzike. Odnosno svi žanrovi sa kraja devedesetih i početka 2000ih poput nu metala, post grungea, industrial rocka i alternativnog metala imaju nekakve veze sa po nekim bendom sa početka te decenije ili makar nekog drugog perifernog ali svakako uticajnog. Elem, na početku milenijuma ne računajući na alternativnu muziku koja je i dalje bila top, mejnstrim je pokušavao da venča aktuelne društvene i političke sentimente sa "već proverenom formulom" muzike iz prethodne decenije. Negde u tom periodu Tim Cain, poznat po naslovima kao što su originalni Fallout i Arcanum kao i gejm dizajner Brian Mitsoda dobijaju licencu od White Wolf izdavaštva pod kojim je intelektualna svojina pod nazivom World of Darkness, role playing tejbl top igra gde igrač stupa u ulogu jednog od mnogih natprirodnih stvorenja noći. Ova dva gospodina plus Rik Shafer (o kojem ćemo najviše govoriti u ovom tekstu) se bacaju na posao adaptacije jednog od mnogih lica WoD-a u video igru i to Vampire the Masquerade odnosno VtMB gde B stoji za Bloodlines što je ujedno i naslov ove igre. Videvši da je ovaj artikal već sada jako dugačak, dublju diskusiju o samoj igri bih poveo u nekom drugom tekstu. Ovaj tekst bih posvetio nečemu što je meni u jednom multimedijalnom delu bliže, a to je naravno muzika. Tako da enter Rik Schafer! Ili bolje rečeno out, zato što je u tom periodu izašao iz zatvora! Muzika VtMB-a se može opisati kao jako iznenađujuće ali potpuno smisleno i intuitivno venčanje trip hopa, industriala i nu metala i to važi i za licencirani deo jer se ost sastoji iz originalne ali i licencirane muzike. Originalne trake su često ambijentalnog karaktera, tu su da posluže kao sjajan bekdrop okruženju noćnog Los Anđelesa ali donekle i kao narativne sredstvo, odnosno da dalje iskomuniciraju prostor u kojem se akter trenutno nalazi.

1. Rik Schaffer - Santa Monica Theme

Recimo jedna od prvih traka koju čujemo je Santa Monica Theme. Traka nagoveštava postojanje misterije na ulicama i plaži Santa Monike, ova traka komunicira da je glavni igrač iako "glavni lik" ipak samo jedan od mnogih noćnih stvorenja i to verovatno na dnu lanca ishrane. Traka takođe dobro prenosi i jezu ponoćnog sveta Los Anđelesa, akter se konstantno oseća kao da ga neko posmatra, skoro kao da je pijun na šahovskoj tabli i to na partiji šaha koja se odužila barem nekoliko hiljada godina.

2. Chiasm - Isolated

Za sledeću traku predstoji nam jedna licencirana pesma i to Isolated od Chiasm. Ono što se može reći za sve licencirane trake jeste da se iako retko pojavljuju, one se utilizuju tako da pod jedan, prostor u kojem se čuje muzika odma postaje istaknut, da ne kažem važan i pod dva, ako je ambijentalna muzika prethodno opisivala prostor u kojem se igrač nalazi, pevana muzika u VtMB se koristi da se istakne deo priče u kojem se trenutno nalazimo odnosno kao narativno sredstvo. u slučaju chiasm,

here i stand in this room

caged and trapped inside

seems i'm damned to live a lie

Tekst pesme govori delu priče koji uzima mesto u noćnom klubu "Asylum" i spletki sestre Voerman i njihovom posebnom vampirskom "stanju". Ovakav pristup "opisivanja" će se pojavljivati u priči do kraja. Odnosno uvek će postojati element koji predviđa nešto što će se desiti dalje u priči i moram reći da je to ovde super izvedeno baš zato što nagoveštaji nisu abrazivni već skroz suptilni. Toliko čak da ih je lakše prevideti nego ukačiti, što je za nekog ko veli da je đavo u detaljima (ja) super! Inače sama traka u kojoj je uključeno pevanje daje datom prostoru i jedan sinematičan kvalitet.

3. Goldfrapp - Pilots

Ako je prethodna licencirana numera bila utilizovana kao narativno sredstvo, onda je ova traka subverzija. U sada već infamoznom "Ocean View Hotel" nivou, koji je 2004. dobio prvu nagradu na Game Spy Arcade za horor, imamo priču koja je sama po sebi referenca na Shining, dakle priča o ubistvu porodice. Akter, sada već uveliko prigrljen kao Kindred u svet večne noći, po prvi put u svom besmrtnom postojanju iskušava vrlo ljudsku jezu (tj. mi kroz njega naravno). Ono što je vrlo specifično za ovu traku je, ne kakva je sama traka, već gde se ona pojavljuje. Dakle, cela sekvenca prati otkrivanje ubistva u hotelu koje se desilo pre pedeset godina, gde akter biva gonjen duhom ubice. Sekvenca se završava onda kada naš Kindred ulazi u raspadnutu sobu fantomskog zločinca gde se uronuli enterijer na trenutak pokazuje kao nekad kada je bio u punoj slavi. Tada uz fade in počinje ova numera. Scena se menja, pepeo se pretvara u svilu, mržnja postaje ljubav, otuđenost prelazi u blizinu, a ljubomora se podseća da je nekad bila razumevanje i onda se opet vraća u realnost. Kratak san, a dovoljno lep da i sami zaboravimo koliko smo prokleti.

4. Rik Schaffer - Bloodlines Main Theme

Možda jedna od najpametnijih legalnih zaobilaznica u svetu muzike pripada baš ovoj traci. U procesu developovanja ovog naslova, za mnoga mesta bez ciljno definisanog saundtreka, korišteni su plejsholderi. Za main menu je vrlo ambiciozno postavljena ikonična pesma Angel od Massive Attack. S obzirom da audio tim nije mogao da dobije prava da je upotrebi (ili jednostavno nisu mogli da je priušte), Rik Schafer je uzeo i uradio jednu od najpametnijih stvari ikad. Obradio je Angel i okačio je obradu umesto originala. Ono što je meni interesantno ovde je da je neko toliko ozbiljno shvatio jedno kreativno rešenje (ili možda po autoru savršeno rešenje) da nije hteo odstupati od onoga što je zamislio.

5. Genitorturers - Lecher Bitch

Mislim da svako od nas zna bar po jednu barsku rupu u ovom ili nekom drugom gradu (za mene je to bio nekadašnji Garden). Zamislite sada da ulazite u jednu takvu zabit, pikado je na zidu pored flipera, atmosfera je zadimljena mešavinom dima, memle i znoja (ventilacija ne radi jbg). Prostor je skoro konstanto bučan, ali nesimpatičan kao takav, predstavlja neupadljivo mesto za okupljanje političke opozicije LA-a u obliku Anarhista (da vampiri imaju levicu). Anarhisti kominglaju sa smrtnicima u njihovom baru pod nazivom "Last Round", što često pada pod osudu sa strane njihovih tradicionalnih političkih pandana, koji bi takvo provođenje vremena u neživotu opisali kao da smrtnik sedi u štali sa kravama. Što za Kamarilu tj. tradicionaliste smrtnici i jesu, samo živina. Ova pesma govori dosta o duhu Anarhista. Pesma je glasna, koristi moderan govor i vrlo je neučtiva kao takva, naspram suptilnosti Kamarile njihovog arhaičnog i slatkorečivog rečnika. Dakle od onog trenutka od kada pređemo prag Last Round-a pesma nam nagoveštava da smo ušli u svet obrnutih vrednosti, sasvim suprotno od onoga što nam je inicijalno predsavljeno i da umesto imidža vampira kao dignifikovanog, samozadovoljnog i despotskog vladara noći imamo Kindreda koji iako i dalje zver je zver koja bi htela da bude korisna svom društvu.

6. Rik Schaffer - Hollywood Main Theme

Holivudska tema je u duhu nastavak na temu Santa Monike. Ako je tema Santa Monike nagoveštavala da možda postoji misterija u vazduhu LA-a, onda u Holivudu postaje jasno da je to definitivno slučaj. Pesma je simplicitetno kompozirana sastojieći se od lupovanog bubnja, razdrndane gitare koja zvuči kao da se neko provlači kroz paučinu i jednog prkosnog tona na klavijaturi. Slučaj noćnog Holivuda je takav da je zapravo umoran. Umoran od sebe, od lažnog glamura, od svoje prošlosti i u slučaju pojedinih Kindreda, umoran od beskrajne noći koja im je sada obećana. Ova traka nagoveštava da iako su stvari prividno mirne, postoji nešto tik ispod vinire što je odvratno. Što dalje i narativno odgovara jer to i jeste slučaj za Holivudske ulice koje jedva da nose svoju masku civilnosti za kanalizacije ispod i gadosti koje obitavaju tu. Traka je minimalna ali efikasna u svom pristupu da iskomunicira sve ovo.

