Nedeljnik Le matin dimanche u ponudi je i na seoskim autobuskim stajalištima. Pomislim da su novine besplatne a onda vidim nalepnicu „Plati ako si čestit“. Koncept me je podsetio na mioničkog voskara, koji je na svojoj radnji ostavljao širom otvorena vrata, pa su ljudi sami ostavljali novac za sveće.
Teško mi je to danas da zamislim. Zvuči mi kao detinjstvo sveta u koje bi bilo mučno vraćati se. Ali ni Ljuba voskar ne bi napisao „čestit“ crno na belo. Bilo bi ga sramota. A kamoli „Sanduče pod video nadzorom“, kako takođe stoji na ovom samouslužnom kiosku.
Iznad ovih upozorenja, sitnim slovima piše: „Lice uhvaćeno na delu dužno je da plati kaznu do 100 franaka, sumu koja će biti uložena u sredstva za nadziranje, i može biti izloženo krivičnom gonjenju“. U šta li će gonjenje biti uloženo?
Posle ove izjave, koja, ubeđen sam, čak i Švajcarcu ubija želju za novinama, ispostavlja se da slogan novina, kao za inat, glasi „Tačka gledišta menja sve“.
Pisac sedne za sto i kaže: „Evo, sad ću da napišem nešto po svom nahođenju, koristeći svoje životno iskustvo, mimo knjiških izvora.“ Pa dobro. To je, na prvi pogled, plemenita želja: da se ispriča svoja priča, svojim rečima, crpeći uglavnom iz onoga što nam je ostalo u ušima, iz usmene tradicije, iz porodične istorije. Ali takav eksperiment gubi svaki smisao ukoliko se ponovi, ukoliko se i neki naredni put, najesen, tik uoči književnih nagrada, ispostavi u drugačijem pakovanju. Tako autobiografija postaje autofikcija.
Handke je briljirao u neprekidnom ponavljanju istih, „spontano“ izabranih detalja, i Ani Erno, i Anri Kale, a o Modijanovoj korporativnoj amneziji da i ne govorim. Tako biva kad prebiranje po svom životu postane unosan posao. Najveća opasnost je pritom izvesna proizvoljnost imaginacije. Pisac se možda oseća tesno u svojoj istoriji, pa traži šupljine u kojima će nešto i da „izmisli“.
Mom sluhu samo Agota Krištof ne zvuči hirovito u izboru detalja iz lične istorije. Ali pre svega zato što je svoju priču ispričala samo jednom. I to sažeto! Ta škrtost budi poštovanje. A ko hoće da živi od pisanja, da zarađuje od prepričavanja svog života, molim da prvo sebi na čelu napiše „Dosadan“. (Ili još bolje: dosadan za pare.)
Kada bi on imao sto hiljada čitalaca, svet bi bio bolji (Herman Hese o Robertu Valzeru, 1917)
Nije li nešto slično Danijel Dragojević rekao za Mišoa? Bilo kako bilo, ne slažem se s njima, ako su iskreni. I jedan i drugi (i treći zapostavljeni pisac) postali bi vulgarna moneta, uprošćene vrednosti za masu, kao što su danas njihove čitane kolege. A da ne spominjem koliko bi, u tom „boljem svetu“, bilo nepodnošljivo čuti lament: „Kad bi Ferante/Vidojković/Knausgor bili čitaniji...“
Nisam uzeo gutljaj piva otkako sam u Švajcarskoj — šest dana? — a sad sam ga sebi priredio u Oboni, u čast završenog prevoda Nepismene Agote Krištof. Poslednjih šest poglavlja preveo sam za maksimalno dva sata. Kada sam skinuo masku u Café du Commerce, dok sam puštao da konobarica pažljivo razmotri moj sertifikat o vakcinaciji, pogled mi je bio spušten, kao od stida. Tek pet minuta posle odobrenja da ostanem, usudio sam se da se pomaknem, da razgledam salu i plafon. Prijatno su me iznenadili. Do tog trenutka, reklo bi se, nisam smeo da postanem svestan kompletnog ambijenta. Pogruženost drugorazrednih građana! Pravi povod da otvorim Bova. Ali prava nagrada za završenu prvu ruku bilo je pešačenje po kiši: najpre Putem do vinograda, potom Putem do kanala, malom strmom stazom za pešake, jasno odvojenoj od saobraćajnica, pored pašnjaka na kojima su zveckajući pasla neobično čupava goveda, ukopana u strmom terenu, i za nepunih pola sata sporog hoda bio sam u Oboni, gradu mesara i biciklista, za koji insistiram da bude transkribovan u ženskom rodu.
