blago onom ko me lipo gleda

Svet ovaj, u stvari,

i nije tako rđav i zao,

mada poneko plače

i samuje

i brine.

Svuda je jednako suton

na stare krovove pao.

Al’ nekome sutra svane,

a nekom neće da sine.

Ja volim da svima valja

i verujem beskrajno:

da će u zoru

svako lakše moći da diše.

I sklapam oči.

I sanjam

potajno

to vrelo

to sjajno

jutro od vetra i vlati

što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno

i od svega najpreče:

za svaki obraz na svetu

po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš pseći,

i bude najcrnje veče,

umeti svoj jastuk nadom

zaliti i obojiti.

I važno je i ovo,

važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote

u sebi čuva i ima,

umeti,

da niko ne zna,

bar komadić tog nečeg

spakovati u pismo

i razaslati svima.

Tako će vek tvoj biti

manje plesniv i zao,

sa manje briga,

samoće, plača,

straha i tuge.

I svaki put kad budeš

komadić sebe dao

ličiće svet na tebe