Memories Of Dissident

Sedeo sam u vozu i posmatrao pejsaz koji se stapao, kako je voz brzo vozio. U tim trenutcima posmatrate nesto sto dozvoljava da mislite ostrije. Naletajuce misli kao i drveca koja vidim, svakih par sekundi po par. Da li vam se to desilo, da se samo izgubite u univerzumh misli zato sto brzina kojom se sve to odvija, je mnogo drugacija od onog na sta je bilo kod vas regularna. U posvesti se to odvija na dnevnom nivou, a sta kada to dodje u sveno?

Mozda da sam samo na sekund spustio svoje telo na krevet i razmislio o dubini izazova koji mi se izlazu, ja sam opet klinacki postupio ka tome. Moj sistem A je reagovao pre mog sistema B i doveo me je ponovo u dubiozu univerzuma kojoj sam ja bio vlasnik, ali u isto vreme, sluga. Moj stil pisanja i razmisljanja ima potpunu suprotnost od linearnog gledanja na svet. Uvek sam voleo vise cudnije stvari i privlacile me uvek osobine koje su cudne za druge. Mozda zato sto sam oduvek imao taj zaostatak na psihickoj bazi, koji naravno ne primetis ukoliko se dobro ne pogledas u ogledalo, i kazes sta mislis.

Stajao sam u vozu koji je putovao ka lokaciji gde treba sa njom da se nadjem. Razmisljao sam, razmisljao sam o tome da li cu se dokazati i pokazati da zasluzujem njenu paznju. Bio sam jako nervozan kada sam izasao napolje, vetar sa zapada mi je lagano zabacivao kosu dok sam palio svoju cigaretu. Udahnuo sam duboku, rekavsi sebi, da ce sve proci kako treba i da nema razloga da se brinem. Naravno lagao sam se, morao sam i dalje da pruzim jako veliki trud i rad kako bih ja, kao osoba, kao ljudsko bice, dopao njoj. U 8 sati posle podne smo imali dogovoreno, dosao sam malo ranije, cisto da cistim zrakom prikupim jos vise samopouzdanja i snage kako bih predstavio sebe u najboljem svetlu. Dok je sat otkucavao tapkao sam desnom nogom u mestu, naprezao sam svoj misic na nozi samo kako bih pronasao svoju antistresnu pozu sto mi nije islo uopste. Vreme je teklo tako sporo da sam mogao svaki svoj treptaj da osetim, moj tempo disanja je totalno usporio, kuce je sporije kucalo, moje ruke su se znojile i hladile u isto vreme, povecana unutrasnja temeperatura dala je nagovestaj moje nervoze, koja je sve vise dolazila do izrazaja. Onda, u jednom trenutku, okrenuo sam glavu prema ulici i ugledao nju. Koracala je brzo prema meni, i ja prema njoj. Sto smo se vise pribrizavali to smo nas tempo hodanja prilagodjavali nasoj kataklizmi koja je polako dolazi do reakcije. Zagrlio sam je , tako jako i osecajno kao da nikada u zivotu nisam pre toga grlio osobu, kao da je za mene ovo sve prvi put, kao da nikada nisam pre osetio tako opojan miris kose, njene kose. Osecaj koji sam imao u sebi kada je dosla mogu uporediti samo sa cistom i velikom euforijom, koja se neopisivo stvorila u meni, kao ti neki leptirici u stomaku koje osetite kada ste uzbudjeni. Verujem da tako zaljubljeni ljudi pricaju o svojim partnerima. Da, zajedno smo, ali sticicemo do toga vec jednom, sada da se vratimo na nas prvi susret. Odmah smo krenuli da pricamo kao da se znamo desetina godina, osetio sam odmah neku dusevnu povezanost sa njom. Njena energija me je kupovala iz minut u minut, njen glas mi je nacinio osecaj penicilina bolesnom, potpuno me je smirio. Nisam mogao da verujem da cu ikada, u skorije vreme, naici na osobu koja je tako smirivala buku u mojoj glavi, koja je moje demone sa ramena zamenila sa andjelima njenog srca, koja je moje prazne suze popunila srecnom i osmesima. Poceo sam opet da budem nervozan, porucio sam odmah casu dobrog vina kako bi me malo opustilo, ali ni posle cetvre case ja nisam mogao da se poptuno osetim zbog mog osecaja u podsvesti kako moram ostaviti dobar utisak. Kako klinacki od mene mislio sam. Sedeli smo u basti restorana koji je bio prepun, gledajuci nju sva ta buka gubila je smisao, mojih problema vise nije bilo, mir, spokojnost i samozadovoljstvo su prvi put posle duzeg vremena prevladali u glavi. Zavoleo sam to, prvog momenta sa njom. Svaki sledeci momenat me je samo jos vise kupovao, sve dok se mozda prerano i glupo ali nisam zaljubio. Posle dugogodisnje borbe sa vise mentalnih bolesti konacno mogu da kazem da postajem bolji, jer sam uspeo da pored nje pocnem da volim sebe i nju. Ona je moj medikament koji uspostavlja jasnu granicu i ucestalost mog Seratonina i Dopemina. Moja hemija, moja reakcija, moja umetnost ljudskog stvaranja i povezanosti. TO BE CONTINUED...

