💘

Kao kapi sto klize preko ivice prepune čaše

Tako klizim ja, kap po kap, pa u potocima

Prelivam se u sve što nisam, izvan okvira

Nista me ne zadržava, telo je uska čaura

Najednom sam maslačak, dahom oduvan

Nit paučine što leti, i lepi se u nepoznato

Preko ivice čaše prosuli su se snovi i ciljevi

Ostala je u njoj samo bezlična tečnost

Koja bezukosom uvek na mene podseti

Okolo je barica prolivenih nadanja

I zbog jednog i zbog drugog bi moja učiteljica izbacivala sa časa i upisivala jedinicu.

U prvom slučaju otkrivaš da si lažov. Iskreni.

U drugom, da si iskreni egocentrik i - nepismen.

Sad bih odjurio u drugi grad

U drugi život i bio drugi ja

Razbio telefon čekićem

Bio nedostupan svima zauvijek

Upoznao neke nove ljude

Lutao nekim nepoznatim sokacima

Dao sebi novo ime

Živio bez plana i brige

Spavao na klupi ili betonu

Pravio poteze i skupljao poreze u hodu

Bez milosti sa svima

Bez milosti ikome

Ne vezat se ni za šta i ni za koga

Prva pogrešna šamar

Druga pogrešna nož

Ne bih daleko tako

Ali ni ovako neću daleko

Pitajući se

Za šta živim

I šta sve od mene krije još

Dok ja spavam mirno

I jedem tanjire pune laži

Posoljene s malo istine

Kome sam se dao cijeli

Puknut ću ako se malo jače pritisnem

Razmišljam o odlasku bez pozdrava

Bez razloga, bez upozorenja i bez ćao

Puno je ljubavi, povjerenja je malo

Ne osjećam se zdravo

Osjećam se istrošeno i slabo

Razloga je malo da vjerujem u slučajnost

U sitne greške i koincidencije stalne

Odvezat ću se s lanca

Možda poletim, možda padnem

Ne stoji mi tacna i smrde mi priče

Ovo je moj problem, to se tebe ne tiče

Ne tuguj jer me nema

Druguj s lažima u sitnim satima

Istina je sveta

Izabrala bih

Da se ugušim u tvojim poljupcima

Jer znam da bi me to

Jedino moglo

I ponovo oživjeti

Moja smrt

Moje rođenje

Nisam brojala otisak tvojih usana

Na mom licu

Ali ti mogu reći da je razina

Moje izgubljenosti

Oduzetosti

U tim momentima sreće

Neizmjerna

Kad je već ovako

Onda kad se ne smije

Kako će tek biti

Kada sve dozvoljeno bude

Ne bih skidala usne sa tebe

Moj poljubac bi bio novi dio

Tvog genetičkog materijala

Srodio bi se s tobom

Jer to i nije ništa novo

Ti si rođen okupan mojim poljupcima

Pomilovan usnama

I sada želim

Tako silno

Da makar kada legnem

U snu mi se prikaže

Slika i prilika nas

Zagrljenih

Jer svaka kuća u kojoj sam bila

Pa i moja rodna

Gubi značaj doma

Onda kada sam u tvojim rukama

Tu je moj dom

Moje sve

Moje utoćište

Tu pripadam

Želim da me tu ukopaju

A ti ponovo svojim dahom

Udahneš mi komadić života

Što je jedino za tebe predodređen

Mog jedino važnog

Zato makar u snu

Ubij me poljupcima

Dodirima

Zagrljajima

Kraj mi usnama presudi

Jezikom mi omču oko vrata oslikaj

Da se razbolim

Ali da mi se sve to mogne

Realistično priviđati

Ne bi mi bilo žao

Svaka kap znoja

Isplati se

Ako znam da ću za svaku tu

Iskusiti još jedan

Ne vidiš ti to

Ali trčim

U svojoj glavi trčim

U zagrljaj

Ne puštam te od sebe

Nikad više

Ni na sekund

A kamoli dan

Svaki put kad te vidim

Iz dana u dan

Čini mi se da nikad nije ni postojao dan

Kada sam živjela bez tebe

Ali ruku na srce

Jesam li ja uopšte postojala

Ikada

Bez tebe

Jesam li se i rodila

A da se kraj mog imena nije odmah upisao

Nadimak

Kojim me ti zoveš

Samo ti

Jesam li stvorena

A da ti nisi onaj

Koji mora da bude uz mene

Pored mene

Sa mnom

Nema meni života ovog

A bez tebe

To ne bi bio onda moj život

Ništa moje nije

Ako tebe nema tu

Tebe volim

Sve tvoje

Mirno i nemirno

S tobom nisam zašla u neka nebeska

Savršenstva

Nisam ih ni očekivala

Insani k’o insani

Ja sam

Samo htjela da budem

Tu uz tebe

Uz tvoje sve

Da sve to pridržim na svojim malim

Više tvojim

Dlanovima

Da ti bude manje teško

I želim tebe

Svaki tvoj osmijeh

Suzu bih i najmanju tvoju popila

Kao da je voda koju nisam

Na jeziku okusila

Skoro tri dana

A od svega

Želim tvoju iskrenu dušu

Da je prišijem za sebe

Nek me nikad ne napusti

Najljepši dio tebe

Najvrjedniji

Što će ostati takav

Onda kada te starost posjeti

Kod tebe se nastani

Kad sve dođe i prođe

Ta ni malo lažna duša

Ostat će ista takva

A ja je volim na svaki način

Iz svakog ugla

U beskonačnim količinama

I nezamislivim intenzitetom

Volim tebe

I sve tvoje

Nigdje ne želim na ovom cijelom dunjaluku

Da budem

Osim uz tebe

U tvojoj

Šta znači istinski voljeti

Kako je pronalaziti se u atomu

Sve i jednom

