🖤

voleo si noćne vožnje,

voleo si iskrene razgovore,

voleo si osmehe i da ih ti praviš na tuđim licima,

voleo si i mene

i ja sam tebe i sve ono što nosiš u sebi,

a onda se sve srušilo

u jednom trenu

nestalo je kao rukom odneseno

pitanja se samo po nebu vrte

a odgovore tražimo na dnu ispijenih čaša

u morima, okeanima i rekama

u nepoznatnim gradovima na trgovima sa mnoštvo ljudi,

samo me pusti na sekundu

možda par minuta

ako to potraje nekoliko dana,

ne čudi se

slučajno koji mesec

strpi se samo jednu malu neprimetnu večnost

da te prebolim

na one tvoje klasične glupe odluke ili da slučajno pustiš suzu.

i nemoj u kafani kad je čuješ da razbijaš čaše i nazdraviš za mene,

nemoj da se otruješ od alkohola.

samo se seti mene,

tebe,

nas,

svega o čemu smo maštali,

sve što smo planirali.

A ja,

ja ću uvek da nazdravljam uz "ti ćeš sa njim

a gde ću ja",

emocija će probati da mi se izmakne,

a mnogo više dosade u duši

koliko lažnih osmeha

koliko lažne sreće

koliko praznih razgovora

koliko nervoze

koliko tužnih lica

koliko umora

i sve to predstavljamo kao ljubav

izvinite ali živite u zabludi i lažnoj sreći

a kao što kaže Toni Cetinski

Pomalo smesno, zar ne?

Skoro pa smo imali sve,

marljivo smo radili,

napravili sopstveni zamak,

ali onda je kraljevstvo propalo.

Dragi, to je tako.

Jedna vrata se zatvore, druga se otvore.

Nista nije tragedija.

Slobodno se oprosti od mene

jer u meni postoji carstvo

voleo si noćne vožnje

voleo si iskrene razgovore

voleo si osmehe i da ih ti praviš na tuđim licima

voleo si i mene

i ja sam tebe i sve ono sto nosiš u sebi

a onda se sve srušilo

u jednom trenu

nestalo je kao rukom odneseno

pitanja se samo po nebu vrte

a odgovore tražimo na dnu ispijenih čaša

u morima, okeanima i rekama

u nepoznatim gradovima na trgovima sa mnoštvo ljudi

Jedva sam te prvi put preživela.

Pre kad bih pomislila na tebe, stezalo bi me oko srca, bilo mi je teško i bolelo me je, što nisi tu, što nismo uspeli.

Sad kad pomislim na tebe, setim te se kao jedne osobe koja me je činila srećnom svaki put kad si bio u mojoj blizini, kao najzanimljiviju osobu na svetu i kao jako dobrog čoveka.

Ne mogu da kažem da na sve to nisam mislila i pre, ali me je mnogo više bolelo što nisi tu i preusmeravala sam misli na tu stranu.

I samo odjednom, kao rukom odneseno, prestale su sve te negativne i bolne misli, došle su pozitivne.

Dešava mi se da danima ne pomislim na tebe, još uvek mislim da te izdajem na taj način, a to je jedino što ne želim da uradim.

Nisi me nikad izdao niti povredio svesno.

Mene je povređivalo tvoje odsustvo i tvoja pažnja usmerena njoj.

Sada, posle 4 godine, došla sam u tu situaciju kad mogu da kažem da me više ne boliš i kad imam osmeh na licu sećajući se tebe.

Zauvek ću nositi ogrlicu sa sidrom jer me podseća na tebe.

Kako je samo jedna poruka mogla da te poremeti?

Kako je samo jedna poruka mogla da te odvoji od mene i natera da zaboraviš sve?

Kako je samo jedna najobičnija poruka mogla da te natera da zgaziš svoj ponos?

Kako je uopšte moguće da si joj se vratio posle svega?

Kako si se tako vešto krio iza maske?

Samo me to muči

sedeli smo na istom mestu,

jedno preko puta drugog,

pričao si tvojim drugarima naše smešne scene,

svega si se sećao,

ostala sam zabezeknuta,

sećaš se svake moje reči i tvog odgovora....

Naravno nakon toga je sledilo naše klasično

prepucavanje,

u momentu kad sam ti rekla da mi se vise nikad ne

obraćaš,

namignuo si mi i rekao da se ne brineš,

da ćemo oboje izdržati čitavih pet minuta i nakon

toga nastaviti kao da se ništa nije desilo,

toliko malo viđanja a toliko se dobro znamo.

posle punih 6 meseci

nisam znala kako da se ponašam

kako da obuzdam noge koje klecaju

kako da obuzdam glas koji drhti

kako da obuzdam srce koje kuca glasnije od sveta oko nas

i pomalo ironično...

pitao me je imam li nekoga

odgovorila sam mu da nemam

mislio je da ga lažem

volela bih da ga lažem

volela bih da se nije pojavio

da me je pustio da prebolim.

Od momenta kad sam ga ugledala pa i satima kasnije

oči su bile pune suza

i svaka reč je mogla da me rasplače.

Na televizoru,

odmah posle našeg susreta

počela je Pejovićeva pesma

,,Da si tu"

sva moja sudržavanja su nestala

i krenula sam da se raspadam

na komadiće,

deo po deo mene se rastavljao sa telom i odlazio u zaborav

Ali evo desio si se ti.

Iako nismo imali ništa sem par pogleda i slučajnih osmeha u prolazu da neko ne bi video.

Znam da sam ja u tvojim očima mlađa sestra koju nikad nisi imao, iako me svi ubeđuju u suprotno da bi mi udovoljili.

Želim da ovde napišem sve što ti nisam nikad rekla.

Želim da ti kažem da si posebniji nego što misliš i mnogo bolji čovek u odnosu na to kako te drugi predstavljaju.

Želim da ti kažem da si dovoljan i da nikad ne poveruješ kada ti kažu da nisi ili da nešto ne možes jer ti sve možeš ali nisi takav da imaš potrebu da se bilo kome dokazuješ.

Želim da ti kažem da nisi loš samo zato što drugi ne vide u tebi koliku ljubav nosiš u sebi iako ne pokazuješ već si šaljivdžija i to je tvoj ljubavni jezik koji oni ne razumeju.

Želim da ti kažem da se pored tebe osećam kao da sam na sedmom nebu i da sam sa tobom sigurnija nego s bilo kim.

Želim da ti kažem da ovaj odnos između nas ne dozvoljavam da iko sruši jer ne znaju kakvi smo kad smo sami.

Želim da ti kažem da te volim i da te čekam sa koje god strane sveta da dolaziš.

Za kraj ono što sigurno znam:

Ne shvataju da bi i oni takvi bili kada bi njih neko popu tebe zagrlio ili dodirnuo.

Posle tebe sam postala nedodirljiva.

Gadi mi se svaki dodir koji ne potiče od tvojih ruku.

Ne moraš ni fizički da me dodirnes da bih te osetila.

bašta puna lala,

prva jutarnja kafa,

pogled na more,

terasa u centru grada,

izlazak i zalazak sunca,

mir i spokoj,

onaj najslađi i najlepši smeh,

suza radosnica,

Pejovićeva pesma,

Beograd,

knjiga posle koje sedim i gledam u zid koliko je dobra.

Ti si meni kao što je Bler Čaku

kao Kerolajn Klausu

kao Hejli Elajdži

kao Lidija Stajlsu

kao Leti Domu