srdjl

Moram si vzeti malo premora od politike, ker bo Izrael še naprej ubijal otroke, desničarji na tem območju pa še naprej ne bodo vedeli, da se je 2. svetovna vojna končala l. 1945 in da so jo izgubili. Napisal bom nekaj stvari o slovenskem zdravstvenem sistemu iz moje perspektive.

Opažam, da nekateri tendenciozno govorijo (samo) negativno o slovenskem zdravstvenem sistemu, čeprav je situacija povsem drugačna. Kako jaz, kot pulmolog v Splošni bolnišnici Izola, vidim dostopnost sistema za moje paciente in možnosti njihovega zdravljenja?

Najprej bom navedel, kar je dobro. V SB Izola imamo celotno slikovno diagnostiko, štiri CT-naprave, med katerimi je ena fotonski CT zadnje generacije z res minimalnim sevanjem. Odgovorno trdim, da boljše od tega ne gre. Načrtovan je tudi nakup PET-CT aparata.

Kar se tiče funkcionalne diagnostike, izvajamo spirometrijo z bronhodilatatornim in bronhoprovokacijskim testom, merjenje difuzijske kapacitete, FVC (nadomestna metoda za pletizmografijo) in FeNO. Manjka nam impulzna oscilometrija, vendar brez nje bistvenih stvari ne zamujamo.

Kar se tiče invazivne diagnostike, izvajamo bronhoskopsko diagnostiko, imamo radialni, v postopku nabave je tudi linearni EBUS. Poudarjam, da smo splošna bolnišnica oziroma sekundarna raven in da vsega ne izvajamo – intervencijska bronhologija je rezervirana za terciarno raven.

Izvajamo tudi diagnostiko motenj dihanja med spanjem, torej respiratorno poligrafijo na domu, pa tudi uvedbo CPAP-terapije po titraciji aparata na domu. Za zahtevnejše primere (polisomnografija in BiPAP-terapija) je pristojna terciarna raven (UKPA Golnik).

V bolnišnici je pulmološka dejavnost internega oddelka, kjer zdravimo paciente do ravni akutne neinvazivne mehanske ventilacije. V načrtu je tudi odprtje polintenzivne enote, ko bo dovolj medicinskih sester – do takrat pa za hujše primere skrbi internistična intenzivna enota.

Izvajamo torakalne punkcije in drenaže, vstavljamo trajne torakalne drene pri paliativnih pacientih. Ambulantno in na oddelku izvajamo še marsikaj drugega, vendar mislim, da je to dovolj, da si ustvarite predstavo, kaj vse ponujamo pacientom.

Mimogrede, v SB Izola smo samo trije pnevmologi. Imamo še štiri specializante, ki se bodo kmalu vrnili z rotacij po terciarni ravni, ko opravijo specialistični izpit. Vendar nas pri delu v bolnišnici najbolj omejuje pomanjkanje medicinskih sester, ki je katastrofalno.

SB Izola pokriva južno Primorsko, kjer imamo na primarni ravni pnevmologe v več zdravstvenih domovih. Večino ambulantnih pacientov obravnavajo oni in tam ni velikih čakalnih dob. Pred kratkim je pnevmolog iz Postojne odšel v pokoj, nadomestila pa še ni – in to je zdaj problem.

Bolj kompleksni pacienti prihajajo k nam v ambulanto in tam obstaja čakalni seznam. A to ni nujno slabo. Če na primer izbrani zdravnik posumi na neko obstruktivno pljučno bolezen (astmo ali KOPB), bo pacientu uvedel začetno terapijo, dokler ne pride na pregled k nam.

To čakanje nam tudi v diagnostičnem smislu pomaga, saj bomo videli ali in kako deluje začetna terapija. Če bi prišel na pregled takoj, te pomembne informacije ne bi imeli. Tako je čakanje na pregled pri specialistu včasih pravzaprav dobra stvar. Nujni pacienti itak pridejo na UC.