7. Rik Schaffer - World Spirit Map

Ovde imamo još jedan slučaj "rupe" u zakonu licenciranja muzike. Dakle imamo traku koja za razliku od Bloodlines Theme nije u potpunosti obrada, World Spirit Map je traka koja je u duhu inspirasana pesmom Glory Box, još jedne bristolske trip hop grupe Portishead. Ova traka služi kao dobrodošlica u strip klub Vesuvius i kao u tekstu originalne pesme:

gonna give my heart away

leave it to the other girls to play

for I've been a temptress too long

govori o zavodljivosti koji neki među Kainovom decom poseduju. U ovom slučaju VV, koja je ujedno glavna zvezda noći i vlasnica kluba. Kao i prethodna holivudska tema, ova traka je vođena lupovanim hip hop ritmom karakterističnim za trip hop zvuk, gitarom koja nasilno, ali osetljivo probada strofu i svilenkasto mekanim tonovima klavijature koji popunjavaju pozadinu ove numere i drže je da se ne isprosipa svuda.

8. Tiamat - Cain

Mislim da ne mogu da istresiram dovoljno da je muzika u video-igrama retko samo pozadinski zvuk – ona je često narativni katalizator, subekstualni vodič koji nesvesno oblikuje igračev doživljaj sveta. Kada naš Kindred u VtMB kroči u Asp Hole, noćni klub Asha Riversa (referenca na River Phoenixa gde Ash ili pepeo očigledno evocira na ugašen plamen) u Holivudu, dočekuje ga ne samo bljesak neonskih svetala i poluprazni pogledi dekadentne klijentele, već i muzika koja duboko odjekuje atmosferom prokletstva. "Cain" benda Tiamat počinje da svira čim naš Kindred zakorači unutra. Ovo nije energična elektronska numera koja bi izazvala euforiju poput onih koje možemo čuti u prethodnim klubovima, Confession ili Asylum. Naprotiv, ovo je himna melanholije, pesma promašene večnosti, opori podsmeh vampirskoj egzistenciji. Asp Hole je mesto hedonizma, ali u njegovom srcu kuca praznina čiji je epicentar sam Ash Rivers. Toreador klan, kojem on pripada, oličava ideju vampira kao dekadentnih umetnika, onih koji su opsednuti lepotom, ali i prokleti njenom neizbežnom propadljivošću. Asp Hole, sa svojim raskošnim enterijerom, crvenim svetlima i zavodljivim igračicama, na prvi pogled deluje kao svet u kojem Toreadori mogu večno uživati.

Ali to je laž.

Klub nije simbol moći, već spomenik večne slabosti. Ash Rivers je nekada bio holivudska zvezda – sada je osuđen da se večno krije u senci grada koji ga je zaboravio. Njegova potraga za slavom nije prestala, ali sada je groteskna – on je anahronizam, duh prošlosti koji se bori protiv neizbežne erozije sopstvenog identiteta. Pesma "Cain" nije slučajno odabrana da prati ovu scenu. Njeni turobni tonovi ne pozivaju na ples, već na introspekciju. Asp Hole nije mesto života – to je mauzolej nostalgije, mesto gde Toreadori pokušavaju da zadrže iluziju ljudskosti dok im večnost lagano izjeda dušu. Takođe ova pesme je jako interesantno smeštena narativno gledajući. Do ove tačke u okviru priče VtMB-a, vampirski mit o nastanku je često bio otpisivan ili skeptično skrutinizovan. Ideja da su svi vampiri nastali od jednog praoca kojeg je Bog prokleo iz ma kog razloga deluje prilično neverovatno modernim kindredima. Tako da mnogi među njima veruju da je biblijska priča o Kainu i Avelju zapravo alegorija o prelasku iz lovačko/skupljačkog u poljoprivredno društvo. Ono što se dešava u ovom delu priče jeste da se otkriva mogućnost da mit o Kainu uopšte nije mit i da će se on uskoro vratiti. Vrlo nadrkan i vrlo gladan.

"gde god da hodimo

krvlju kainovom se vodimo"

9. Lacuna Coil - Swamped

Iskreno, nemam šta da dodam ovde konkretno. Svako ko je svojevremeno pratio seriju Bafi ili gledao filmove poput Underworld trilogije i Blade razumeće ovaj epilog. Ono što je možda i najinteresantnije jeste da i na kraju Bloodlines sebe doživljava kao nešto sinematično, a manje kao video igru. Jer ako imaš medij koji ima sadržajan i lepo sastavljen narativ, zašto ga ne bi i stilski dočarao muzikom ili kul kadrovima.

10. Rik Schaffer - More Music From The Vault

Godine 2019, Schaffer je konačno izdao zvaničnu verziju originalnog Bloodlines OST-a, prvi put uredno spakovanu i legalno dostupnu, na radost vampira i smrtnika podjednako. A onda je 2021. usledio “More Music from the Vault”, kolekcija neiskorišćenih, odbačenih ili zaboravljenih numera koje nisu završile u finalnoj verziji igre. Ali, kao što pravi fanovi znaju – smrt u World of Darkness univerzumu nije kraj već jedan od mnogobrojnih početaka. Zahvaljujući fan patch modovima, pre svega Clan Quest Patch-u i sličnim projektima, mnoge od ovih neiskorišćenih traka su vratile svoje vampirsko postojanje. Fanovi su ih umetnuli u dijaloge, nivoe, menije – ponekad s više osećaja za atmosferu nego što je originalna igra ikad imala. Može se reći da su pesme "Prigrljene" u svoj novi neživot, kako bi rekli Kindredi. Ali šta čini Rikovu muziku toliko posebnom? Šta ga izdvaja iz mora game soundtrack autora koji proizvode "dobar background noise"? Odgovor leži u emociji i merenju prostora. Rik Schaffer komponuje muziku kao neko ko razume usamljenost, unutrašnji jaz i ono stanje kad se osećaš kao duh u svom telu. Njegova muzika nije tu da te zabavi, već da ti kaže: “Znam. I ja sam ovde.” U tom smislu, nemoguće je ne povući paralelu sa meni dragim Elliott Smithom, čovekom čije su pesme bile tiha priznanja o postojanju, o boli i krivici, prelivene nežnim glasom i akustičnom distancom. Naravno, Rik nije kantautor. On ne peva, nema stihove. Ali ono što Elliott kaže rečima, Rik kaže teksturama i harmonijama. Na primer, pesma poput “Edward's Theme” iz originalnog OST-a nosi istu vrstu tihe nesanice kao “Dancing On The Highway” Elliott Smitha – samo što jedna ulazi kroz reči, a druga kroz zidove.

S druge strane, rad Rik Schaferra se može uporediti i sa Rob Crow-om, naime njegovim doprinosima u bendu Pinback. U pesmama poput “Penelope” ili “Fortress” iz Pinback diskografije, oseća se isto ono što i u Schafferovim numerama: izolacija u petlji, nežno umotana u melodičnost, ali nikada sasvim oslobođena. Taj zvučni "loop" koji ti ne dozvoljava da izađeš – ni iz pesme, ni iz sebe. Obojica, i Crow i Schaffer, imaju tu osobinu da pišu pesme koje možeš da slušaš 50 puta, i nikada ne znaš da li te umiruju ili ti hrane anksioznost. Takođe se ovde mogu pomenuti Grandaddy i Sparklehorse doduše periferno – dva benda koji, iako zvučno različita, s Rik Schafferom dele to fundamentalno osećanje: tehnološki distopično, ali emotivno ranjivo. Sparklehorse je mašina koja plače. Grandaddy je android koji voli, ali ne zna da to kaže. I to Grandaddy u pesmama poput He's Simple, He's Dumb, He's The Pilot, Jed's Other Poem i The Crystal Lake. Kao i pesme Sparklehorse-a Sad & Beautiful World i Sea Of Teeth. More Music from the Vault je u tom smislu kao zbirka izgubljenih pisama – neka su nečitka, neka nepotpuna, ali sva su autentična. I baš zato što nisu završila u konačnoj igri, osećaju se još sirovije, još više "off the grid", kao da prisluškuješ dnevnik vampira koji nije znao da će ga neko jedna noći slušati. Fanovi franšize su dokučili vrednost ovih traka još pre skoro dvadesetak godina te su ih i vratili u igru. Jer to nije samo muzika – to je deo sveta koji je bio predugo zaključan.

