let me dream

Imaš 21 godinu, krvnički se trljaš sunđerom u kadi ne bi li što pre skinula njegov dodir sa sebe. Mrziš pomisao da su te pipale ruke koje te ne vole i da se taj dodir nikako ne može sprati. Jecaš dok to činiš i čekaš da te prođe.

Imaš 27 i često se osećaš usamljeno. Piješ vikendima ne bi li ti oni što pre prošli, jer radnim danima bar imaš neku svrhu. Kukaš kad se napiješ, onako iz srca, svim glasom i čekaš da prođe.

nije nešto što bih ti inače rekla ali danas nisam sigurna da bi razumela ove reči da li bi se nasmejala, viknula, zaplakala i zbog čega tačno da li zato što si ih shvatila ili te je možda boja moga glasa setila na nešto setila možda na nekog poznatog nekog koga oduvek znaš, a više ga se ne sećaš

sanjala sam da si umrla da si došla u njegov stan u kom sad često boravim sela na ugaonu i razgledala, čekala da ti ga predstavim jer se niste stigli upoznati a svideo bi ti se, znam da bi Lala, Banaćanin, svetlook, pametan baš kao deda što je bio

sanjala sam da si umrla i da sam ti rekla da slobodno možeš otići, u miru zato što je on brižan, nano onako kako niko drugi nije bio zato što je "mi" zamenica koja se koristi od prvog dana, a naše polako postaje sve i njegovo i moje

sanjala sam da si umrla i spremno iščekivala poziv sutradan da saznam da se ne mučiš više da ne gledaš u lica ljudi čijim si rođenjima prisustvovala i pitaš se odakle ih znaš da ne dozivaš majku, oca, sestru, brata, muža da ne moliš sve njih, otišle davno pre tebe da ti pruže ruku da ne vrištiš kad se svetla isključe i bojiš se svih tih ljudi koji bi ti želeli pomoći

Vidim, kao neki nemi, lebdeći, providni posmatrač sebe kako stojim i čekam te, tebe koji mi ideš u susret i mene koja se, iako sam te ugledala, panično okrećem na drugu stranu. Ne pamtim šta sam nosila tog dana, verovatno neki džins i majicu iz New Yorker-a, ali pamtim dobro u čemu si ti došao i kako si mirisao na kokos. Znaš, celu deceniju kasnije, ceo jedan drugi život nakon i to je sećanje još uvek nije nestalo.

Ne zezam se kad kažem - ceo jedan drugi život, jer zaista se osećam kao da je prošao ceo život od tog aprila. Bilo je drugih ljudi. Menjala sam se, kao i ti uostalom. Svu prošlost, osim, očigledno tebe, sam ostavila tamo gde joj je mesto. Ne ulazim u poruke, niti na profile svih tih ljudi koji su nekad bili tu, ne prevrćem stare razgovore sa njima po svojoj glavi pokušavajući da shvatim nešto novo, ne zanima me ni gde su, ni kako su, ni kakvi su ljudi sada. I sve je sa mnom okej, dok ne ugledam tvoje ime na ekranu. I isto ti, kao i nekada, pričam i pričam i pričam, jer sad tek želim svašta da ti kažem - samo ovaj put o sebi, ne o svim drugim ljudima koji me okružuju.

Uporno pokušavam da shvatim šta je to što zaista jurim. Tebe ili osećaje koje si probudio u meni? Tebe, takvog kakav si ili mene, onakvu kakva sam bila kraj tebe. Jedini put kad su mi ljudi govorili da mi se zaljubljenost vidi na licu, jer ja, uistinu, nikad pre, a ni posle, nisam toliko gorela od želje za nekim. Od želje da... sve.

Danas sam otišla da zapalim sveću, za mog dedu koji je uvek izbegavao lekare i koga su isti na kraju koštali glave, kao i za sve ljude koji su samo bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Pomislila sam u momentu - Bože, samo da nije bilo uzaludno i istog momenta prekorila sebe zbog toga. Meni je samoj bilo teško da izađem iz stanja potpune obamrlosti nakon svega, uporno sam razmišljala o tome kako svi ljudi koje volim prolaze tuda, kako se svako od nas mogao naći tu, ali nismo, jer eto, samo smo imali više sreće. To je to. Samo smo imali više sreće.. I neki kolektivni šok, tišina, neverica, bol, patnja... i "ljudi" koji tome aplaudiraju...

