paparaco predmeta
(10-13/10)
10/10 nedelja Lavinji
Moj život treba da se zove iznurivanje.
Kad u Švajcarskoj otvorite sajt biblioteke, recimo Univerzitetske u Bernu, možete videti koliko je čitaonica popunjena. Kazaljka na polukružnom brojčaniku šetka između tamnozelene nijanse, koja poručuje da ima dosta slobodnih mesta, do crvene boje, što znači da je sala popunjena. Kao na parkingu! I kakvo je stanje danas u 11 sati? U Schultheissenledensaal: optimalno podne, između zelenkaste i svetlo narandžaste. U Lesesaal? Blago je načeta narandžasta. Naći ćete svoje parking mesto i ne žureći. (Joj, kad mesta u čitaonicama počnu da zakupljuju i preprodaju! Joj!)
„Na 60 kilometara od rta, put se jednostavno prekida u pesku kao neko ko smatra da je rekao dovoljno“. (Buvije na putu za Cejlon)
Agota Krištof nikada nije pristala da se njena emigracija politizuje. Većina pisaca koji su posle Drugog svetskog rata, najčešće iz istočne Evrope, emigrirali na Zapad liči mi na čergu torbara koji su se, već i pre bilo čega što bi dobili zauzvrat, odrekli svoje matične kulture. To je maltene pravilo za današnje emigrante. Ali najgore kod takvih, azilanata, jeste to što sami sebe gledaju očima Zapada, to jest, kao robu, i kao jegulje traže tržišni kanal u koji će njihov narativ, uvek zasnovan na odricanju, da se udene. Podrazumeva se da su unapred zahvalni državi koja im je pružila azil, u nadi da će im obezbediti i pijačno mesto. Agota, međutim, govoreći o prvim godinama u Švajcarskoj u Nepismenoj, u poglavlju „Pustinja“, otvoreno kaže: „Ono što me žalosti u vašoj zemlji jeste upravo to što sam ovoliko bezbedna“. Njeno iskustvo emigracije ostalo je duboko lična priča, prošlo je bez opanjkavanja sopstvene zemlje, a što je najvažnije, pazila je da njeno izgnanstvo ne postane egzil „disidenta“. Oduvek je bilo najteže ne prodati se.
Od Sike Fakambi saznajem da je ekvivalent engleskom they, zamenici za nebinarni rod, francusko iel. I da datira još iz 2014. U tom trenutku, dok je Regina, koleginica iz Španije, pričajući o problemu, oklevala oko roda zamenice, imenica, prideva, rekao sam „To je to! Ostavljam prevođenje!“ A tačnije bi bilo: ostavljam jezik.
11/10 ponedeljak Obona
U ponedeljak popodne uputili smo se, sve četvoro, peške u Obonu na „apero“, kad: ispostavilo se da Cafe du commerce ponedeljkom ne radi. Motajući se po praznim ulicama, uđemo u vijetnamski restoran, jedini otvoren objekat. Konobarica uopšte ne obrati pažnju na nas. Priđem šanku i kažem „Dobar dan“ i već se po navici hvatam za kovid-sertifikat, a ona preplašeno klimne glavom: „Jao, imam goste!“ Nekoliko minuta kasnije, sedimo i pijemo odvratno, kao razvodnjeno vijetnamsko pivo, srećni što se niko nije igrao policajca. I ne govorimo puno, a kada progovaramo, tihi smo, kao da smo došli u Vijetnam. U kafanu tad ulazi ćale lokalac sa ćerkom tinejdžerkom, seda bučno za sto do vrata i počinje da lupka prstima. — Izvinite! Konobarice nigde nema. — Oprostite, može li se nešto ovde popiti? Niko ne odgovara. Ćerka odlazi do šanka i pomalo se stideći ćaletovog nastupa, nalazi konobaricu. — Imate li belo vino? Šasla? — opet je ćale onaj koji govori. Konobarica: — Imamo, ali nije hladno. — Pa nije moguće! Dajte štagod imate hladno! Umirem od žeđi! I onda kafani dovikuje: „Zamislite!“ Mi sklanjamo pogled od superiornog ćalca kao deca na ekskurziji i pokušavamo da se vratimo svom istočnjačkom ritmu. Ali ja bih mu rado doviknuo: „Glupi Švajcarac! Tako ti i treba kada u tvojoj selendri tvoji zemljaci odbijaju da te služe, pa restorane otvaraju Vijetnamci, Tajlanđani, Indijci, i drugi koji su u tvoju zemlju ušli krišom!“ Ali znam da bih i ja zvučao kao ćale. Samo sa Balkana.