Največji problem v pulmologiji v Sloveniji danes je diagnostika motenj dihanja v spanju. Ocene pravijo, da ima v splošni populaciji 22 % moških in 17 % žensk spalno apnejo. Teh pacientov je res preveč in obstoječa mreža pulmologov preprosto nima kapacitet za hitrejšo obravnavo.

Tu pa je tudi drug problem – ni dovolj, da imamo le zdravnike in sestre, potrebujemo tudi dovolj aparatov. Naši poligrafi in CPAP-i v SB Izola delujejo s podmaksimalno kapaciteto (vsaj en aparat mora biti vedno na voljo za nujne primere), pa je čakalna vrsta kljub temu ogromna.

Za vse, kar iz objektivnih razlogov ne moremo ponuditi pacientom v SB Izola, imamo vedno odličen in hiter dostop do terciarnih ustanov – UKPA Golnik in klinični oddelki za pulmologijo ter torakalno kirurgijo v UKC Ljubljana. Sodelovanje z njimi je brezhibno.

Za zaključek – pulmologija v slovenskem zdravstvenem sistemu na južnem Primorskem deluje zelo dobro, če ne kar odlično. Obstajajo pogoji za delo in za obravnavo pacientov, stvari, ki še manjkajo, so v načrtu (kot sem že omenil - linearni EBUS, PET-CT...).

Glavni problem pa je pomanjkanje kadra – na prvem mestu medicinskih sester. Kdor želi dobro slovenskemu zdravstvenemu sistemu, se bo potrudil, da se pomanjkljivosti odpravijo. Najprej je treba privabiti sestre in zdravnike. Pogoji za delo so, nekaj drugega manjka.

Medicinskih sester je v Sloveniji dovolj, le da ne želijo delati v bolnišnicah, ker niso motivirane – za lažje delo v zdravstvenih domovih dobijo večjo plačo, delo v trgovini pa je tudi bolje plačano in brez velike odgovornosti.

Da li je gojaznost bolest? Ili je samo faktor rizika za druge bolesti? Da li gojazni ljudi imaju pravo na lekove koji će im pomoći da smanje svoju telesnu masu ili su u pravu oni koji ih krive što mnogo jedu i neaktivni su pa su zato debeli? Ni lekarima to nije bilo najjasnije.

Međutim časopis The Lancet je u januaru objavio članak koji potpisuje radna grupa od 58 stručnjaka iz bogatih ali i siromašnih zemalja a koji konačno sistematizuje tu oblast. Ukratko: gojaznost jeste bolest sama za sebe i da, gojazni ljudi imaju pravo na lečenje jer ne mogu sami.

Ceo članak možete pročitati na sajtu, morate se registrovati ali je besplatan. Ja ću ukratko sažeti krucijalne stvari u ovom tekstu. Dosadašnja podela na osnovu BMI (Body Mass Index) odlazi u istoriju a uvode se entiteti preklinička i klinička gojaznost.

https://www.thelancet.com/journals/landia/article/PIIS2213-8587(24)00316-4/fulltext

Zašto je stara podela odbačena? Zato što se na osnovu BMI može potceniti ali i preceniti bolest pošto BMI ne uzima u obzir odnos masnog i mišićnog tkiva, ograničenost u aktivnostima kao i simptome zbog strukturnog i nakon toga i funkcionalnog oštećenja organa usled gojaznosti.

Koga treba lečiti? Terapiju će naravno lekar prilagoditi pacijentu (ne, ne možete se lečiti sami) ali načelno glavna ciljna grupa će biti pacijenti sa prekliničkom gojaznošću pošto će kod njih to sprečiti progresiju bolesti. Kliničku gojaznost uglavnom na neki način već i lečimo.

