Prošla je pored kuće gde se pali svetlost pije mleko i spava i ostavila na trotoaru svoje stope kao klavirske dirke od tada nosim na usnama poljubac veliki ko njeno čelo i smišljam reč koja će je pronaći i prepoznati

rodio sam se od jutros uprkos svim podacima o meni a ipak sam stariji od jutra i od sutra i nisam zaboravio ništa što je bilo pre moga rođenja i sećam se svega što je bilo posle moje smrti i nisam kriv ni za šta što se desilo juče

kažem

ćutim

izgovorena reč stoji nasuprot meni

optužuje me

nasmejem se

reč se vraća postiđena u moja usta

moje me reči ne prepoznaju

voleo sam je

a sreo sam je na trotoaru

onoga jutra kad sam se rodio

i bilo mi je krivo što je ona postojala i juče

juče je ono što je bilo davno

juče je ono što je bilo pre 24 časa

juče je ono što nikada nije bilo

juče je sve ono što je bilo i nije bilo prije 24 časa

sutra je ono što će biti ko zna kada

sutra je ono što će biti posle 24 časa

sutra je ono što nikada neće biti

sutra je sve ono što će biti i neće biti posle 24 časa

danas je okamenjeno vreme između juče i sutra

danas jedina smetnja da bude sutra

kameno danas koga uporno razbijaju otkucaji časovnika

časovnik na zidu je jedina savest

Oni koji imaju svet

Ja sam bio pogrešan

Kad sam tražio da mi kažeš

Koja si strana

Postoje pravila igre

Ti znaš da ne možeš sama.

—

Emili Bronte, “Orkanski visovi”