Kad sam bila mlađa sve što sam želela bilo je da odem iz Srbije. Šta znam: kompleksi malog mesta, nezadovoljstvo, saznanje da nešto bolje postoji, a nama izgleda tako nedostižno. Ništa naše nisam volela - hranu, muziku, kinematografiju, knjige... ma, sve sam izbegavala! No, država u kojoj si rođen je nešto kao porodica - ti možeš da pričaš loše o tome, ali ako neko drugi samo kaže jednu negativnu stvar odmah započinje svađa. I to naučiš kad vidiš malo više sveta, kad upoznaš druge nacije, različite ljude.. Posle toga, kao da se tvoje srce otvori i tu se smesti ova napaćena zemlja.

I u tih deset godina, desilo se puno toga.

Izmenjala sam par stanova, dok konačno nisam kupila svoj. Prestala sam da se družim sa nekim ljudima i tek posle toga uvidela koliko mi druženje sa njima, zapravo, nikad nije ni prijalo; i dalje u životu imam par prijateljstava koja, sad već, traju dve pune decenije. Momci i odrasli muškarci su se smenjivali u mom životu. Bila sam srećna i patila sam i gotovo nikad nisam imala neki "normalan" odnos, ali i to je okej. Sad znam da sam se previše plašila - da budem sama, ali i da "pripadam" nekome; da preuzmem odgovornost za tuđe emocije, ali i da otvoreno delim svoje. Milena Marković u jednoj pesmi kaže kao - svi su oni morali da se dese, da bi me doveli do tebe. Jer, eto, zaista dođe momenat kad prestaneš da se bojiš da sva svoja osećanja podeliš sa nekim, kao i da prihvatiš tuđa. Nestanu takođe i sumnja i zbunjenost i u jednom momentu prestaneš da uporno analiziraš tuđe ponašanje i tražiš opravdanja za sve loše što radi u jednoj od stotinu pripitih noći sa drugaricama. Dođe smirenost; neko ko želi da te upozna - da ga upoznaš, da nauči kako da te voli - da naučiš kako da ga voliš... Pokušavam da prestanem da se plašim: stalno isprobavam nove stvari, odlazim u nove gradove, države pa sad već i potpuno sama i upoznajem nove ljude, razgovaram sa njima bez da mi se jezik veže u čvor ili me oblije znoj. Što više toga uradim, sve sam sigurnija u sebe. I dođu, naravno, i dalje neki momenti kad me bude strah da napustim sopstveni stan ili da u kafiću pitam gde se nalazi wc, ali više ne dopuštam tom strahu da me parališe toliko kao nekad.

Teško je nekad kad si sam daleko od kuće i svih koje voliš i teško je kad se opet vratiš kući, jer iako se uvek imamo gde vratiti (hvala Bogu), to više nije to mesto. Ako uopšte ima smisla. I možda ono najteže jeste koliko roditelji stare, a mi nekako, ovako daleko, nismo ni svesni toga.. I onda dođeš i odjednom bum - kosa je gotovo cela seda, sad imaju i staračke pege, sve su niži od nas, sporije se kreću.. Negde daleko preplačeš svaki put kad čuješ da su u bolnici i pitaš se kako ponovo i zašto toliko često i osećaš potrebu da ih zoveš svaki dan - samo da znaš da su još dobro i da su još tu, jer nekih ljudi više nema.

Danas sam čitala svoje stare dnevnike, pronašla stranicu napisanu malo nakon dedine smrti, setila se svega i ponovo počela da plačem. Osvrnula se oko sebe, nasmejala se malo i onda zaplakala još jače. On nikada nije video stan koji sam kupila. Ja, odrasla, zaposlena osoba. Ja, sa oformljenim mozgom, stavovima, novim interesovanjima o kojima bismo sad sasvim sigurno mogli više i duže pričati. Tu novu osobu nije stigao da upozna.

"Što? Menjaju ti se ukakane pelene?", pitam kao i uvek ne sasvim spremna i sposobna da prihvatim njegovu otvorenost i iskrenost.

"Zašto da ne? Za njih bih sve uradio.."

I pričamo cele noći o toj deci koju ćemo potencijalno imati, kakve su nam statističke šanse za blizance (nikakve!) i kako bismo se izborili sa njima; šta kaže nauka, da li će pre biti devojčica ili dečak (nevažno, dokle god je živo i zdravo), koliko se već trudimo u ovom životu samo da bi naša, još uvek imaginarna deca, imala bolji start u ovom životu od nas.