Važno je napomenuti da gojaznost nije stvar izbora već ima neuroendokrinu osnovu. Mehanizam je toliko kompleksan da bi ga i većina lekara razumela ali ukratko kod gojaznih postoji poremećaj ravnoteže apetita, gladi, sitosti i potrošnje energije koji se teško rešava samo voljom.

Zbog toga nije dovoljno reći gojaznoj osobi "vežbaj pi**a ti materina" ili "probuši kašiku", niti je dovoljno da ona ima maksimalnu volju za to. Ljudi su žrtve evolucionog mehanizma iz prošlosti kada je hrana bila deficitarna i naš organizam NE želi da mršavi već naprotiv.

Lečenje gojaznosti svakako u osnovi podrazumeva i promenu životnih navika, smanjenje unosa hrane, promenu strukture ishrane i povećanje fizičke aktivnosti ali samo to često nije dovoljno pogotovo na duže staze zbog veoma izvesnog rebound efekta koji nije samo zbog gubitka volje.

Zbog svega napisanog nemojte kriviti ljude koji su na svoju ruku (ili po savetu lekara) posegli za Ozempicom. Taj lek nije prilagođen za lečenje gojaznosti jer je doza neadekvatna ali je motiv gojaznih ljudi da ga ipak uzmu sasvim opravdan pošto i takav ima nekog efekta.

Nedavno sam pisao o skriningu karcinoma pluća pa je red da nastavim gde sam stao. Ko je dalje sve uključen? Dijagnostiku tumora rade radiolog i pulmolog. Nakon što patolog završi svoj posao održava se konzilijum, onda pacijenta preuzima grudni hirurg, onkolog i/ili radioterapeut.

Osnovna slikovna dijagnostika je CT (skener). Kada otkrijemo sumnjive promene potrebno ih je uzorkovati za histološku verifikaciju. To se radi najčešće bronhoskopijom ili iglenom biopsijom od spolja (pod kontrolom CT-a) ako su promene periferno i nisu dostupne bronhoskopski.

To važi za promene veće od 1 cm. Manje promene su u plućima teško dostupne i radiolog ne može jasno reći da li su maligne ili ne pa ih zato pratimo po Fleischner preporukama: uradimo kontrolni CT i onda ocenimo dinamiku - da li promena raste ili ne. Ako ne raste - benigna je.

Kada patolog dobije uzorak on nam iz njega mora dati odgovor ne samo da li je maligno već i koji je tip karcinoma (adeno, skvamo, mikro...) i da li tumor poseduje određene markere koji su podložni ciljnoj terapiji (biološka i imuno). Zato nekad ponavljamo invazivnu dijagnostiku.

Pre predstavljanja pacijenta na konzilijumu moramo imati odgovor na pitanje koliko je tumor raširen jer od toga zavisi da li je moguće izlečenje (operacija ili radikalno zračenje) ili ne. Drugi modaliteti lečenja ne mogu dovesti do izlečenja već samo produžavaju život pacijentu.

Da ne detaljišem previše to sve ocenimo preko TNM klasifikacije na osnovu koje odredimo stadijum tumora i onda u zavisnosti od toga i od opšteg stanja pacijenta (što je veoma bitno) konzilijum donese odluku o najboljem modalitetu lečenja za svakog pacijenta pojedinačno.

Važno je napomenuti da iako se odluka donosi konzilijarno ona nije (samo) posledica subjektivnog mišljenja članova konzilijuma. Lečenje je zasnovano na empirijskim dokazima pa npr. neko ko ima N2 nije kandidat za operaciju zato što se to u prošlosti pokazalo kao neefikasno i sl.

Po konzilijumu u zavisnosti od odluke, pacijenta preuzima grudni hirurg, onkolog ili radioterapeut. U slučaju da pacijent nije kandidat za specifično lečenje trebalo bi da ga preuzme lekar koji se bavi palijativnom medicinom koji uglavnom ne postoji (u Slo postoji na Gorenjskem).