Kada nas vide kako prolazimo glavnim seoskim trgom, u sumrak (entre chien et loup) deca izađu na prozor i kao da su pred kamerom, počnu da prave piruete i da nam se keze.
U mirisu koji dopire sa farme u Lavinjiju ja prepoznajem stajsko đubrivo, a Regina gnjilo voće posle berbe i miris joj prija.
12/10 utorak Lozana
Šta rade u seoskoj bakalnici kad im se voće približi truljenju? Pa prave džem.
Na klaviru u mesnoj zajednici Lavinji: prevrnuta saksija sa veštačkim cvećem. Kratak trzaj na misao da treba da je uspravim.
Juče, prilikom kolektivnog slikanja na sunčanoj verandi, senka me zakloni. Sofi kaže: „Pomeri glavu malo napred“, sunce me zaslepi. Nikako da nađem svoje mesto u kadru. Kažem: „Nisam tu“.
Počinjem pomalo kao Anri Kale u Rêver à la Suisse: prelistavam švajcarsku hroniku u lozanskom izdanju lista 20 minutes. Nedavno, tokom meča 4. lige između FK Versoa i FK Kosova, izbila je tuča između navijača i fudbalera, među kojima su svi „albanofoni“. Kako stidljivo iznesen podatak! I nije me, kao Srbina, ispunio zadovoljstvom što će „albanofoni“ biti kažnjeni, već razumevanjem, čak i nekom natruhom ponosa što su samo Balkanci u stanju da se tako raspale. Razlog tuče? Rasistička uvreda: „sale Nègre“ („prljava Čamugo!“) Nivo korektne autocenzure je toliki da se čak i nadimci koji su uvredljivi osetljivim grupama štampaju velikim slovom. Navodnici nisu dovoljni za otklon. Na sreću, onaj prirodni, univerzalno ljudski ton brzo se vraća u tekst. Na dnu članka, nešto sitnijim slovima, piše: „pogledajte snimke tuče na našoj aplikaciji“.
I dalje u crnoj hronici, koja je očito na Zapadu bila oduvek popularna rubrika, najzgodnija za skretanje pažnje s politike, uvek na prvoj strani, čitam izveštaj koji bi mogao biti opis smrti mog dede po ocu. „U nedelju je u Šternenbergu (ZH) stradao zemljoradnik. Dok je vozio traktor, vozilo je iskliznulo na nagibu, pre nego što je zbacilo svog vozača i pregazilo ga. Nesrećnik je podlegao povredama uprkos intervenciji Rega“. (Kao početak Handkeove Nesreće bez želja.)
U knjižari Le Valentin gomila knjiga je naređana u papirnim kesama iz samoposluge. Knjižar: „Slobodno brkljajte po kesama, ja zadržavam pravo da ne prodam neke knjige ako mi je do njih puno stalo.“ Momentalno me obraduje ta filozofija. Znači, važi čak i iza kase, ne samo na tezgi! A posebno kad među knjigama naiđem na Lihtenbergove Aforizme, poslednju od četiri knjige sa spiska „buvljačkih želja“ štampanog u Ništa nije ničije, kao i na novi primerak Kaleove Rêver à la Suisse. Majstor mi, sam od sebe, ukupnu cenu snizi za deset franaka. Kad god mi tako nepitani poklone, uvek sam ubeđen da nisam zaslužio.