U krajnjoj liniji, Schafferov rad, baš kao i rad Elliotta Smitha ili Roba Crowa, nije u tome da ti kaže kako da se osećaš. On je samo tu da te prati dok osećaš. Da bude pozadinska senka tvoje šetnje kroz svet, bilo da je stvaran ili ne.

Zalazeći u terminološku dijalektiku Ničea i Junga u pogledu na njihove stavove u odnosu na faze razvijanja ljudske psihe (duše), pronaćićemo pojedine kritične sličnosti i to pogotovu u načinu na koji su oba čoveka opisali iste. Naime, Niče kao i Jung posle njega je te faze podelio na tri i to Kamila, Lav i na kraju Dete, dok je Jung za ove iste faze koristio više tehničke izraze, doslednije psihoanalitičnom pristupu koji su Fanatična faza, Skeptična faza i faza kritičnog mišljenja odnosno Kritična faza. Dalje obrazloženje možemo naći u delima koja se dublje bave radom pomenutih autora, kao i ovim opisima faza razvoja, naime Ecce Homo od Ničea ili neko od pisama Vladete Jerotića u kojima opisuje psihoanalitički metod Karla Junga, dok se objašnjenje može potražiti i u nekim arhaičnijim i manje direktnim izvorima, poput Svetog Pisma i to u pseudoteološkom opisu priče koja nalaže da za čoveka da se vrati u raj, mora opet da postane dete.

Nedavno, Milenko Vujošević tj. Enš je objavio svoj novi singl pod nazivom Mladica koji je propraćen sasvim adekvatnim i simboličnim spotom. Malo je reći da postoji određena sinergija između raznih komponenata ovog muzičkog dela. Numera počinje kao laidback varijanta elektro/dream pop pesme sa sanjivim tonovima na klaviru i mekanim, ali dronovskim bas sintom koji je prošaran treperskim hajhetom. Za ovu finu instrumentaciju možemo zahvaliti Milenkovoj standardnoj postavi prominentnih beogradskih muzičara koji su Mihajlo Đorović (Zicer), Srđan Popov (Sergio Lounge) i Kosta Jovanović (Young Husbands). Spot počinje sa Enšom i pretpostavljamo njegovim anđelom. Enš leži na bolničkom krevetu u nesvesnom stanju i u sledećoj sceni nalazimo ga kako izlazi iz mračnog tunela u vrt. Gorepomenuta sinergija spota/muzike/teksta u ovom trenutku dolazi do izražaja i to u delu:

toplo je,

bar 36 stepeni,

a ja okružen,

i ne znam to da cenim

gde nam autor govori da je akter u ovoj pesmi već bio u sličnim emotivnim situacijama sa nekom voljenom osobom gde se zbog svoje emotivne nedostupnosti nije pokazao najbolje nakon čega izjavljuje:

po prvi put,

gurni me,

neću biti ljut,

život počinje, a ja plav i žut

i da sada po prvi put afirmiše svoja lična osećanja i pokazuje svoje srce, a da ga to ne boli ili da se istog postidi zbog čega se oseća kao Mladica ili ti da se po prvi put, drugi put nalazi u svojem detinjstvu, a cela poetika biva propraćena scenom u spotu gde anđeo vodi Enša dublje kroz vrt. Dalje, akter se obraća svojoj voljenoj osobi upoznavajući je sa svojim novim srcem što se može videti u stihovima:

nemoj biti kruta,

oči otvaram,

svetlost dana,

meni se spava,

ali oči otvaram

Glavni junak priče koja prolazi kroz ovo muzičko delo nalazi volju da opet poveruje u svoje srce i da se opet vrati u ono stanje ljubavi u kojem se prvi put našao previše lako. Pesma Mladica, govori o više stvari i svaki od načina doživljavanja ove numere može biti skroz subjektivan, što je takođe metá u odnosu na to da subjekt odnosno konzument u ovom audio delu može zateći ono što mu leži u srcu, ako jeste došao dotle. Milenko je već neko vreme na sceni i to većim delom periferno u prisustvu. Mladica može biti sagledana kao ezoterična numera o preporođaju i drugom detinjstvu, ali se i tehnički može sagledati i kao Enšov prvi korak ka nekom jednostavnijem pop zvuku. Ono što se svakako može reći jeste da je prošlogodišnji lokdaun, pozitivno uticao na ovog autora, nateravši ga da misli u novim pravcima, kao i da implementuje nove metode pisanja i snimanja pesama, što potvrđuje teoriju Oskar Vajlda da "živi" umetnik nikako ne može biti dekadentan, ali o tome nekom drugom prilikom, do tada slušajte Mladicu, a i probajte sami da se malo podmladite.

Ensh - Mladica (YT link)

1. The Bridgeheads - Best Ones

Bridgeheads je bend koji sam otkrio još 2013. godine kada sam upisao treću godinu srednje. Radi se tročlanoj audio porodici (čitaj bendu) poreklom iz Slovačke koji je u svom muzičkom nastojanju bio jedan od najminimalnijih i tehnikalnijih sastava koje sam do tada čuo, a i sada takođe. Pesma Best Ones je u repertoaru ovog benda jedna od hitičnijih, ali i jedna koja mi je svakako promicala do nedavno. Početak pesme se odlikuje minimalnom repeticijom riffa koji se provlači kroz čitavu strofu i progresiju tonova koji su u svom nedostatku bassa kao ritmičkog i melodijskog faktora naglašeni kroz dvožičanu gitaru (zamenjujući bass, svirajući samo oktave) koja je tehničko rešenje pevača Tomaša Bobovčaka, a ujedno i komplementarno zvuku ove grupe kao takvo. Bubanj seva po dobošu i timpanima u kratkoj sekvenci koja se kao i ostatak instrumentacije, ponavlja, evocirajući svojom utilizacijom minimalnog ritma na sviranje Stephen Morrisa iz Joy Divisiona. Tekstopisac i autor, Tomaš Bobovčak poznatiji i kao Tomaš dAsK ne uskraćuje sebi na sirovoj iskrenosti od samog početka pesme, ali ova "brutalna istina" definitivno eskalira u refrenu, manje kroz instrumentaciju, a više poetski i to posebno u tekstu:

If only you'd be here forever

And life would have no end

People like us will stay together

In memories we share

Pesma dolazi do svog logičkog kraja na samoj sredini trajanja i nakon drugog refrena gde se čitava drama svodi na ponavljanje rečenice:

We are the best ones

Nakon čega Tomaš avetinjski zavija ponavljajući iste ove reči do kraja, time naglašavajući subsekventnost ove pesme nakon logičkog svršetka, aludirajući na ljudski život, prag smrti i večnost.

- Tomaš "dAsK" Bobovčak

2. Kino - Gruppa Krovi

Cenim da sam jedan od retkih koji je živeo ispod kamena u odnosu na rusku muzičku scenu, a isto tako i u odnosu na ovaj bend. Kino je esencijalni sovijetski post punk sastav, a frontmen korejskog porekla Viktor Tsoi koji je bio glumac i pesnik predominantno, je posthumno dobio status urbane legende, kako zbog stvaralaštva tako i zbog sumnjivog uzroka smrti koji je bio saobraćajka iza koje, kako se veruje, stoji KGB. Naime pesma Gruppa Krovi (Krvna Grupa) iz moje perspektive je igra reči na primarno značenje iste, gde se Krvna Grupa ne odnosi na tip hemoglobina već na vojnike u ratu kao krvnu grupu (krvnike). Dakle pesma je evidentno anti ratna. Instrumentacija ove pesme za mene predstavlja jedan od najminimalnijih muzičkih poduhvata, a da je pride koherentan i da i dalje ima strukturu tradicionalne pop pesme (strofa-refren-strofa). Moj utisak ove pesme jeste Interpol pre Interpola, pogotovu u karakteru bassa i načinu na koji se isti utilizuje, ponekad isplivavajući iz primarnog tona, da bi odsvirao još po koji ton na skali istog, dok je preteći karakter ono što prožima bass deonice na ovoj traci. Tekst koji je na ruskom je dobar, a posebno u refrenu gde glasi:

Группа крови - на рукаве

Мой порядковый номер - на рукаве

Пожелай мне удачи в бою, пожелай мне:

Не остаться в этой траве

(prevedeno na engleski)

My blood group, pinned on my sleeve

And my number and my rank

Here on my sleeve

Wish me luck in the battles to come

Wish me now please

Not to be left in the grass

Dok je solo deonica na kraju pesme, epitom rokerskog kula na kojoj bi naš Milan Mladenović pozavideo.