Moj deda je umro od karcinoma pluća. I moj drugi deda je isto umro od karcinoma pluća. I od prvog dede sestra a od drugog dede brat. Da li je to uticalo na mene da se usmerim u pulmologiju ili astma koju imam od detinjstva? Ne znam, verovatno je sve to imalo nekog uticaja.

Prvo je pitanje sada koliko genetsko opterećenje ja imam zbog toga? Gotovo nikakvo. Naime, karcinom pluća od svih postojećih karcinoma nosi najmanju genetsku predispoziciju. Nije genetika ta koja je njima prouzrokovala karcinom pluća nego to što su svi oni konzumirali cigarete.

Pušenje nije bilo društvena pojava sve do 20. veka. A onda smo dobili ovaj grafik gde se tačno vidi kako smrtnost od karcinoma pluća kao preslikana prati učestalost konzumiranja cigareta sa nekih 20-ak godina kašnjenja. I nisu samo epidemiološki podaci dokazali ovu vezu.

Problem sa karcinomom pluća je što ga je teško otkriti rano, kada je moguće radikalno (iz)lečenje. Na žalost nemamo tumorske markere koji su dovoljno specifični kao što je to PSA kod prostate (koji je inače jedini tumorski marker koji je smisleno raditi u dijagnostici tumora).

U plućima ne postoje nervni završeci tako da tumor u plućima ne boli - bolovi se jave tek kada se raširi na okolne strukture koje su inervisane (pleura, koštane strukture itd.). Iskašljavanje krvi se javlja tek u kasnijim stadijumima, a receptora za kašalj ima malo na periferiji.

Ljudi mogu da žive godinama samo sa jednim plućnim krilom tako da i najveći tumori mogu da uopšte ne utiču na plućnu funkciju. Zbog toga ako čekamo da karcinom prouzroči neke simptome ili znake, pored navedenih tu je recimo i gubitak u težini, obično bude kasno za bilo šta.

Zbog svega toga bi skrining u određenom delu populacije bio esencijalan za rano otkrivanje karcinoma pluća ali kako? Nema markera, nema znakova, nema simptoma, sva naša dijagnostika zrači (magnetna rezonanca i ultrazvuk su neupotrebljivi zbog šuma koji ostavlja vazduh u plućima).

Na kraju su u SAD temeljnim istraživanjem došli do zaključka da iako CT (skener) zrači, ako se upotrebi niskodozni CT na tačno određenoj populaciji, snimanje pluća jednom godišnje proizvodi više koristi za tu populaciju nego eventualna šteta od akumuliranih doza zračenja.

Takav skrining pokriva sve između 44 i 77 godina, koji su aktivni pušači ili su ostavili cigarete u proteklih 15 godina i koji imaju 30 paklo/godina (to je kumulativni parametar koji se dobije kada se pomnoži broj popušenih paklica cigareta na dan sa brojem godina pušenja).

Svima koji ispunjavaju ove kriterijume bi se jednom godišnje uradio niskodozni CT grudnog koša. U našem regionu zahvaljujući našim kolegama pulmolozima, predvođenih akademikom prof. dr. Miroslavom Samardžijom, Hrvatska je prva započela sa skriningom i prvi rezultati su odlični.

Mi u Sloveniji takođe očekujemo da se u bliskoj budućnosti započne sa skriningom. Na žalost problem su već prebukirani radiolozi, pošto je broj građana Slovenije koji ispunjavaju ove kriterijume bar petocifren ako ne i šestocifren. A ni 10000 CT-a na godišnjem nivou nije malo.

Nakon bačenih atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki decenijama su praćeni efekti zračenja na preživele. Izašlo je puno studija, evo samo jedne od njih: ukratko, zračenje utiče na povećanu incidencu 3 tipa leukemije (ALL, AML i CML) ali NE i na CLL i ATCL.