U hladnoj sobi punoj tuge, moja mracna strana izalazi. Dok ti mislis da ja vidjam druge moj bol ne prolazi. Ali sve je to tebi manje vazno, prebolela si nasu vezu brzo. Zato sada umri snazno, veruj mi da suzu necu pustiti.

Dok jastukom tvoj miris i dalje vlada, miris ali samo to. Nije bitno sto si sada sama, vec sto vise nisam sa tobom. Pokusao sam da ga operem, sklonim i izbrisem ali nista nije sklonilo moje misli kako bi zajedno lezali ovde, smejali se i srecni bili. Nekada je malo falilo za srecu, sada za srecu opcije nema, tuzno je tako sto je vise nema, ali ja vise ne mogu. Ne mogu da gledam nazad ni da budem tu, prisutan u ovome svemu kao neki momak lud. Zato glasno kazem sebi , ono sto ne moze ni lud.

Gubitak. Nekoga bi odvelo u novi osvajacki duh, mene je samo spustilo tamo gde sam hteo da odem. Zasto bih se pretvarao da ne vidim to, da ne vidim taj nevidljivi kanap ocaja koji je jedina konekcija sa realnim svetom. Voleo bih da zivim u svojoj crnoj sobi do kraja zivota, ustvari, mozda je ovo kraj, mozda je ovo sanduk, a ja sam se samo probudio iz mrtvih? Ne osecam nista, pomozi mi.

Mogu konacno da iskazem sebe ponovo, tvoj sjaj, tvoja kosa, tvoj osecaj postojanja ponovo je probudio nesto u meni. Tri godine nisam pisao, mislio sam da ce proci, ali tvoje oci, u toj noci, zaboravile mene nisu. Rekao sam sta imam, sta me boli, ne ocekujem isti odgovor samo da znas da te neko voli. To nemirno more umirila si ti, pozvala si sve talase k sebi, mozda nisam trazio mir, vec tebe, ponovo da vidim.

Mogao bih reci da mi je ta soba i suvise urezana u secanje tako bih je tako lako zaboravio. A miris, miris je bio brilijatan, kao da njena kosa stanuje u zidovima.

Nikada nisam uspeo da budem neko ko je umeo da se izbori sa samim sobom, dok ti, si to znala da uradis tako lako i bez napora da sam i dan danas zadivljen time. Znala si da ovu zver okujes , vezes lancima za svoje srce koje nikada nisam uspeo da pokidam.

Ja sam samo jos jedna dusa koja luta u nadi da pronadje svoj mir koji je davno izgubljen. Odnosno uvek sam to mislio da jesam, sve dok nisam razmislio o tome , sta bi bilo kad bi pronasao to. Da li bih se osecao bolje, taj ukus gorcine i prezira koji stalno osecam da li bi nestao?

Samo su dani ostali lepi u ovom sivilu danasnjice iz koje zelis tako snazno da pobegnes ali te uvek vraca istim stopama nazad. I sad, kao da te zivi pesak vuce na dole dok ti uzaludno vapis za pomoc, tvoja dusa umire, poslednji otkucaj na satu oglasava da je ponoc.