- Victor Tsoi u filmu Igla (1988)

3. The Cigarettes - Screaming, Dreaming

Ovaj bend za mene je skoro na ivici obskurnosti, ne zbog sadržaja već zbog informacija o bendu odnosno nedostatku istih. Za sam bend bih rekao da su (na osnovu ove jedne pesme) karakterističan, ali neuobičajen punk bend iz ere gde se alternativna muzika već nazirala. Postoji neko nepisano pravilo, da ako bend čini trojac, onda nekako moraju da kidaju što ovaj sastav baš i radi. A to se ogleda u mom omiljenom delu ove pesme koji je na kraju gde gitare eskaliraju u rokerskoj kakofoniji, nakon čega pesma odlazi u fejd aut, eskalirajući zauvek.

- The Cigarettes

4. Zibra - Better Off Alone

Zibra je bio kratkotrajni projekat elektronskog muzičara (čitaj maga) i jutjubera Sam Battlea sa kanala LOOK MUM NO COMPUTER koji mu je i moniker za solo projekat kao i hub za svoju audio tehnološku eksploraciju. Sama pesma je obrada 90s dens pevačice Alice DJ tj. njenog hita sa kraja devedesetih, Better Off Alone. Slušajući original mogu reći da je pesma dobila improvement u ovoj obradi koja je u maniru elektro indie džinova poput MGMTa i LCD Soundsystema. Nažalost sam bend ne postoji više, ali Sam Battle je tu, i dalje stvara kako pesme tako i gitarske pedale.

- Sam Battle u spotu za Better Off Alone

5. Cypis - Gdzie jest biały węgorz? (Zejście)

U Poljskoj možda nema poznatijeg izvođača, a toliko anonimnog kao što je Cypis. Kao ruska scena, poljski hip hop, za mene je isto tako neispitano polje. Naslov pesme Gdzie jest biały węgorz? (Zejście) koji u prevodu znači Gde je bela jegulja? (Spuštanje) je samoobjašnjiv, aludirajući na probleme sa adikcijom kao i na krizno stanje koje može uslediti nakon spuštanja sa dejstva droge. Pesma se odlikuje minimalnom instrumentacijom i austeričnim vokalom, dok se u raspoloženju ove trake može naći vapidna apatičnost kakva se može zateći na ranim izdanjima Gorillaz. Spot za pesmu je urađen analogno, u inspiraciji evocirajući na Trainspoting. Tekst pesme ima svoje hajlajtove, na momente spajajući banalnu džanki patetiku sa egzistencijalizmom i to u delu:

Przydała by się w totka szóstka

Albo chociaż jakaś czwórka

I bym leciał jak jaskółka

Jak pszczółka maja

Do ucha śpiewałaby mi Kayah

(prevedeno na engleski)

A lucky six would be useful

Or at least a four

And i would fly like a swallow

Like the Maya bee

Singing kayah to my ears

- detalj iz spota

6. White Town - Your Woman

Your Woman je pesma koja naprosto zrači nostalgijom. A isto tako ostavlja utisak nečega što je već slušano u prošlosti, ali bez jasne sigurnosti o tome koja je zapravo pesma u pitanju. Your Woman je obskurniji one hit wonder koji žanrovski stoji između trip hopa i brit popa što je dosledno drugoj polovini 90s dekade kada je pesma po prvi put i objavljena. Pesma eksplicitno govori o toksičnoj vezi i neminovnoj eksaserbaciji iste. Dok spot na jedan simpatičan način prati raspoloženje pesme.

- detalj iz spota

7. Panchiko - Laputa

O misterioznom sastavu imam ceo tekst, tako da nemam šta da dodam novo što već nisam rekao ili pomislio. Ceo album je mekana melanholija i prava je poslastica za slušanje. Ovu pesmu sam izdvojio zbog fan made spota koji je napravljen od delova iz Serial Experiments Lain i zato što sam sucker za all things nineties anime i sve stvari koje odišu drugom polovinom devedesetih OK Computerom, Matrixom, ranom digitalizacijom, internetom i naravno anti-konzumerizmom koji se može naći u modernim klasicima poput Fight Cluba koji i u knjizi i u filmskoj interpretaciji odiše urban decay atmosferom što se sociološki odnosi na kraj tradicionalnih etičkih vrednosti i pojavu modernog (digitalizovanog) čoveka tj. onoga koji manje provodi vremena u realnom svetu, a više u svom samoaktuelizovanom, indukovanom mikrosvetu.

- Iwakura Lain, Serial Experiments Lain

8. The American Analog Set - The Wait

Kopanje po lejbelima se nikad nije isplatilo više nego kada sam zakucao na vrata izdavačke kuće Morr Music iz Berlina koja se pretežno bazira na dreampop i indie zvuku, što ujedno predstavlja i lični muzički ukus osnivača iste, Thomasa Morra. Istraživanjem ovog lejbla sam pogodio zlatnu žilu, otkrivši mnoge dobre autore i bendove poput Notwista (koje slušam već 7,8 godina unazad!), Herrman & Kleine, múm, Tarwater i naravno The American Analog Set.

9. Dungen - Stadsvandringar

Postoji određena nepravda u muzičkoj industriji na zapadu tj. jedna od mnogih jer je nažalost muzička industrija kapitalizovana do srži. A kad se kaže zapadni svet misli se na zapadnu kulturu odnosno na engleski govorno područje gde dolazimo do samog problema koji je kulturološka nejednakost i latentni fašizam čak. Ono što pokušavam da objasnim jeste da mnogo veću prohodnost imaju autori koji dolaze iz engleski govornog područija npr. Amerika, Britanija, Kanada i recimo Australija gde ćemo se svakako sa namerom zaustaviti. Slušavši Dungen, bend iz Švedske ili ti više bend projekat švedskog autora Gustav Ejstesa, otkrilo mi se gorepomenuto licemerje i tendencija muzičke industrije da kešira samo najprofitabilnije autore ne mareći za autentičnost, originalnost ili ponekad za autorska prava čak. Kevin Parker, kreativna sila iza australijskog benda Tame Impala stvaralačku iskru kupi od psihodeličnih Beatlesa i ranih albuma Paul McCartneya, ali čitavu estetiku, pristup pa čak i hijerarhijsku strukturu organizacije sopstvenog benda, "posudio" je od skoro deset godina starijeg sastava, Dungen. Ne bacam hejt na čoveka čiji talenat i dalje acclaimujem kao lidžit stvar, ali biti toliko nonšalantan u pozajmici audio estetike je stvarno gde je pregazio liniju, makar za mene. Čak bih dodao da je u rokenrolu "pozajmica" riffova sasvim uobičajena pojava (prvi album Led Zeppelina je dobar primer ovoga), ali preuzeti ceo shtick je tu mač. Zato sad imam problem da slušam TI, otkrivši ove psihodelične šveđane koji pored očigledne prijatne audio estetike svoj kvalitet opravdavaju i dobrim pesmama koje se poigravaju na ivici pop strukture tek toliko, da budu prijatne i zanimljive, ali i dosledne. Preporuka, slušati pa uporediti!

10. Urusei Yatsura - Kewpies Like Watermellon

Fascinacija Velvet Undergroundom je fenomen u svetu rok muzike, a i tema za sebe zapravo. Mada ono čemu se površno možemo obratiti jeste kul faktor ovog benda i činjenica da je njihov rad u muzici kao i stvaralaštvo Lou Reeda uticalo na mirijade autora i bendova koji su se pojavili posle. Naime, Urusei Yatsura su mi privukli pažnju isprva svojim imenom koje su pozajmili od istoimene japanske mange. Ovaj škotski gitarski bend koji je nastao, a i stvarao za vreme brit pop ere, zapada u onu kategoriju bendova koji su po sentimentu više pripadali tadašnjoj američkoj alternativnoj sceni nego hajpu koji se odvijao kod njih. Stoga, Urusei Yatsura stoji sa bendovima poput Elastica, Ash, Swervedriver i Manic Street Preachers. Mada čak i među takvim audio "odmetnicima", UY ima svoje mesto.