Buvljak na trgu Ripon, dve žene: „Dođi sa popijemo kavu, Alija! Ja sam kući kad jesam!“
Na stanici u Lozani, devojka je crvenim bukmarkerom zaklonila korice istovetne boje na kojem je naslov knjige. Prepoznajem da je autorka Natalija Ginzburg. Pomišljam: kako bi to bila odlična fora za dizajn korice i (gotovo instinktivno) krišom je slikam. (Da sam je pitao, sigurno bi pomislila da joj se nabacujem, pozivala se na „privatnost“... A ovako sam izvukao željenu informaciju. Zaista, kad bih baratao bolje fotoaparatom, bio bih paparaco. Ali paparaco predmeta.)
Izazov za mog (pra)unuka. Kad na nekom tavanu ili podrumu iskopa moj kindl, da sve knjige sačuvane na njemu (u ovom trenutku ih ima 390) pronađe u fizičkom obliku. Želim mu vremena, prostora i dokonosti.
Jedina iranska pevačica, priča Asgar, odbila je da peva u sali pred ženama sledećim rečima: „Ovo je koncertna sala, nije kupatilo“.
13/10 sreda Vilar, Denan
Dokle god me budu obradovale tako jednostavne stvari kao što je umivanje, znaću da nisam mrtav.
Na suvozačkoj platformi prvog jutarnjeg vozača: kačket sa natpisom „Živela penzija“ (u duginim bojama).
Izlazak sa Lihtenbergom u cegeru — kad: poče kiša! Iako je sitna i bocka samo po licu, automatski, kao po komandi, ščepam ceger kao da je kesa, stegnem ga za ručke da nijedna kap ne bi prošla. Pre pet godina, bilo je leto, isto to izdanje, trošno, tankih korica, u izdanju J. J. Pauvert-a, ali pozajmljeno od Miroslava Karaulca, pokislo je tako strašno prilikom jednog beogradskog pljuska da sam ga sušio danima pre nego što sam se odvažio da ga vratim. I sad, u Švajcarskoj, opet nađem da ga šetam u cegeru umesto u torbi? E ovog puta neće moći! S istom bolećivošću pamtim Dnevnik Virdžinije Vulf. On je „pokisao“ u pristaništu u Nici 2017, kada sam prišao preblizu moru. Morao sam da bacim omot. Čovek koji pamti sve knjige koje su se oštetile njegovom krivicom.
Kad autor piše u hodu, kad u toku pisanja ne zna kuda dalje, to najčešće znači da neće stići nigde.
Na ulazu u Vilar-su-Jan — grakće putokaz! Bilo bi preslabo reći „škripi“.
Ono što je strašno u strašilu je vetar. (Razmišljanja pred strašilima po ulicama Denana).
Seosko groblje nadomak Vilara izgleda kao igralište, groblje kućnih ljubimaca, a istovremeno kao preveliki ustupak plodne zemlje, kao nerado napravljena pauza među vinogradima.
Pisac na rezidenciji oseća se, najpreciznije rečeno, kao dete, koje nastoji da nekako ubije vreme do sledećeg zadatog termina. Luta po hodnicima i okućnici zamka, upoznajući onu dosadu koju je mogao da oseti samo kad je bio dete i kad se isto tako potucao po seoskom dvorištu, čekajući da roditelji pođu, smucajući se među kokošima.
Ja sam verovatno jedan od onih koji bi bili sposobni da se ubiju jer im svet ne dopušta da se u potpunosti daju. (Naišavši na svoj primerak Samoubistva Eduara Levea, na polasku za Denan.) Zvuči zaista isuviše dobro, sumnjivo savršeno. Ja sam, dakle, jedan od onih koji se radije troše na svet. A da od njega ništa ne zgrnu? Baš ništa?