Posle toga razmišljam o svom odrastanju i kroz glavu mi samo prolazi misao - Zacelila sam svoje dečije rane onog momenta kad sam shvatila da su moji roditelju uradili i još rade ono što misle da je najbolje za mene. Nekako, kad si mali, baš mnogo toga očekuješ od njih, nigde u glavi ne racionalizuješ činjenicu da su i oni, ipak, samo ljudi i da i oni isto sve ovo rade prvi put. Oprostiš im zatim sve što je bilo loše, jer nešto bi te svakako uvek bolelo. Potom provedeš dobar deo života lečeći rane koje su stvorili, ali bez neke zadrške ili negativnih osećanja (dobro, većinu vremena barem), jer to je ono što je od tebe danas napravilo osobu kakva jesi, a ja se sebi sviđam: šta sam, šta postajem.

Znaš, naučno gledano, imamo velike šanse da dobijemo dva dečaka i ponekad razmišljam o tome. Zamišljam da imamo veliku garnituru na kojoj ležimo i imamo filmske večeri dok su oni još mali i voljni da se druže sa nama. Zamišljam i kako će doći vreme kad porastu, pa nas počnu izbegavati jer nas se stide ili im se možda gadimo - tako matori, a još se ljube. Zamišljam i momenat kad će odrasti dovoljno da shvate koliko je ovaj život prolazan i da mi, vrlo brzo, nećemo više biti tu da im pomognemo, pa nam oproste koje god traume im budemo stvorili i sede sa nama, ponovo, na toj velikoj garnituri i gledaju filmove kao nekad.

Iz ogledala starog, dobro poznatog kupatila

moje dvadesetosmogodišnje oči vide facu četrnaestogodišnjakinje

suze se slivaju niz isto lice kao i tada

malo usukanije, sa tačno tri sede i zrelijim pogledom

prisećam se

tu sam nekada, kao i sad, plakala svakog dana

grizla usnu da ne zavrištim

pitala se do kada, zašto ja i odakle više da crpim snagu

pre nego sam na par godina potpuno zapušila

svoje suzne kanale.

Nekad sam se molila Bogu

svake večeri ista stvar u krug u krug u krug

danima godina mesecima

u krug u krug u krug

i sve čemu sam se molila da se ne desi baš sve

dogodilo se i mnogo gore.

Vrištim u sebi, zagrizem usnu pa pustim dug uzdah

dok gledam kako suze padaju i oči postaju najčistija nijansa zelene

navire svaka uspomena

sve zbog čega nekad ovde nisam mogla da prestanem da plačem

volim selidbe jer sve svoje tuge ostavim u drugim stanovima

ali ovoj se ovde stalno vraćam

ona me zna odavno, obraduje mi se, prigrli me, krene priču o starim vremenima i ne da mi

nikako mi ne da da kažem i ja nešto

nešto bar o tome kako sam

porasla, napredovala, stekla prijatelje, samopouzdanje, našla ko će da me voli, naučila sve što sam mislila da neću

ona me uvek vrati i podseti na onu

četrnaestogodišnju mene okruglih obraza koja

neprestano lije suzu za suzom i teši se

pokazaću jednom svima

zamišlja mir, sređen život, luksuzne haljine

sve isto kao i njena, duplo starija verzija koja

ponovo

vrišti u kupatilu i gleda u plafon kuće pitajući se

koliko još toga? šta je dosta? gde sam toliko pogrešila u prošlom životu da mi u ovom ništa ne ide?

I znaš, nezahvalna si

znaš ratovi se odvijaju, ljudi umiru, gube sve koje vole i ostaju bez onoga što su godinama gradili

zemlja je na ivica da izgori i nestane i da ništa više od svega što te muči ne bude važno

ali ove noći

tvoje oči dvadesetosmogosišnjakinje u odrazu vide lice četrnaestogodišnjakinje

koja je plakala dok nije presušila i strahuješ

ponovo će sve biti isto

Jednom si rekao "Nismo mi toliko loši ljudi da nam Bog ne da da budemo zajedno" i ta mi rečenica često padne na pamet kad te se zaželim kraj sebe. Jednog dana, ponavljamo oboje iznova i iznova.

Stariji ljudi obično kažu da je u ljubavi najbitnije da uvek birate jedno drugo, sa tobom učim da je to zaista tako. Često udaljeni hiljadama kilometara, u različitim vremenskim zonama, oboje sa svojim obavezama i problemima, a ti opet ne propustiš nijedan dan da mi se javiš, makar jednom običnom porukom. Biramo se, pored toliko distrakcija i opcija u ovom globalnom selu, mi opet biramo jedno drugo svakoga dana.