- Urusei Yatsura u akciji

11. Abandoned Pools - Master (Clone High)

Protekla godina je bila između ostalog i godina kada sam, zbog gomile slobodnog vremena možda pogledao najviše filmova i serija od bilo koje druge godine. E sad, mim kultura ima mnogo slojeva, neki od kojih su čisto besmisleni, dok neki mogu biti i informativni, čak i kultivišući (Jack Stauber je tako postao popularan na internetu). U ovom slučaju radi se o early 2000s seriji po imenu Clone High, koju kad sam video, pomislio sam, zbog stila crtanja, da je možda sa Cartoon Networka, deleći sličnu vizualnu estetiku sa animiranim serijama poput Samurai Jack i Total Drama Island. Ipak, ova serija nije sa CN, već je sa MTV, što je zbog sadržaja za odrasle, sasvim prikladno. Serija prati priču Abraham Lincolna tj. njegovog klona koji sada ima 15 godina i ide u srednju školu gde susreće klonove Cleopatre koja je najzgodnija riba u školi, JFKa koji je budimo realni, najinteresantniji lik u seriji, konstantno napaljenog Gandija (zbog kojeg je serija i otkazana) i depresivne Jovanke Orleanke. Mada ono što mi je prvo privuklo pažnju jeste uvodna špica koju je napisao Tommy Walter iz benda Abandoned Pools. Ova traka je epitom najntiz zvuka i generacije x. Slušajući ovu pesmu osećao sam se kao da prvi put slušam bendove poput Built To Spill, Pavement i Guided By Voices. Stvarno sjajno!

- Abandoned Pools kao prom bend u poslednjoj epizodi Clone High

12. Arianne Schreiber & Shiro Sagisu - Komm, Süsser Tod (Come, Sweet Death)

Prošla godina je tematski bila prava za mnoge stvari. Pored obilnosti introspektivnih razmišljanja, povratka prirodi (a donekle i sebi), takođe su se pogledali mnogi filmovi i serije, naime Hideaki Annovo čedo Neon Genesis Evangelion. NGE sam pogledao prvi put kada sam se doselio u Beograd, negde u februaru 2016. i pored sopstvene tadašnje anksioznosti, gledajući seriju, samo sam pridodavao sebi osećanje nelagadnosti i nervoze. Gledajući seriju opet protekle godine, imao sam totalno drugačije raspoloženje. Umesto blage uznemirenosti, imao sam mir, namesto nelagodnosti, uživao sam u seriji po prvi put. Mada završivši seriju još jednom, osetih da fali širi kontekst nekih dešavanja u istoj. Tada sam pogledao finalizaciju serije u obliku filma, The End Of Neon Genesis Evangelion. Inicijalni hod serije sadrži 26 epizoda, gde se radnja epizoda 25 i 26 odvija u unutrašnjem svetu protagoniste Shinji Ikarija, dok film pruža uvid u spoljašnja dešavanja za vreme navedenih epizoda, time pružajući proširen kontekst za već konfuznu radnju originalne serije. Film doživljava produkcijsko unapređenje, pogotovu u vizualnom odeljenju, gde se neki vizuali održavaju i dan danas.

Oscar Wilde je pod pojam pevanja uveo osećajnost i najsloženiju umetničku veštinu nazvao "umećem muzičara". Dakle muzika kao izražajno sredstvo predstavlja harmonijsku sinesteziju vođenu tonalnom skladnošću i adekvatnošću instrumenata. Instrumenti su vođeni ulogama kako tehničkim tako i dramskim, ali jedan instrument zauzima zasebno mesto, a to je naravno ljudski glas. I ljudski glas kao takav predstavlja savršen instrument kroz utilizaciju, osećanja (melodija i dinamika) i ideje (tema i tekst). A pored toga samo pevanje lakše dopire do ljudskog srca imajući na umu to da svi posedujemo glas i da svi preko istog svakodneno komuniciramo.

Wilde je i pored ovakve kategorizacije proširio pojam pevanja i to posebno u sferi muškog, nazvavši ga "dubokim utiskom osećajnosti". E sad pojam dubokog pevanja, kako vokalnog tako i emotivnog se naziva "krunovanje" (crooning) što bi na našem jeziku značilo pevušenje, a samo značenje reči bi bilo pevanje u mekanom i dirljivom maniru o stvarima koje su lične autoru, ali univerzalno i slušaocu jer se svejedno radi o jednoj ljudskoj dimenziji koju svi posedujemo. Posebno moramo obratiti pažnju da je Wilde "dubokom utisku osećajnosti" za punoću emocije dao pevanje niskim, tihim ili šaputavim glasom, što je u kontrastu sa punoćom osećanja koje pevač pokušava da iznese. Kraće rečeno, postoji nešto inherentno revolucionarno u pevanju žene koja punim glasom iznosi svoje srce, ali i podjednako revolucionarno kada u pevanju muškarac odluči da šapuće.

Elem, odma moram nagovestiti da se radi o autoru koji ima vokalnog raspona, ne oslanjajući se preterano na tehnikalnost i upotrebljavajući svoj glas sebi dosledno i sa ukusom.

E sad, odakle početi. Jedna od najlepših stvari u vezi ovog izdanja jeste način na koji je autor uspeo da inherentno tvrd i štur jezik umekša do te mere da bih na momente zaboravljao da zapravo slušam čoveka koji peva na srpskom jeziku (pozdrav braći hrvatima!). Iz osobitih razgovora sa autorom znam da je ova potraga za rešenjem predstavljala pravi problem sa kojim se Niko bavio sve vreme kroz snimanje albuma. Takođe moram reći da je Niko jedan od kompletnijih autora sa domaćeg prostora, kako tehnički tako i po sentimentu, a posebno po sentimentu jer pozdravljam pop feeling koji prožima ovaj album od kojeg se Niko nije ustručavao niti okolišao, a opet lično znam da je tehnički morao ukrotiti svoje prog tendencije i simpatije prema komplikovanijim muzičkim formama, što zapravo nije lako. Autor se nije trudio da ima alternativan pristup ka pisanju i produciranju muzike i mislim da je to poprilično osvežavajuće. Takođe, pored očigledne sklonosti ka pop muzici na ovom izdanju, moram isto pozdraviti i povremene upade tradicionalnih melosa iz narodne muzike koji su suptilno, ali ne previše suptilno implementirani u pevanje koje sam nevezano za melodiju, već zgotivio.

Igrajući se sa trilerima, Niko povremeno zvuči poput Čole, posedujući sličnu boju glasa i definitivno raspon, dok na trenutke "krunerski" zaplovi u sebe, promeni dramu, ohladi pesmu i to nakon refrena u obliku "tihog stiha" ili bridža, menjajući emotivnu sliku i dinamiku, što ima i svoj nus efekat (pozitivan) te zbog povremene tišine glasni delovi zvuče glasnije, što se najviše ogleda u refrenima gde pevanje doseže vokalni krešendo.

Niko u svom prirodnom okruženju I

Gitarski radovi na ovom albumu su fino osmišljeni, izbalansirani i usaglašeni sa ostatkom aranžmana. Nekada stvarajući momentarnu kakofoniju, dobijajući takvu zvučnu teksturu da gitare postaju nerazulučive, čineći se poput jednog instrumenta. Aranžman je posebno bogat i izbalansiran ne preterujući ni u jednoj dramskoj poenti na pesmi. Svaki deo traje onoliko koliko se oseća da bi trebalo. Aranžman je dinamičan i uzbudljiv. Ono što lično mogu reći da mi je druga strana albuma zanimljivija od prve. Ne da je ova prva loša nekako već da je bolji izbor pesama završio nakon četvrte numere.

Dakle folkičaste Golub snega i Vlašići (na kojoj Dunja Mijačić iz benda Sitzpinker, gostuje kao prateći vokal), dreamy Niko Nije Kao Ti i Peščara i posebno hitičasta Amerikanka, za mene lično predstavljaju bolji i pre svega sadržajniji deo albuma. Što se tiče muzičke mape, ona je tu, ona je bogata i odiše naslušanošću. Slušalac će na ovom izdanju pronaći razne uticaje među kojima su Connan Mockasin, Kurt Vile, Devendra Banhart, gitarski evocirajući na Ruben Nielsona iz benda Unknown Mortal Orchestra, Vini Reilly iz Durutti Columna i Chris Rea, dok se Sufjan Stevens nalazi u nagoveštaju, a Weyes Blood u raspoloženju.

Ono čemu se moram obratiti nažalost jesu one tužne glave koje čim čuju chorus/phaser gitaru odma zaključuju da je ovo nekako kopija Svemirka. Ja recimo čujem daleko veću pristrasnost prema sedamdesetima nego prema osamdesetima, što mislim da je i više nego evidentno na albumu. Ne može se osporiti da postoje momenti kada se referira Svemirko ili čak Mac Demarco u raspoloženju, ali opet postoji toliko toga drugog da je takva referenca skoro zanemarljiva.

Niko u svom prirodnom okruženju II

Osim ovoga nemam šta više dodati. Album kao ovakav je fina bombona, lep dodatak regionalnoj muzici čije melose nosi sa ponosom i kao jedno prvo izdanje, sasvim promišljeno. Peace Out.

