Cimo

Jednog trenutka imaš sedamnaest i zaljubljena si po prvi put u svom životu, onako stvarno! Shvatiš da je sve pre toga bilo previše glupavo, naivno i smeješ se samoj sebi kako si mogla da patiš toliko dugo zbog nekih ljudi koji za par godina neće imati ni ime. Biće samo neke priče, možda čak ni to. Ali tebi su sada sve pesme dobile smisao i konačno razumeš zašto se kaže “biti na sedmom nebu”. Užasno si zaboravna, al’ to je okej, jer je on jedino što okupira tvoje misli i srećna si, smeješ se i lepo ti je. Nema veze što ti je iskočila bubuljica ili što si dobila još jednu jedinicu iz matematike - jer on je tu; postoji i voli te. Tebe - koja si celi svoj dotadašnji život provela sanjajući o toj ljubavi o kojoj svi pišu i pevaju. I maštaš kako za deset godina šetate Azurnom obalom dok on u naručju nosi tvoju manju verziju, a ti za ruku držiš njegovu. Voliš! Po prvi put! Nije li to magično?! I kakve si samo sreće imala da tako mlada pronađeš svoju srodnu dušu! Samo život prati neki svoj plan, a ne tvoj. Imaš dvadeset i gledaš ga kako ljubi neku drugu. Imaš dvadeset i osećaš kako ti se lomi, ne samo srce, nego svaki jebeni deo tebe! Osećaš kako se rasparaš na bilijardu atoma i nestaješ. Naredne mesece provodiš u krevetu i plačeš bez prestanka. Nemaš snage ni za šta, ne možeš da jedeš zbog prevelikog bola i ne prepoznaješ sopstveni odraz u ogledalu. Ljubiš druge, pijana. Uvek pijana, naravno, jer takvi poljupci u vreme kada svi spavaju ne znače ništa. I majka ti kaže “Volećeš ponovo. Još lepše i jače i razumećeš što nije uspelo sa njim”, ali ti joj ne veruješ. Nijednu jedinu reč! Kako ona može da zna koliko si ti volela i koliko te boli sada?! Uverena si da nikad više nećeš voleti i da nikome više nećeš dozvoliti da te uništi toliko da postaneš bleda, istrošena verzija sebe. Vreme prolazi. Ljubiš druge, pijana. Ne zadržavaš nikoga od njih duže od par nedelja i ne dopuštaš im da ti se približe. Ali zaboravljaš da se život drugačije kroji. Samo stvari idu postepeno ovaj put, jer ožiljci i nesigurnost ostaju i dalje. Posle dve godine počinješ da ljubiš nekoga trezna, potpuno trezna! Ljubiš ga jako, grliš ga dugo, smeješ se glasno i pitaš se zašto si zaboga verovala da nećeš voleti ponovo. Imaš dvadeset i dve i ceo život ispred sebe.

Ne znam da li to samo ja primecujem,ali ljudi se sve vise trude da lice jedni na druge.Isto se oblace,isto se sminkaju,iste frizure imaju,svi imaju slican telefon,momke za dan dva,i pritom se hvale svojom slicnoscu.Kad se pojavi neko drugaciji i ne uklapa se u taj kalup ljudi ga odbace jer nije hteo da bude kao ostali.Ne znam da li iko shvata da bas zbog toga sto smo razliciti,bas sa tom razlicitoscu da cemo po tome biti prepoznatljivi i vrednovani.Kada bi samo ljudi bili svoji a ne kopije,da li vi stvarno mislite da cete se svideti nekom zbog toga sto licite na nekoga?zapravo je fora u tome sto se osobi kojoj se svidite kao kopija svidja neko ko je originalan