Naročito se u prevođenju danas treba boriti protiv politički korektnih obrazaca, svih onih parenteza, kopula, sitničavih dopuna, automatskih sufiksa i korekcija, za kojima najčešće posežemo nesvesno — jer kada zatvorimo oči, kad začepimo uši, u glavi spokojno šumi medijski novogovor, ubeđen sam da njega sanjamo. Svaki pisac, a posebno prevodilac, dužan je da postupno i savesno iskorenjuje svaku spontanost, sve što mu dune da uradi “po osećaju”. Jer današnja spontanost normalizuje, kroti i uspavljuje izvornu brutalnost našeg jezika, i ne samo našeg, već i onih autora koji su pisali u nekorektnim, slobodnim vekovima.
06/10
sreda
put za Ženevu
Voleo bih da živim u gradu koji se zove Vinograd!
Pošto je Ikea u blizini stanice u Alamanu, na njoj je izričito zabranjen ulaz sa kolicima za kupovinu. Zabrana je obeležena na čak četiri mesta, češće od brojeva koloseka. Dizajner se potrudio: stilizovao je kolica na tri različita načina, u slučaju da su neki putnici likovni bukvalisti.
Čovek koga bi Handke sigurno nazvao seoski idiot ulazi na stanicu sa kesom u kojoj je prazna boca koka kole, vuče se sa spuštenim pantalonama kao upišan, gledajući bezazleno oko sebe, kao da još nije u svom elementu. Maločas, u autobusu iz Obone, sa bocom u rukama, veoma usredsređeno je svirao vazdušne bubnjeve, prekrštajući ruke, kao bubnjari na svadbama, pevušeći neku hard-rok solažu. Omelo ga je samo to što je morao da ustane.
Sada okleva da nastavi sešn sa samim sobom jer ga ometa agent bezbednosti u vagonu, pa tiho prebira po svojoj flaši, guleći etiketu. E taj stid mi pokazuje da uopšte nije lud.
U Ženevi me nisu primili u dve kafane; u jednoj jesu, onoj pored buvljaka Plenpale, odakle sam dotrčao bežeći od kiše, sa Renarovim Dnevnikom u rukama. Rešio sam da im se odužim tako što ću ručati. Koji sat kasnije, vlasniku bistroa Chez Lili, nedaleko od železničke stanice, bilo je strašno krivo što ne može da me pusti unutra. Najpre me je detaljno uputio kako da zatražim švajcarsku propusnicu, a potom na svakih pet minuta izlazio u baštu da se žali. Našao je kome će! Ako mu dođe inspekcija i vidi nevalidni sertifikat, moraće da plati kaznu od 10.000 franaka (valjda nije rekao 100?). Sertifikat, zatim, mora da ima svako ko prolazi kroz Švajcarsku, makar i kratko. Interesantno je što se na njegovo izdavanje čeka se najviše sedam dana. (Primedba od 13. oktobra: još ga nisam dobio.)
Eto kako se strahovlada stvara na zapadu. Primećujem uzgred, bez imalo zlobe, da su oni koji me izvode u baštu uglavnom imigranti. Tako i konobarica iz kafića Les recyclables kod ženevskog Karitasa, Afrikanka koja jedva natuca francuski. Želim, čisto da bih razmrdao stvari, da joj odbrusim : „Smem li, iako sam nevalidan, da dobijem internet?“ Ali ona me ne razume dovoljno da bi se uvredila. Moj protest zbog aparthejda pretvorio se u ljubazni tik. Napuštam baštu upravo kao građanin drugog reda koji zahvaljuje što su se prema njemu, barem na kratko, ponašali kao da je pripadnik prve klase.
