желим да побегнем на овакво место зелено и црвено и модро и смеђе зашто све ређе удишем ваздух из сопствених плућа? шта ми је, на крају, остало од мене? овде се жута претапа у плаву негде око шест мада то заиста и није битно како да се сетим? овде, далеко од домета смога и сирена са руком на срцу и погледом на бескрај ко сам ја, када нико не гледа? лицем окренута ветру рукама одбацујем свет овде се плава претапа у розу негде око пет и увек је тихо јер ту нико не живи више без топле воде, каблова и кафе поново полако почињем да дишем сунце излази и залази сваког дана, увек исто природа никада не жури а све је ипак увек постигнуто крени дубоко у планину хајде да делимо ситост и глад та кућа у брду није моја али више се никад не враћам у град