Šta to znači? To znači da ako je nakon NATO bombardovanja zračenje od osiromašenog uranijuma ili čega god povećalo obolevanje od raka to bi se videlo kroz povećanu incidencu ALL, AML i CML ali BEZ istovremenog povećanja incidence CLL i ATCL na koje zračenje NEMA uticaja.

Ako je došlo do srazmerno povećane incidence SVIH leukemija onda povećano zračenje NIJE uzrok toga već je nešto drugo u pitanju. Ministarki ne treba puno da dođe do rezultata i zaključka ali plašim se da će sa tim biti kao i sa evidencijom žrtava koju država nije uradila. Niti će.

Šta mislite, da je Slobodan Milošević živ kako bi voleo da bude obeležena godišnjica NATO bombardovanja? On danas ne da ne bi imao primedbi nego bi išao okolo i delio odlikovanja za kreativnost, na svim nivoima, od države, preko opozicionih partija i medija, sve do FB i Twittera.

Ta simfonija ludila na svim nivoima srbijanskog društva je verujem začuđujuća svakome slabije upućenom ko gleda sa strane. Kako je moguće da baš niko nema ništa protiv Miloševićevog narativa da je Srbija bombardovana eto tako odjednom jer nas mrze i da bi nam oduzeli Kosovo?

Kako je moguće da u Srbiji ne postoji niti jedan društveni entitet koji sme direktno da kaže da je održavanje tog propagandnog narativa najštetnije upravo za samu Srbiju? Pa čak i najzdravije političke snage moraju u rukavicama i uvijeno u 100 oblandi da saopštavaju svoj stav.

Kako je moguće da cela Srbija misli da je NATO bombardovanje najveći zločin ikada napravljen protiv neke države? Kako je moguće da cela Srbija misli da Miloševićevi ratovi devedesetih nemaju nikakve veze sa tim bombardovanjem? Kako je moguć toliki stepen društvene deluzije?

Kako je moguće da neko misli da je RTS prva televizija ikada bombardovana a ni 10 godina pre toga Televiziju Sarajevo su svakodnevno gađali divljaci sa brda? Kako je moguće da neko misli da su stradali samo srpski civili a u Batajnici masovna grobnica Albanaca u kojoj je 75 dece!

Kako je moguće da neko misli da je sve OK sa tom masovnom grobnicom, da je OK što su ti ljudi ubijeni, prevezeni preko cele Srbije i zakopani kod Beograda da im se zatre trag ali da je svaki Srbin koji govori o njoj izdajnik srpskoga naroda i države, nekrst koga treba satrti?

Kako je moguće da iko misli da će Srbija bilo gde stići sa tolikim stepenom odvojenosti od realnosti, sa tolikim stepenom nerazumevanja svih događaja, sa tolikim stepenom namernog zatiranja i krivljenja činjenica? Sa tolikim stepenom glorifikovanja zločina koje je napravila?

Kako je moguće da neko misli da Srbija ima budućnost sa tolikim stepenom nepoštovanja svojih žrtava, koje ne priznaje jer ih je popisao "izdajnički" Fond za humanitarno pravo, pa je njihov broj (koji je jedino i bitan) ispod svih očekivanja žrtve koju je podneo ceo srpski narod?

Kako je moguće da iko ko je iole ostao normalan u Srbiji misli da ćemo svi mi koji smo se, iz ovih ili onih razloga, manje ili više, fizički ili mentalno distancirali od Srbije, IKADA više dati podršku za bilo šta što radi to društvo i država ogrezlo u zlu i mržnji prema svima?

"Da se nikad ne zaboravi!" - šta da se ne zaboravi? Ono što je jadna Srbija istrpela 78 dana, dok sve ono što su drugi od Srbije trpeli GODINAMA e to ćemo bogami pola da zaboravimo a pola da negiramo da se uopšte i desilo.

(objavljeno 26. februara 2023.)

Razmišljao sam šta bih vama na društvenim mrežama predstavio sa ove edukacije na Golniku na kojoj sam bio prethodna dva dana ali učestali komentari o tome kako je u Srbiji nestašica leka za dijabetes Ozempic zato što ga mnogi koriste kako bi smršali su skratili to razmišljanje.