Mir koji osećam kraj tebe, sigurnost od prvog zagrljaja, želja zbog koje izgaram.. Pokazuješ mi da sa tobom nema granica, nema ljubavi na kašičicu, straha i pitanja da li sam premalo ili previše, konstantnog preispitivanja.. Suština je, pomislim često, što oboje mislimo da smo dobili na lutriji života sa ovim drugim i tako se nekako i ponašamo.

Moj sadašnji momak mi stalno kaže nešto kao - Više verujem u tebe nego u sebe, ti si, što bi naš narod rekao - muvalo, svuda ćeš se snaći. On me je takvu upoznao. Radosnu, brbljivu, stalno u pokretu, obavezama, kako uspem u svemu čega se dohvatim.. Ali, on nikada nije video mene iz srednje škole ili sa fakulteta kada sam bila ćutljiva, povučena, gotovo pa neprimetna.. Nije nikada upoznao mene koja je na kraju odustala od tog istog fakulteta, niti onu mene koja čak ni do prodavnice nije smela sama da ode. Onu mene koju je anksioznost kočila u svemu, koja nije smela da naruči nešto u kafiću kada bi se konobar pojavio, a kamoli da posle pozove istog da naplati.. Nikada me nije video pijanu, a nekad je to bila moja svakodnevica.. Nije video ni pepeljare pune opušaka, vraga mu, taj me čovek nikada nije ni video sa cigarom. On samo tako iz ponekih priča iz prošlosti zna kakva sam bila i uporno govori da ne može da poveže tu osobu sa ovim što sam danas.

Sad, zašto je CV podstakao sve ovo? Ne nalazi se tu ništa specijalno, skromna dva posla koja sam radila, jedan kurs koji sam završila i programi u kojima umem da radim. No, one su krenule da ispituju, ja sam pričala i na kraju čujem jedno "Svaka čast".

Pitaju - kako je bilo raditi dva posla istovremeno? I meni prvo kroz glavu prolazi to koliko sam puta plakala na podu starog, iznajmljenog stana zato što je bilo i previše naporno, a opet, nisam odustajala. Kažem im da me je naučilo dosta: kako bolje da se organizujem, upoznala sam drugu kulturu, postala bolja u komunikaciji sa ljudima, srdačnija, neposrednija.. Bilo je teško, ali znala sam zašto to radim i onda je, jednostavno, moralo. Samo što se ja nikada u životu nisam dalje osvrnula na to.

Pričam im i šta sam sve naučila sama, koliko se obradujem svaki put kada naletim na nešto novo i mučim se pretražujući dok konačno ne pronađem rešenje. Kako mi vreme proleti kad pišem kod, a nikada nisam očekivala da će mi biti zanimljivo. Da uvek biram teži put i uporno se borim sama, to prećutim, ali stoji tu negde kad me pitaju - Odakle sad taj prelaz? Znate, patila sam dosta od nekog inata kad sam bila mlađa, mislila da sam najpametnija na svetu i da sve mogu i moram sama. Zato sam, na kraju dana i uradila toliko toga.

Nisam umela ceniti sebe nekada, sada mi je to jasno kao dan, kada se setim nekih podsmešljivih komentara praćenih mojim tadašnjim niskim samopouzdanjem bila sam idealna žrtva za manipulatore.

Skoro mi je na testovima ličnosti, koje poslodavci nekad daju kao jedan od koraka intervjua, među rezultatima ispalo da se spoljnog sveta plašim znatno više nego prosečna osoba. Što mi je, iskreno, na momenat bilo malo smešno, ali anksioznosti koju nekad osećam sigurno nije.

Rođena sam sredinom devedesetih, moja najranija sećanja vezana su za zvukove sirena i nas kako se krijemo ili u podrumu ili u nekom kutku kuće. Sećam se baterijskih lampi, gomile sveća i kako je meni maloj tada sve to bilo zabavno, jedva sam čekala da ponovo nestane struje da možemo uključiti naše baterijske lampe, nisam shvatala ništa. Reči kao što su bombe, sankcije i rat moj maleni mozak tada još uvek nije mogao da razume.

