i šta tu nije jasno?

"Čekaj me, ja sigurno neću doći"

Bio je to 22. jun 2013. Došao sam do ulaznih vrata njene kuće, u sanduče pored stavio sam jedno pismo, ostavio ružu, pritisnuo zvonce i pobegao. U pismu sam joj napisao: “Mila, u 12h na starom mestu”. Bio sam siguran da je pročitala pismo, uzela ružu sa praga. Od 11h sam je čekao, mislio sam da je bilo sasvim dovoljno 1h dok se istušira, obuče, našminka, javi drugarici i dođe do naše klupice gde je sve počelo. Čekao sam. Dugo sam čekao. Razmišljao sam kako da joj sve objasnim i da mi oprosti. Kupio sam joj velikog medu koji je sedeo na klupi do mene. Šetao sam oko klupe, kao budala, pa malo sednem i cupkam kolenima od nestrpljenja, priznajem i trema me je uhvatila. Palio sam cigaretu, jednu za drugom, sve dok nije prošlo 12h. Nje i dalje nije bilo. Odlučio sam da je čekam i dalje, možda je to ona ženska fora, muško je - neka me on čeka. Bilo mi je samo čudno to što je znam toliko dugo, da znam kakva je i o čemu razmišlja. Ona je jednostavno uvek poštovala vreme. Uvek bi se nadurila kada bih ja zakasnio na sastanak. Uvek bi se nervirala kada bi joj u kozmetičkom salonu neko “upao” u njen termin..

I tako, čekajuću nju, seo sam na klupu i naslonivši na dlanove glavu, osetio sam da je neko seo pored mene. Nasmehnuo sam se i podigao glavu. Nažalost, to nije bila ona. Stariji čovek, prosede kose, manjih naočara, velikog crvenog nosa, sa štapom u ruci rekao mi je: “Gledam te već sat vremena, sigurno čekaš nju. Nemoj da odustaješ, ako si svestan da je to ona prava. Ja sam tako odustao od jedne i sada sam tu gde jesam, nigde. Čekajući nju, ostao sam sam. Budi uporan, ali nemoj do one granice kada već bude kasno. Rećiću ti i da je čekanje zamka. Uvek će postojati razlozi da čekaš. Istina je da u životu postoje samo dve stvari, razlozi i rezultati, a razlozi se prosto ne računaju. Zapamti, ako ti je suđena, naći ćete se, spojićete se. A ako nije, shvatićeš vremenom ko ti je važan u životu, ko više nije važan, ko nikad nije ni bio važan i ko će ti uvek biti važan. Ostavljam te sada da je čekaš. Srećno!” Duboko sam udahnuo i rekao mu: “Hvala”, a on je samo glavu okrenuo i podigao šaku pa je naglo spustio. Kao da je rekao: “Nema na čemu”.

12:15h. Ne usuđujem se da je pozovem na telefon. Ustao sam sa klupe i ugledao jednu devojku kako maramicom briše suze sa lica. Potrčala je ka meni, tek tada sam shvatio da joj je to sestra. Zagrlila me je jako i rekla da sam divan dečko. Ništa mi nije bilo jasno. Plačući rekla mi je da je jutros vozom otputovala na more, sama. Bez ikoga. Kaže da joj je dosta bilo svega, da je otišla da se odmori od ljudi, asfalta i ono najvažnije za nju, da tebe zaboravi. Njena sestra mi je rekla još i da me je dugo čekala da se “opametim” da je pozovem i da joj kažem da mi je stalo. Predugo za nju. Svake noći bi mislila o meni i držeći telefon u rucu čekajući moju poruku koja joj nikad nije stigla, zaspala bi. Rekla mi je i da će ugasiti telefon kada pređe granicu, ali pošto još nije stigla do nje, možeš joj poslati poruku, a i ne moraš. Možemo o ovome i ti i ja da ćutimo. Odmah sam joj poslao poruku:”Ne znam da li je ovo još uvek tvoj broj, ali ako jeste, dobro je. Eto imam želju da ti kažem da mi mnogo nedostaješ. Čuvaj se, nekome je stalo.”