U povratku s buvljaka, sasvim slučajno nabasam na knjižaru Rameau d’or. Tu nailazim na čitav raf posvećen jugoslovenskim književnostima. Međutim, tu nisu samo izdanja L’Age d’homme, glavnog izdavača naših književnosti na frankofonim prostorima. U pozadini, kad se ukloni istaknuti red, nalaze se i knjige na srpskohrvatskom, slovenačkom, makedonskom. Uzimam Izabrane pesme Čarlsa Simića, neotvoreno Nolitovo izdanje iz 1983, prilazim kasi i spuštam je na pult bez reči.
Fini mladi kasir uzima knjigu, okreće je sa svih strana. Uzdržavam se. Želim da otkrije sam da njegova knjiga nema zabeleženu cenu. Nema čak ni one na poleđini, one stare, u stotinama dinara. Dopuštam sebi da beknem:
— Knjiga je na srpskom.
Moja intervencija naglo prekida pretragu po elektronskom katalogu.
— Vidim... Nema cene. Moraćemo da se dogovorimo. Računam na vaše poštenje. Knjiga je izuzetno vredna...
Već se smeškam.
— Znate, moje poštenje možda nije najbolji kriterijum, jer se kalilo na buvljim pijacama. Dovoljno je da vam kažem da se upravo vraćam sa Plenpalea. Tamo sam pazario Dnevnik Žila Renara za 15 franaka. I to usred kiše! Inače bi sigurno koštao 20.
Preko puta mene, na najvažnijem mestu u knjižari, stoji čitava polica posvećena dnevnicima, sveskama, memoarima. Prodavac klima, ne čudi se, pa i dalje okrećući knjigu, dodaje kroz masku:
— Pa evo izvolite, recite šta mislite...
— Pet franaka! — prekidam ga.
— Ufff!
Konačno čujem prodavčev pravi glas, kakav mu se otima verovatno i kod kuće, posle dobrog ručka.
— Nadao sam se da ćete ponuditi barem deset. Ipak je knjiga stara.
I on, dakle, ume da čita brojeve na poslednjoj stranici. Zašto lepo na vreme nismo proterali arapske cifre iz svojih knjiga i osmislili neke čistoslovenske? Možda bismo tad više trgovali nego ratovali.
— Ne mogu da dam više od pet. Moram vam usput priznati da je ta cena za mene kao Beograđanina i povisoka. Ali, kako da vam kažem — naprasno shvatam da moram da zaradim tu cenu — za mene je već bilo oduševljenje što sam naišao na toliko knjiga na srpskom. Mislio sam da se samo Vladimir Dimitrijević bavio srpskom knjigom u Švajcarskoj.
Moj sagovornik se razvedri.
— Pa na pravom ste mestu. Ova knjižara i jeste pripadala Vladimiru Dimitrijeviću.
Noćas sam u Lavinjiju, završivši jedno poglavlje razgovora sa Dimitrijevićem (koje je zabeležio Žan-Luj Kufer) ostavio sebi pribelešku da obavezno potražim njegovu knjižaru u Ženevi ili Lozani. I gle, ulazim pravo u nju. Znao je Dimitrijević gde da je otvori. Na pljuvomet od Plenpalea.
— Kad sam je otkupio od njega — nastavlja dakle direktor, ne obični prodavac — nasledio sam skladište puno slovenskih naslova.
Iznenađenje za iznenađenjem. Trebalo je, vala, i za sebe, kao što za sve na Zapadu važimo, da ostanemo Slaves. Ali sad je kasno. Nešto drugo me tu mnogo više zanima od nepostignutih bratstava i jedinstava.
— Pretpostavljam — dodajem podmuklo — da ste ovde izneli samo jedan deo iz tog skladišta.
Direktor me pogleda, otprilike, želeći da mi kaže: „Ej, dripac! Nemoj da očekuješ da ćeš za pet franaka dobiti tu ulaznicu“.
Požurim da ga odobrovoljim.