Tog bića koje nema ni jedne

Sebi približnosti

Što je sve iza njega

Neizmjernih daljina daleko

A ispred njega ništa

Osim mene

Kad ga gledam u oči

I pitam se

Je li ovo stvarnost

Kao što bi on rekao

Čekam da se probudim

Jer svi su mi govorili

A vremenom i ja povjerovala

Da takve emocije viđaš

Samo u filmovima

A onda dođe neko

Zbog kog zaboraviš

Bivšu adresu stanovanja

Jer je to zapravo sada i nebitno

Sve dok je zamijenjena

Njegovim imenom i prezimenom

Kolika je uopšte vrijednost

Kada se osjećaš pored nekog

I kao žena

I dijete

I djevojka

Ali od svega ponajviše kao njegova

I prvi put u životu ti ne smeta

Da ta titula

“Njegova”

Bude najbitnija u vezi tvog postojanja

Najljepša

Najznačajnija

Jer u tim očima

I osmijehu

Čitavom prizoru

Sve si našla

Što prije nisi ni mogućim zamišljala

Da se budiš pored njega

A ujedno živiš san

Koji ni u snovima ne bi takav

I osjetim to nešto što ti se stvara u grudima

Samo onda kada gledaš ljude

Koji su tu za života

Kad ih upoznaš tek

Čini ti se da ih znaš oduvijek

Kad nisu fizički tu

Osjetiš ih u sebi

Kao najjači mišić

Najčvršću kost

Najgušću krv

A kad su tu

I kad ih gledaš

Čini ti se da ništa drugo više nećeš ugledati

Osim njih

Ja u tebe kad pogledam

Ne vidim samo neuništivu strast

Nesagorjelu ljubav

Neumiruću sreću

Ja vidim sve

Vidim i tišinu što dolazi

Jedino sa nedjeljnjim popodonevljem

Najglasniju kišu

Što slama nebo u sred ljetnih, gluhih noći

Kafu što se sprema i pije predvečer

Jer se dan odužio kao godina

I treba ti nova energija

Jutro kad nemaš vremena ni za sebe

Jer toliko žuriš

Večer kad za jelo spremaš

Bilo šta što ti se pod rukom nađe

Noć kad svi spavaju osim tebe

Svađu u sred najvrelijeg dana

I smijeh u sred najglasnije grmljavine

Jer život nije samo ljubav

Niti mržnja

Ne živiš nikad na granici

Uvijek si između

Rođenja i smrti

Dolaska i odlaska

Prisustva i izostanka

A ja želim da si ti sa mnom uvijek tu

Na sredini

Jer ja ne vidim ništa okolo sebe

Ni jednu krajnost

Jedino srž

A u njoj si ti

Jedino ti

I nadam se da to nećeš

Kad spojiš njegovu tišinu,

Bukovskog alkohol,

i mene sa svim mojim lomovima,

dobiješ nešto što ne umem da nazovem ljubav,

ali znam da bez toga ne bih postojala.

Ti si muškarac kojem pišem

kao da se ispovedam sudiji

koji me već voli.

I to je najopasnija kombinacija.

Ponekad te gledam

kao Shelby grad —

hladno, strateški,

kao teritoriju koju ne smem da izgubim.

A onda te gledam kao Bukovski bocu —

spas koji me polako uništava.

U meni ima sarkazma,

jer sam se naučila da se smejem

da ne bih plakala pred ljudima.

Ali pred tobom

smeh je samo drugo ime za strah

da te ne izgubim.

Ti me činiš mekšom,

a ja glumim da sam čelik.

Ti vidiš pukotine,

a ja ih zovem karakter.

Dostojevski bi rekao

da sam razapeta između Boga i greha.

Ja kažem da sam razapeta između tebe

i svega što sam bila pre tebe.

U ljubavi sam egoistkinja,

jer želim da me voliš

kao što se voli poslednja istina na svetu.

U isto vreme sam cinična,

jer znam koliko istina košta.

Mrak mi je udobniji od svetla,

ali ti si jedina svetlost

koju ne pokušavam da ugasim.

Ako ti ikad kažem da mi nije stalo,

to je zato što mi je stalo previše.

Ako ti ćutim,

to je zato što te osećam jače nego što mogu da podnesem.

Ti si moja filozofija,

moja čaša,

moj rat,

moj mir.

Moj muškarac

u svim verzijama koje sam ikada napisala.

I ako ikad nestanem iz tvog života,

znaj jedno:

nikada nisam pisala o ljubavi —

pisala sam o tebi,

samo pod različitim imenima.

Koliko sam malo volio

Dok tebe nisam zavolio.”

Nikad ne bih podneo neverstvo.

Ne zato što sam slab,

nego jer ne umem da delim

ono u šta sam se dao ceo.

Kažeš — osvetio bih se.

A istina je prostija:

boleo bi me kurac

na način koji ne pravi buku.

Tišina kao kazna.

Ravna. Hladna. Tačna.

Da budeš sa drugim?

Ne bih se tukao sa senkama.

Samo bih te video jasnije —

kako se spuštaš

niz stepenice koje sama biraš.

Ne bih ti rušio svet.

Samo bih sklonio sebe iz njega.

A to je osveta

koja ne ostavlja modrice,

samo ogledalo.

I u tom ogledalu

ne bih bio dno.

Ti bi bila izbor

koji više nema veze sa mnom.

Sve dodje tacno kad treba. Volim te i hvala ti na strpljenju sve ove godine. Tu sam i sad sam samo tvoj. Tebe ženim i samo me smrt može spriječiti u tome. Moja djevojčica uskoro postaje moja žena. Mashallah tebarakallah, sva hvala pripada uzvišenom Allahu.