U nastavku pročitajte minivju sa Nikom.

dubak: Kako je nastao Niko Nikolić?

niko: Kad sam završio Pola noći, pesmu koju sam dugo kuvao za Kuvade, shvatio sam da možda mogu sve sam, pa reko što da ne krenem solo, al treba mi neko ime manje opšte od Pavle Nikolić, a i nisam hteo da se poistovećujem sa samim sobom, ovako to više gledam kao projekat.

dubak: Kakvo je tvoje prethodno muzičko iskustvo?

niko: U Trsteniku sam svirao u školskom orkestru, u KUDu (moj muzički highlight, jer sam zapravo putovao i bio plaćen), imao sam pop/fank bend Celer sa kojim sam svirao kavere, i kao to malo nastavio u BG dok me nije smorilo. Posle sam svirao i snimao sa Urošem (Xanadu), pa su nastali disko magovi Srcolomci, i bio sam basista/slajd/bek vokal u indi priči koja se zvala Kuvade, al nikad ne objavismo album. Išo sam u muzičku za gitaru i pevanje, al me je brzo smorilo, sem ludog profesora solfeđa koji nam je pokazivao džez i atonalnu muziku.

dubak: Mišljenje o regionalnoj sceni?

niko: Puno lepih projekata u začetku, videćemo šta će da zaživi kad se pandemija završi.

dubak: Da li misliš da postoji neiskorišćena muzička niša kod nas?

niko: Nemam toliko iskustva, jer se nikad nisam kretao u krugovima bendova, uglavnom sve radim sam štapom i kanapom. Ima dosta lepih i talentovanih pojedinaca, al verovatno nema tolko para i energije da im se pokrenu kreativne i kolaborativne iskre.

dubak: Da li voliš pop?

niko: Pop? Pop je maltene jedino što slušam! Meni je sve što ima strofu/refren strofu pop muzika. "populous" (narod) dakle popularan, dakle narodna muzika.

dubak: Omiljeni dad rocker?

niko: Omiljeni dad rocker? Biće da je dad rokerka, Weyes Blood!

dubak: Šta se sluša regionalno?

niko: Pogledaću spotify history: Esma Redžepova, Tonči, Vizelj, Muharem Serbezovski.. Eto, volim i orijent i rokanje i emociju.

dubak: Šta se sluša strano?

niko: Sufjan Stevens, Death Grips, Philip Glass, Altın Gün. Isto sam pogledao history.

dubak: Da li imaš omiljenu pesmu na albumu?

niko: Carigrad mi je omiljena, jedino sam nju brzo napisao, snimio... i zaboravio. Sad kad sam joj se vratio shvatio sam da je overthinkovanje zlo.

dubak: Koliko sam upućen, proces snimanja i mixanja albuma je bio naporan, šta nam možeš reći o tome i da li se od muzičkog autora u 21. veku očekuje da donekle poseduje veštinu audio inženjeringa?

niko: Kao što i jesi upućen, hehe, da dugo sam snimao i miksao. Najviše sam se mučio jer nisam znao šta znači dobro smiksana pesma, i hteo sam da to sam naučim kao veštinu koja će mi dalje služiti. Zato sam sve dosnimavao, isprobavao itd... Zaključak je da je i miks samo estetika i onda whatever works.

dubak: Šta nam možeš reći o tvojoj saradnji sa izdavačkom kućom Više, Manje, Zauvijek?

niko: Pročitao sam njihov intervju na Oblakoderu prošle godine, gde su se predstavili, pa reko aj da im pošaljem svoje demo snimke, delovalo je kao dobra priča i bilo mi je drago da postanem deo iste. Njima se svidelo sve, mada ih nikad uživo nisam upoznao, sve funkcioniše preko mejla i vacapa.

dubak: Na pesmi Vlašići gostuje Dunja Mijačić iz benda Sitzpinker, kako ste stupili u kontakt?

niko: Dunjin dečko, je moj veliki prijatelj s faksa (pozdrav za Bekicu). Želeo sam ženski vokal za tu pesmu, a nisam znao nikog ko dobro peva, a da bi hteo da učestvuje u mom amaterskom poduhvatu. Njoj se pesma svidela, i iskreno, ima prelepu boju glasa kad tiho peva.

dubak: I za kraj, cast and crew albuma, ko je sve učestvovao u stvaranju ovog prvenca?

niko: Vitomir Milićević, stari dobri prijatelj i producent, mi je miksao Pola Noći i Amerikanku, i odradio je master na ostalim. Snimanje i miksanje sam radio sam, u stanu, više iz nužnosti situacije. Tokom cele ove izolacije, uspeo sam da iscimam Dunju Mijačić kao što sam napomenuo, i Đorđa Leposavića koga znam još od srednje, da odsvira violinu na Golub snega. Sve su to neka lepa poznanstva. Na kraju što se tiče vizuala, Tamari Hasičević su se svidele sve pesme, i ja reko aj nacrtaj nešto, i onda je ona bila u fazonu ok onda nek to bude ceo projekat i nacrtala je ilustraciju za svaku pesmu! Azzu znaš, on je na kraju dao final touch uradivši animaciju za ilustracije tako da sada drže pažnju.

Jednom mi je jedan čovek rekao da nema ljudskog bića koje ne poznaje tugu niti umetnika koji istu ne susreće svaki dan.

Svakodnevno obitavajući i po više duševnih stanja, umetnik mora biti veliki poznavalac svojih sopstvenih sentimenata koristeći razum i ideju kao sidro u oluji u koju srce može uploviti.

Često sam se susretao sa autorima koji bi grčevito verovali da su pronašli sopstvenu formu preko koje će se izražavati, ne videći lični nedostatak komunikacije sa spoljašnjim svetom.

Rekavši ovo zaključio bih da su umetnici pa i oni nezreli uvek u emotivnoj opasnosti, introspektivno od jame i spolja od tigrova.

Azza recimo je jedan redak primer neuhvatljivog stvaraoca. Slušajući Polunevreme čitavo popodne na ripit i dalje ne mogu da se ukačim na bit pesama iako ista postoji i doziva kao daleki zov sirena. U raspoloženju kompozicija leži raznolikost bogatih zvučnih pejzaža, od kojih su neki: psihodelični, spejs momenti u pesmi Nevreme II, poigravanje na ivici koherentne forme na Nevreme I, kao i nepredvidljive promene pravca u melodiji i podjednako neočekivan upliv novih u obliku duvačkih instrumenata kao i kroz vokalizaciju. Izlomljena i isemplovana struktura pesama evocira hladnu mehaniziranost uporedo obitavajući u mekanoj i vrlo suptilno ukrojenoj melanholiji koja paučinasto prožima sve pesme na Polunevremenu i uz sve to slušalac ne može da porekne velikodušni humor koji zrači poput kojekakve vesele mijazme i to možda iz samog autora. Spremite Se Da Budete Zapanjeni je neodlučni lični fejv trek na ovom izdanju, sa sjajnim uvodom koji se fantazmagorično prikrada, pretvarajući scenu u psihodeličnu zamagljenu luku u kojoj autor čas peva zajedno sa obližnjim sirenama, čas pokušava da popravi svetlo na svetioniku i sve to u mekanoj tuzi/sreći kakvu sam čuo recimo kod Jeff Manguma.

Uticaji su vrlo diskutabilni. Među domaćim autorima ne mogu naći sličnih osim recimo što me pesma Pčelica podseća na nešto što bi Vlada Divljan možda napisao. Od stranih izvođača, pronalazim uticaje ranih albuma Folk Implosion-a, Flaming Lips-a, Boards Of Canada, Mercury Rev-a kao i melodičnijih radova Aphex Twin-a. Između ostalog ovo izdanje bih pohvalio na dinamici, kao i na evidentnom bogatsvu zvuka. Isto moramo imati na umu razliku između autora i dela, što je za slušanje muzike Aleksandra Petkovića koji stvara pod monikerom Azza, vrlo bitno. U muzici se može dodati još i treći faktor koji je upravo, moniker. Primer varijacije ovoga jesu Gorillaz. Dakle, u zaključku Azza je muzički entitet koji postoji kao deo kolektivnog stvaralaštva Aleksandra Petkovića, čoveka iza monikera koji je zapravo stvaran lik i sa kojim mogu izaći na čaj ili sok svakodnevno, dok je Azza neuhvatljiv poput duha neonskog svetla na kiši, pomilovao mi je srce i opet nestao (ahhh). Jer Azza poput nas poznaje tugu, ali poznaje i sreću, zato se ponekad i osmehne (duplo ahhh).