Elem lek Ozempic (semaglutid) je jedan od novijih antidijabetika koji, između ostalog, dovodi i do redukcije telesne mase, što je važno i u samom lečenju dijabetesa tip 2. To je naravno dovelo do pitanja da li bi isti mogao da se koristi samo za lečenje gojaznosti bez dijabetesa?

Istraživanje je naravno napravljeno i dobijeni su odlični rezultati, ali... uvek ima neko ali. Prvo ali je da je korišćena doza koja je veća od doze koja se koristi za lečenje dijabetesa, koje još nema. Drugo ali je to da je efekat leka trajao samo dok su ga ispitanici uzimali.

Svi ispitanici su ga dobijali 20 nedelja, posle su podeljeni u dve grupe. Grupa na placebu je napravila "rebound" efekat. Grupa koja je nastavila sa njim je nastavila da mršavi ali je i taj efekat vremenom dostigao neki plato i nije bilo daljeg gubitka telesne mase. 

U prevodu, lek semaglutid je, kao uostalom i sve drugo što je učinkovito u mršavljenju, efikasan samo dok se primenjuje, ima odličan ali vremenski i procentualno ograničen učinak i kada se ukine dolazi do rebound efekta.

Cela studija: https://jamanetwork.com/journals/jama/fullarticle/2777886

Da zaključim, najverovatniji scenario svih koji ga bez kontrole uzimaju da bi smršali je: zaista će smršati određeni broj kilograma, u nekom momentu više neće biti efekta pa će prestati da ga uzimaju i onda će, jer nisu promenili svoje navike nastati rebound i opet će se ugojiti.

(N1 8. februar 2023.)

(N1 4. februar 2023.)

(Dnevnik RTV Slovenija 21. jul 2022.)

(objavljeno 3. decembra 2022.)

Lečenje malignih bolesti je mnogo napredovalo poslednjih godina. Pored klasičnih modaliteta lečenja (operativnog, hemoterapije, radioterapije) već uveliko primenjujemo i imunoterapiju i biološku/ciljanu terapiju. Od nedavno, za sada samo u hematoonkologiji imamo i CAR-T terapiju.

Šta je CAR-T terapija? Ukratko, uzmemo T limfocite od pacijenta, modifikujemo ih da dobiju CAR (chymeric antigen receptor) koji će se vezivati za tumorske ćelije, umnožimo ih i vratimo ih pacijentu kako bi radile svoj posao - uništavanje stranih, neželjenih, tumorskih ćelija.

Ova terapija je dosta efikasna kod hematoloških maligniteta iz prostog razloga što se T limfociti prenose u krvi. Za solitarne tumore još uvek traju ispitivanja i tu se očekuje manji učinak jer je dostavljanje T limfocita do ciljanog tumorskog tkiva otežano iz više razloga.

(objavljeno 6. decembra 2022.)

Sedem različnih virusov smo ugotovili v samo enem tednu (bila sta še SARS-CoV-2 in RSV, vendar teh dveh nisem poslikal). Večinoma ne povzročajo hudo klinično sliko, ampak pri kroničnih bolnikih lahko privedejo do hospitalizacije. Če ste bolani nosite masko v družbi drugih ljudi. 

(objavljeno 19. novembra 2022.)

Pre neki dan je bio svetski dan hronične opstruktivne bolesti pluća (HOBP) i tim povodom su, kao i svake godine, objavljene nove smernice za dijagnostiku i lečenje HOBP. Neću sada pisati o tome, moram detaljno da ih isčitam, već ću se dotaći nečega u vezi HOBP a to je - dispneja. 

