Jebote, kako sam te samo volela
Pa mi i danas, s vremena na vreme, padneš na pamet.
Ne često. Tek toliko da me podsetiš da je nekada postojalo nešto što sam volela više nego što je trebalo.
Bože, kako sam te volela. Tebe takvog.
Sećam se kako sam prstima pamtila svaki detalj tvog tela. Kako sam žurila da završim sve, samo da stignem pre tebe. Da ti otvorim vrata, zagrlim te i poklonim ti celu sebe, kao da ljubav zaista može da stane na nečiji dlan.
Kao da si jedva čekao da odeš.
Ja sam brojala sate do tvog dolaska, a ti minute do svog odlaska.
Trenutak kada sam shvatila da od mene ideš njoj. Da te tamo neko čeka. Da taj isti parfem koji sam volela nije mirisao samo na mene.
Rekao si: "Jebiga, slučajno se desilo."
Kako slučajno, kada je mene zabolelo namerno?
Evo me. Posle toliko godina.
Ne čekam te. Ne tražim te. Ne volim te.
Ali, Bože, kako sam te volela.
I danas mi se, sasvim slučajno, učini da osetim miris tog prokletog parfema. Na nekom prolazniku, u liftu, na ulici... I na sekund me vrati tamo gde više nikada ne bih želela da budem.
Valjda tako izgleda kada nekoga previše voliš.
Ostane miris. Ostane tišina. I pitanje koje godinama nema odgovor:
Kako se, jebote, takve stvari uopšte dese?