Odrasla sam u kraju gde su osnovci bili lokalni dileri, a dolazak policije bio najuobičajenija pojava. Znali smo gde su im štekovi, kuda se kriju od policije, sve prečice i sva skrivena mesta našeg kraja. Gledali smo drugu "bandu" kako trči niz našu ulicu sa noževima i juri lika iz kraja sa ožiljkom na licu koji je skoro pušten iz zatvora. Tad nekad je u našem malom gradu stupilo na snagu da deca posle 23h ne smeju biti napolju ili su nam bar tako tada naši rekli..

Gledali smo kako komšiju otac gura niz stepenice i kako odrasta u neku verziju Kristijana Golubovića. Gledali smo kako majka sina gađa i udara klompama i slušali kako je otac nekad umeo da ga guši pribijenog uza zid ili udara u stomak dok ne ostane bez vazduha i on sad ima tako isprazan pogled. Tada su se, valjda, deca tako vaspitavala ili šta ti već znam koji su bili izgovori.

Verovali smo da su odrasli pametni i uvek u pravu. Sa deset godina baš i ne znaš puno bolje.

U nekom momentu života shvatiš da to baš i nije tako.

Dok malo ne odrasteš, dok ti se mozak ne razvije i dok ne počneš drugačije da gledaš na stvari nisi ni svestan koliko trauma zapravo vučeš za sobom i kako je sve što si nekada smatrao "normalnim" i mislio da to "mora tako" u stvari pogrešno. Koliko svaki tvoj "neobjašnjiv" strah datira još od nekih najranijih dana o kojima ti čak ni ne misliš. Prošlost, vesti koje čitaš jer neke stvari je nemoguće izbeći. Gledaš brza kola kako jure ulicama, nesavesne vozače pa ciljano ideš dužim putem jer tim ulicama ima semafora, što je kao neko veće osiguranje. Ideš širim, osvetljenim i prometnim ulicama jer se bojiš da će se nešto desiti, a vrisak niko neće čuti. Nije kao da smo kao društvo ogluveli i otupeli na većinu stvari koja se dešava oko nas.

Pričamo kako bismo voleli da imamo decu. Naši geni spakovani u neko čudo koji će radosno i nesvesno sveta oko sebe trčati okolo prvih par godina, ali ne mogu se ne zapitati u kakav ćemo ga svet doneti? Hoćemo li mi biti dovoljno dobri roditelji koji će umeti da primete i pomognu svom detetu ako bude patilo? Hoćemo li moći da ga zaštitimo od sve truleži okolo? Hoćemo li znati kako da ga vaspitamo da bude dobar čovek?

Srce mi je danas, kao i većini ljudi verujem, prilično teško. Šta se još treba desiti da shvatimo da zajedno treba da radimo na rešenjima problema i stvorimo mesto u kom nove naraštaje neće biti strah da žive?

rak zgrabi klještima i ne pušta;

tvoje krupne ruke, kao klješta

čvrsto me drže kraj

najmekanijeg dela tebe;

tvoja široka leđa kao štit

koji odbija sve loše što mi se primakne.

Stežem te svojim slabašnim, čovečijim rukama

i tiho šapućem nemoj da me puštaš, jer

uz tebe dolaze osećaj spokoja i

vera da se nalazim na pravom putu

kraj tebe - moj um je tiši

srce nikad ne lupa ubrzano.

Ti si moj sinonim za blagost,

neviđeno lakši samo da si ovde,

jer deluješ kao čovek koji bi

na svojim grudima uspeo podneti

teret moje glave, svih ludosti koje sadrži.

Često te zamislim kako

ulaziš u zgradu za koju

ne znaš gde se nalazi

otključavaš vrata stana čije

ključeve ne poseduješ

ja te radosna čekam

mene bar imaš to, sigurna sam, znaš.

Ponekad zapalim mirišljavu sveću,

gledam plamen kako igra dok slušam

neki bluz, jednu pesmu ovih dana češće nego druge

~ And just when one might feel so perfectly alone There's someone else's stuff to trip on besides ones own Thanks to you

dok zamišljam kako lagano igramo

i strpljivo čekam da nešto od ovoga

na ruci nosi reči

-uvek veruj,

a ti si, pre svega, žena

na kojoj bi ipak pisalo

- stalno sumnjaj.

Dođe čovek

rešen da ne odustane,

umiri sve tvoje luckaste strahove

natera te da ponovo

u nešto veruješ,

nekoga toliko zaljubljeno želiš.

Bože,

koliko zapravo

jedva čekam dan kad ću

otvoriti vrata svog stana

ugledati njega tu i