Dispneja bi se na srpskohrvatski mogla prevesti kao "teško disanje". To je osećaj koji imaju pacijenti koji boluju od HOBP (ali i od astme i akutnog bronhitisa) i koji nije posledica sniženog kiseonika u krvi (koji kao posledicu ima tahipneju - ubrzano disanje) već nečeg drugog. 

Da počnemo od normalnog disanja. Pojednostavićemo zapreminu pluća kroz ovaj obojeni (skoro pa) pravougaonik. Zeleno je onaj deo koji izdišemo i udišemo kada normalno dišemo. Žuto i plavo su zapremine koje možemo forsirano udahnuti odnosno izdahnuti. Crveno uvek ostaje u plućima. 

To izgleda ovako: normalan udah je od tačke A do tačke B, normalan izdah od tačke B do tačke A. Forsirani udah je od tačke A do tačke C, a forsirani izdah je do tačke D. Ponavljam da crveno uvek ostaje u plućima jer pluća pri disanju nikada ne kolabiraju potpuno i to je normalno. 

Kada dođe do opstrukcije disajnih puteva, recimo kod pogoršanja astme, onda ovaj crveni deo raste jer se vazduh zadržava u plućima. Tada pacijent ima utisak da ne može da udahne koliko mu treba (pa ide u žuto) a izdah produžava u pokušaju da što više vazduha izbaci (ide u plavo). 

I to je dispneja - teško disanje zbog zadržavanja vazduha u plućima ("hiperinflacija pluća"), pacijent forsirano diše, koristi pomoćne disajne mišiće, zamara se i to traje (a može i da progredira) dok ne proširi disajne puteve (npr. pumpicom) kako bi izbacio višak iz crvene zone. 

Nakon primene leka stanje se vrati na korak 1 i pacijent koji ima astmu počne ponovo normalno da diše. No pacijent koji ima HOBP nije te sreće. Njemu je ovo na koraku 2 stalno, ireverzibilno stanje. Vremenom se organizam adaptira pa je i dispneja manje izražena. U mirovanju. 

Pluća su pasivni organ i njihova zapremina zavisi od zapremine grudnog koša. Kako bolest tj. HOBP progredira tako se povećava pritisak unutar grudnog koša i on se polako širi pa vremenom dođe do koraka 3 gde vidimo da pacijent nema nikakve koristi od tog širenja, već naprotiv. 

To širenje je isključivo na račun crvenog dela koji ne učestvuje u aktivnom disanju, pa se dispneja pogoršava. I to je posebno izraženo u naporu, što je prikazano na koraku 4, kada se taj crveni volumen dodatno povećava i pogoršava već izraženu dispneju kod pacijenta.

Ako dodamo krivulje disanja, to izgleda ovako. To možemo i demonstrirati: udahnite na puna pluća, do kraja, i onda dišite samo plitko - kratko izdahnite, pa opet udahnite. I tako dišite minut, ne mora duže. Eto to je dispneja, tako dišu pacijenti koji imaju (tešku) opstrukciju. 

(objavljeno 23. jula 2022.)

COVID vakcine su samo u 2021. godini spasile više od 20 miliona života. U medicini ne postoji ništa ni približno toliko dobro i efikasno kao što je cepljenje.

(objavljeno 16. februara 2022.)

2 godine COVID pandemije, 226 godina vakcinacije, milioni godina zaraznih bolesti, milijarde ljudi umrlih od istih, milijarde ljudi spašenih od istih zahvaljujući vakcinama a neki i dalje propagiraju da je vakcinacija "stvar ličnog izbora".

Ovde ne govorim samo o COVID vakcinama. Vakcinacija kao "lični izbor" i "prisilna vakcinacija" su na krajevima jednog spektra i nisu jedine dve opcije. No iz vizure ljudskog društva vakcine kao "lični izbor" su najekstremnija opcija - svi su ugroženi zbog kaprica nekolicine.

(objavljeno 6. januara 2022.)