— Znate, odseo sam u Lavinjiju, a na nahtkasni mi se nalaze razgovori sa Vladimirom Dimitrijevićem. Štaviše, možda ću se ovih dana sresti i sa njegovim nastavljačem, Markom Despotom iz izdavačke kuće Noir sur blanc, koji vodi „Dimitrijevu biblioteku“, njemu u čast.
Direktor klima, i dalje držeći Čarlsa u ruci. Cena pada, ali hoće još neku referencu.
— Da ne mislite da sam običan torbar (što uzgred budi rečeno jesam), prošle godine sam objavio knjigu o beogradskim buvljacima, Ništa nije ničije. Trenutno sam na rezidenciji. I veoma bi mi značilo da bacim pogled na ono što je Dimitri čuvao u svom podrumu. Jer znate, te knjige se danas u Beogradu mogu naći samo na buvljacima.
Ova egzotična poenta je upalila. Ili je čoveku dozlogrdilo da me sluša? Bilo kako bilo, Frederik, kako mi se ubrzo predstavio, u tom trenutku mi je pružio Čarlsa kroz pult uz reči: „Hajde, neka bude vaša cena!“ Izlazeći, izmamio sam mu obećanje da će mi ovih dana, kada u knjižari ne bude imao mnogo posla, pokazati Dimitrijevo skladište. „Naravno, zanima me samo uvid, iz čiste radoznalosti“, dodajem pucajući od zahvalnosti, želeći da zvučim kao dobroćudni kulturni entuzijasta. Ali obojica već trljamo ruke jer znamo da će pasti trgovina.
Ipak, na meni je mala prednost. Fredi iz Zlatne grane je najpogodniji soj za čerupanje: naslednik koji ne zna šta bi sa nasledstvom. Možda, doduše, misli da je konačno dočekao kupca?
„Videli su da sam kvalitetna, da sam vrlo čista. Brzo sam naučila ono što su mi rekli da uradim. Još nemam ugovor, ali...“ (u vozu iz Ženeve, devojka sa snažnim istočnoevropskim akcentom. Ne, ipak je Španjolka. Kako sam stereotipan u svojim zaključivanjima).
„Zahvaljujući vam na razumevanju, želimo vam srećan put...“ Automat dodaje „na našim linijama“ (sur nos lignes), a ja čujem „ako stignemo“ (si on arrive).
Kakva uzvratna poseta Nikoli Buvijeu! On je pedesetih pošao na istok, danas bi se reklo, potpuno nepromišljeno, verujući da će usput zaraditi za hleb, što pisanjem što sviranjem. To danas na svim meridijanima zvuči kao naučna fantastika, a tek u Iranu i Avganistanu, na koje se namerio. Vanevropski dođoš sa Istoka, sedamdesetak godina kasnije, u njegovu postojbinu polazi potpuno zbrinut, pelcovan, odobren, ispeglan. Niko ga ne bi pustio da je planirao nepredviđenost, a da ne govorim o tome da mu usput niko ne bi ni pružio jabuku niti savio cigaretu, ili ga častio na bilo koji simbolični način kao što su maloazijske kamiondžije Buvijea. Od stranca svi traže blagovremenost: na vreme nabavljene kreditne kartice, karte za prevoz, kartice „vernosti“, sertifikate.
Današnji varvarin u Evropi, dezorijentisan je u istoj meri kao Buvije na Balkanu. Ali je sluđeniji i otuđeniji od njega. Ovde neće naići ni na kakvu spontanu ljudskost kao ravnotežu, izuzev na buvljim pijacama. I dok mu pođe za rukom da se navikne na opštu neosetljivost, dok nauči da na nju ne obraća pažnju, i dok kucne čas da se vrati u svoju postojbinu, ispostavlja se da je i tamo sve otuđeno. I kod kuće je primljen kao klijent, a ne kao građanin.
Sva sreća, postoji Sveti Žan Renar:
„Kada živimo intenzivno, sasvim sigurno načinjemo i tuđe živote, koji u isti mah neminovno jenjavaju.“
(18. januar 1896).