Jedan čovek je rekao da nema umetnika bez tuge. Jedan čovek je isto rekao da su ljudi divni, ali da ne umeju da pokažu to, Aleksandar me je upoznao sa Azzom i mislim da je to dovoljno!

(A H H H H H H)

U nastavku teksta pročitajte minivju sa Azzom.

dubak: Zdravo Azzo, kako si?

azza: Zdravo doobaktoomuchi, evo ok, ništa specijalno.

dubak: Kad je Azza nastao i zašto se zove Azza?

azza: 2018. kad sam izbacio taj prvi album je nastao azza, a za ime, znaš kako - više ljudi koji se međusobno ne poznaju su mi smislili taj nadimak. Da sam znao da ću raditi na, sada evo već trećem izdanju odabrao bih bolje ime ali jbg.

dubak: Da li je Azza weeb?

azza: はい (da). Za razliku od tebe, nemam problem da to priznam u javnosti! Razbijam čaše u kafani i onda dođem kući i igram nintendo, u čemu je problem?

dubak: Zašto Polunevreme?

azza: Dosta pesama sa albuma se vrti oko vremena, a imam i jednu pesmu o fudbalu pa kao eto. Mada, vi to ne biste znali pošto je pevanje dosta nerazumljivo, a lyrics nigde nisam stavio. Iskreno, to mi je i dalje vrhunski naziv i valjda ću smisliti bolji.

dubak: Da li muziku treba stvarati zbog sebe ili zbog drugih?

azza: Šta god od ta dva te zapravo natera da na njoj radiš. Bukvalno.

dubak: Omiljeni strani izvođači?

azza: Bili Ajliš i Melani Martinez (sestra mi je rekla da to napišem). Ok, zaslužuješ bolji odgovor, evo šta dosta slušam u zadnje vreme - Clarence Clarity, Yves Tumor, Kirin J Callinan, JPEG Mafia, Machine Girl i tako neke ekstremne pop stvari koje me podignu iz mrtvih.

dubak: Omiljeni regionalni izvođači?

azza: Ferus Mustafov i Ferus Mustafov. Pozdrav za druga Paju.

dubak: Lets make pop cool again and rock, dangerous?

azza: Again? Pa već ima dovoljno cool pop-a i dangerous rock-a. Nema tu again, to samo ide druže! Prekini da budeš nostalgičar, doobaktoomuchi, i idi slušaj Machine Girl, evo ja ga upravo slušam.

Da li vam se umetnost ponekad čini preozbiljno? Da li poznajete nekoga u svom životu za koga možete reći da sebe shvata previše ozbiljno? Uglavnom se rad osobe ceni onoliko koliko je ta osoba unela sebe u ono što radi. Ali da li je takav jedan kateksistički proces uvek naporan i da li je neophodno za umetnika da bude ozbiljan ili je pak moguć i drugi pristup, jedan gde stvaranje postaje spontan i nepretenciozan kreativni potez pomalo čak i van kontrole samog umetnika? Ono što danas predstavlja veliki problem u modernom svetu u vezi stvaranja umetnosti, u ovom slučaju muzike, jeste pokušaj da se kreativni proces patentira, spakuje i manufakturiše. Odnosno da se kreativna iskra eksploatiše kao da je jednostavan resurs. Dok sa druge strane postoje autori koji smatraju da su im integriteti neprobojni te lako zapadaju u pretencioznost, samomnjenje i na kraju mediokritet. Tako da ispada da je rešenje za autora zapravo zauzimanje jasno definisanog ličnog stava sa svešću da opet nešto ne znaš (ili ako se tog dana osećate posebno brutalno da nešto nije u redu sa vama!) jer možda je baš nedostatak ili greška, ono što je naizgled nepopravljivo i u pseudo hrišćanskom moralu neprihvatljivo u društvu i neprihvatljivo samoj individui, deo autentičnosti. Što se najčešće ogleda u umetnosti ili u bilo kakvoj formi slobodnog stvaranja i izražavanja. Vrlo je verovatno da ako ne škodite nikome (pa ni sebi) da radite na autentičan način pravu stvar u životu. Ovu ideju treba kontemplirati.

Sada kada pružih ekspoziciju možemo da se osvrnemo i ka autoru o kojem sam na jedan proširen način do sada i govorio. Autor u pitanju je jedan Uroš Maksimović, naime njegov moniker Xanadu pod kojim stvara najviše, a čiji me pristup u stvaranju zaintrigirao i naveo da napišem ovaj tekst. Početak doživljaja Xanadua za mene je bio nemogućnost da pronađem referentne tačke u njegovoj muzici, gde mi je na trenutke delovao satirično, a po nekad i kao anomalija. Ipak, tu mini konfuziju mogu pripisati i sopstvenoj rupi na muzičkoj mapi. Sve je to bilo dok nisam uzeo da prekopavam po domaćoj dens muzici devedesetih, naime slušajući albume poput 'Napokon' (1995) grupe Beat Street, 'Ljubavna Likvefakcija' (1995) od Sunshine-a i 'Avantura' (1998) od sastava Energija. Naravno ovo su neki od muzičkih momenata koje ja čujem u muzici Xanadua i u suštoj objektivnosti uopšte ne mora biti tako, niti je ovo dokaz da je autor slušao ove izvođače, ali ako jeste, estetika i dikcija posebno su lepo iskanalisane. Takođe, Xanadu je fin momak tako da svakako ne možemo očekivati istu abrazivnost u diliveriju poput Baneta iz Sanšajna recimo. Mada to misleći na dikciju ili način na koji Xanadu sklapa rimu igrajući se sa opštim značenjima reči. Dok se pravi uticaji mogu naći u 80s electro dens (koji kod nas i nije bio toliko aktuelan jer je to više išlo uz lejt kapitalizam zapadnjačkih država tog vremena) muzici u čemu i leže kreativne snage Xanadua.

Prva pesma koju sam čuo je Kad te zovem na fon koja mi je ujedno i favorit. Ostale stvari predstavljaju kežualnu muzičku eksploraciju dens žanra i ostalih inkarnacija istog, poput laidback hip-hop/r’n’b trake Izgasirane Patike sa flerom T-Paina, evocirajući na sredinu 2000ih i tadašnju fascinaciju electro r’n’b zvukom, Džemp i Blejimo kod kuće koje su u svom simplicitetu epitom nepretencioznog pisanja, Ljubavna, elektro pop slatkiš sa inklinacijom ka Daft Punk-u i naravno tu je Bilo bi nam fino (da sam latino) kao najsvežija, najzrelija i najbolje spakovana traka do sad. Inače u izvođenju, postoji nešto tu inantno simpatično, a i samom načinu na koji autor doživljava sebe. Nekakav čudnjikavi panaché, poput simpatične smotanosti Woody Alenovih likova. Možda je to preterano, ali svakako uspevam da nađem čak i momente Kokerovske dovitljivosti pogotovu u načinu na koji oba autora koketiraju sa humorom, čineći od neumesnog i ponekad banalnog, primarno i zanimljivo. Naravno velika je to titula i možda čak subjektivna opaska sa moje strane. U oba slučaja siguran sam da to predstavlja jedan pravac u kojem bi ovaj mladi umetnik mogao da se razvije. Uši maziti nikome ne treba, ali potapšati po ramenu i uputiti ga u pravcu u kojem u srcu srca umetnik zna da treba ići, svakako treba učiniti. Podrške nikad dosta, ako je umetnik radnik u kulturi sveta, veliki je posao pred njim!

Uroš Maksimović takođe svira u sjajnom pop bendu pod nazivom Srcolomci sa Pavlem Nikolićem, još jednim umetnikom kojem ćemo se uskoro obratiti! Do tada uživajte u muzici Xanadua i muzici generalno, takođe pročitajte minivju koji sam obavio sa Urošem!

dubak: Kada je Xanadu koncipiran kao muzički projekat?

Xanadu: Xanadu je nastao spontano 2019. godine u otkobru. Nastao je nakon što sam napravio pesmu "Izgasirane patike" koja se razlikovala od svih mojih do tad. Hteo sam da bude izdvojena pod drugim izvođačkim imenom koje nisam imao spremno, pa sam se odlučio za Xanadu, jer sam nekim ljudima tako bio poznat zbog mog Instagram username-a.

dubak: Koja inspiracija leži iza imena Xanadu i Matični Brod?

Xanadu: Reč Xanadu sam čuo u pesmi Teena Marie - Behind The Groove, svidela mi se i odlučio sam da je uzmem za ime mog Instagram naloga. Matični brod je inspirisan nazivom albuma Mothership Connection od funk benda Parliament za koji sam prvi put čuo u seriji The Mighty Boosh.

dubak: Za koje izvođače bi rekao da su uticali na tebe kao umetnika?