Svakako da neću moći da zapamtim sve COVID pacijente koji su prošli kroz moju bolnicu ali jednog svakako neću zaboraviti. U pitanju je pacijent srednjih godina koji je na prijemu u bolnicu u anamnezi naveo: "Nisam se vakcinisao protiv COVIDa jer želim da prebolim virus prirodno."

Nakon toga je zbog COVID upale pluća neko vreme ležao na COVID odeljenju gde je, prirodno, dobijao dodatni kiseonik, prirodnu antikoagulantnu terapiju da bi se prirodno sprečio nastanak tromboembolije i još par specifičnih i nespecifičnih, nadasve prirodnih lekova.

Pošto je zbog slabog stanja bio u krevetu, prirodno su ga negovale medicinske sestre, i povremeno je, prirodno, bio na snimanju pluća kako bi se potvrdilo da bolest progredira, što se već videlo klinički. Zbog toga je, prirodno, prebačen na potentnije modalitete oksigenoterapije.

Zbog dalje progresije bolesti bio je, prirodno, prevezen u drugu ustanovu, višeg ranga. Tamo je, prirodno, lečen u jedinici intenzivne terapije, gde je za njega, prirodno, brinulo još više lekara i sestara. Uz pomoć prirodne tehnologije, danas dostupne. Preživeo je.

Nakon toga je zbog, ovaj put zaista prirodne, slabosti svih mišića usled dvomesečnog ležanja, upućen u treću ustanovu, na rehabilitaciju, kako bi ga digli na noge. Opet angažovanje prirodnog saniteta uz pratnju. I nakon toga još bar jedno mesec dana, prirodne, rehabilitacije.

Nakon rehabilitacije biće mu potrebno bar još šest meseci, ako ne i godinu dana, da dođe blizu nivoa fizičkih mogućnosti koje je imao pre bolesti. Verovatno nikada neće uspeti da dostigne isti nivo koliko god se, prirodno, trudio. Ali to je ono što je i želeo. Ili ipak ne?

Da smo poštovali njegovu inicijalnu želju, koje se on svakako odrekao onog momenta kada je zakoračio u bolnicu, i da smo ga pustili da prirodno preboli virus, njega posle par dana već ne bi bilo. On je preživeo uz pomoć desetina ljudi koji se, evo, već dve godine lavovski bore.

Vakcina je došla pre godinu dana i na žalost nije ispunila sva očekivanja. Ali je i više nego dovoljna da spreči ovakve teške forme bolesti. I zato je nemoguće opisati osećaj kada svaki dan gurate sebe do maksimuma da ispravite ono što je moglo da se reši prostom vakcinacijom.

Mi ne biramo svoje pacijente. Podjednako lečimo i one koji su odgovorni prema sebi i ove druge. Ali i mi smo ljudi, sa svim spektrom emocija koje su, kako pandemija teče, sve naglašenije. Te emocije ne utiču na naš posao, ali utiču na nas lično. I na poslu i van njega.

I zato ne možemo ćutke da gledamo na poteze raznoraznih anonimnih i javnih ličnosti koje iz svog sebičluka i samoživosti, ljudske gluposti, ograničenosti i zatucanosti, rade sve kako bi sabotirali borbu protiv virusa i otežali nam posao. To nije samo pitanje razuma već i emocija.

Kao što svako ima pravo da se poziva na svoje slobode i pravo da se ponaša kako mu se digne, isto tako i mi imamo pravo da nas bole kurci za to vaše trabunjanje i bulažnjenje koje je samo paravan za vaš egocentrizam. I ne, ne zanimaju nas vaše filozofije, to se žalite mami.

Kada jednog dana zbog svoje gluposti zaglavite u bolnici, a to će se desiti, lečićemo vas po svim protokolima ali ne očekujte ni zrnce empatije jer to nećete dobiti. Bićemo poslovično uljudni ali znajte da iza toga preziremo svaku vijugu vašeg štetočinskog mozga.

(prof. dr Zoran Radovanović, 27. decembar 2021.)