Xanadu: Rekao bih da muzika koju slušam nije baš i muzika koju pravim. Žanr sa kojim se najviše poistovećujem je elektronski funk iz 80-ih od kojeg bi izdvojio bend Zapp. Muzičar kojeg smatram autentičnim i kojem se zbog toga divim bi bio Devendra Banhart, ali direktno najjači uticaj na Xanadu-a je ostavio sjajni britanski umetnik Jimothy Lacoste.

dubak: Da li imaš tri omiljena autora/albuma?

Xanadu: Preteško pitanje, ali ako bih morao da prelomim to bi bili: Zapp - II, Devendra Banhart - Mala i Svemirko - Tunguzija. Moja plejlista se sadrži najviše od singlova i best of kompilacija, ali ova tri albuma smatram izvrsnim celinama.

dubak: Šta bi rekao o modernoj muzici (post 2000)?

Xanadu: Ovo je istovremeno najbolji i najgori period za otkrivanje muzike. Muzika više nije uslovljena razvitkom tehnologije, stabilizovana je, pa je sad glavni rezultat smenjivanje novih žanrova i eklekticizam. Sadašnja muzika je fenomenalna, jer nastaju neočekivani novi pravci, ali je moj opšti utisak dekadencija, zbog normalizovanja vulgarnosti u pop-u, koji je ipak vodeći žanr.

dubak: Šta bi rekao o modernoj regionalnoj muzici? 

Xanadu: Za sada Hrvati su ti koji prednjače sa novim otvorenijim stilovima sa izvođačima poput Svemirka, Valentina Boškovića, Porto Morto benda i Vojka V, gde alternativa ima jaku podršku i donekle prelazi u pop. Kod nas, glavni tok je jak, zbog čega je rep-trep-pop izrazito dominantan, a alternativa nam se svodi na bunt pod uticajem punk-a, koji nema pop potencijal, i zato ostaje alternativa. Fenomen "flex-a" je na Balkanu mnogo jak, verovatno zbog tragova istorije koji se još osećaju, ali rekao bih da smo sve bliži stvaranju kompletne raznovrsne muzičke scene, kojoj i našim kreacijama doprinosimo.

dubak: Da li nam Xanadu sprema neki album uskoro? 

Xanadu: Album je u otvorenom nastajanju, tj. svaki single je verovatno deo predstojećeg albuma. Ima još mnogo tema na koje bih voleo da iskažem stav, tako da verovatno nam se smeši jedna kompilacija stavova kad budem rekao sve što imam pod imenom Xanadu. 

dubak: I naravno, tvoja omiljena pesma Xanadua? 

Xanadu: Ovaj dosadašnji Xanadu opus nudi dosta, ali i ne dovoljno, jer kroz svaku pesmu učim nove stvari i postajem kompletniji. Zato, kao omiljenu bi morao da izdvojim Bilo bi nam fino (da sam latino), jer sam njoj kao karakter trenutno najbliži, ali definitivno melodija i atmosfera kojom sam izrazito zadovoljan bi bila ona od koje je i sve počelo, a to su Izgasirane patike. Ali siguran sam da omiljena Xanadu stvar tek treba da nastane! 

Kada se govori o terminu 'zeitgeist' uglavnom se misli na kulturološko, intelektualno i političko raspoloženje jednog društva u datom vremenu. U modernoj kulturi, a rekao bih i oduvek možda samo sa manjom zainteresovanošću, čovek kao polusvestan inteligentan stvor, ima fiksaciju identitetom, dakle autentičnošću. Takva jedna podsvesna želja rekao bih, a i 'end goal' karaktera koji se razvija u jednom ljudskom životu je takoreći primarni cilj svakog ljudskog bića bez obzira na inteligenciju i kultivisanost uma. Svaka jedinka reaguje na autentičnost sa dubokom podsvesnom željom da se sama u nekom kapacitetu kao takva ostvari (okarakteriše, odraste ili razvije). Da citiram sebe 'konzumiramo identitet, a mnogo manje muziku'. Prosto rečeno opčinjenost određenim kulturološkim i političkim identitetom je 'duh vremena'.

U ovom slučaju radi se o muzičkom albumu sa kraja devedesetih koji u svom muzičkom sentimentu evocira na mnoge aktualne pop žanrove tog vremena, naime trip hop, dream pop i šugejz, dok konceptualno pretenduje urbanost autora poput Memoryhouse i Grouper, dakle 15 godina u budućnosti. Ime muzičkog projekta je Panchiko i onoliko koliko se ja razumem u japansku kulturu u pitanju je referenca sa 'namerno' pogrešno napisanom rečju Pachinko koja predstavlja japansku arkadnu igricu, negde upotrebljenu i kao slot aparat u svrhe kockanja. Naziv albuma D>E>A>T>H>M>E>T>A>L kao super ironičan (sa sve ovim estetičnim razmakom) je dokaz samo da se radi o tada mladim ljudima sa pomalo bizarnim (čitati za milenijalce i mlađe, totalno prikladnim) smislom za humor. Sam album sonično i sentimentalno ne može biti dalje od death metala, mada u sirovoj neprocesuiranošću mladih emocija, može se nazreti slična brutalna i ljudska ogoljenost koja postoji u oba žanra, ili pak kako sam ja shvatio iz teksta prve pesme, svi nešto radimo u toku dana misleći da smo jako bitni, ne videći sopstvenu banalnost jer na kraju dana 'we all just listen to death metal' zbog čega i jesmo u biti ljudski stvorovi i ništa više od toga (i to je zapravo divno!) Omot je očigledno izvučen iz neke mange, ali ne znam iz koje jer nisam weeb! Međutim album svojim zvukom jeste uspeo da u meni izazove nostalgična osećanja prema pojedinim savremenim mangama iz tog vremena, naime 'Serial Experiments Lain', 'Neon Genesis Evangelion' pa i prvu sezonu 'Digimona' (ok ipak jesam pomalo weeb!) i zanimljiva stvar u vezi toga jeste da album evocira osećanja nostalgije za vremenom u kojem je stvoren, dakle devedesete što je i ujedno moj argument za urbanost ovog muzičkog dela u konceptu makar dok zvučno podseća na savremenike. Možda meni nepoznata stvar, ali prošla dekada je bila užasno nostalgična za 80im i 90im godinama i smisleno mi je da muzičko delo koje je nastalo u ovoj dekadi sa sobom nosi i takve nostalgične sentimente, dok mi je album nastao devedesetih sa tim istim osećanjem 90s nostalgije pomalo nesvakidašnji (just saying!). Kratko rečeno 'album je nostalgičan za vremenom u kom je nastao'. Glavne referentne tačke su definitivno Slowdive, DJ Shadow, Radiohead naime OK Computer, ali onda i neki komercijalniji predstavnici alternativne muzike kao Placebo, Moby i Muse tj. demo snimci za prvi album, dok u novijoj muzici album priziva atmosferu muzike Grouper-a, Memoryhouse-a, Beach House-a pa i Cigarettes After Sex. Hajlajti na albumu za mene su definitivno istoimena pesma albuma, trip hop balada u maniru Andy Clayton-a i Moby-a, CUT i Kicking Cars koja podseća na onu fazu Radiohead-a između Bends-a i OK Computer-a npr. Talk Show Host. Numera CUT u crtama takođe podseća na pojedine trake sa mog omiljenog solo albuma Fruiscante-a, 'To Record Only Water For Ten Days' , dok vokalno kupi motive iz pevanja Beth Gibbons i Moby-a čak. Samo pevanje je jako primamljivo sa bojom glasa toplog tenora poput Jónsi-a i Thom Yorke-a, ali i na momente režeći histerično poput Andy Clayton-a i Brian Molko-a. U izboru vokalnih melodija pevanje snažno podseća na Yorke-a, što i iz svog iskustva znam, slušajući Radiohead u trećoj godini srednje, manir u kojem Thom peva se zalepi na nekoliko godina vrlo lako, pogotovu, ako si i sam tenor. O ostalim trakama nemam šta puno dodati osim, da lepo nose ostatak albuma, odnosno one delove koji nisu toliko pop.

Da sumiram, dakle do nedavno poznat i kao najmisteriozniji album na internetu, čiji su autori samo u prvom imenu poznati, koji je imao samo stotinak kopija čiji su cd-ovi oksidirali poslednjih dvadeset godina da bi ih neko 2016. iskopao na redditu, a početkom ove klete godine i remasterovao, dokaz je samo koliko oko nas postoji skrivenih dragulja i koliko ih još ima, a da su zaboravljeni ili još gore izgubljeni.