... u tebi nema besmisla ni smrti...

Eto, na ničemu sazidaću brdo. Ispod mog Beograda, ničeg i nema do Slobode. Ne vezuju me stare forme ni obziri, plave šume srbijanske jedva se vide. Prah i voda, vazduh i osvetljenja, sastavljaju kraj u kom živim. Prineću sebe proleću, osloniću ledja o trešnjevi i višnjevi Srem i, nevidljivo, ni hvaljen, ni ismejan, sastavljaću telom svojim, iznemoglim, blato i trave, brda i oblake, a kad bude gotovo, duhnuću, kao što se duhne na list jesenji. Svet je lak i narod ću da stvorim. Vazduh je oko mene.

Mišljah da budućnost svoju i celo jedno brdo mogu, na ničemu, da sazidam, naporom volje, sugestije i zenica uprtih u zvezde; mišljah da ću cvetanjem i opadanjem lišća da vladam iz tišine, bolnim i dugim uzdržavanjem daha.

Kako je to smešno. Ja volim one koje su opake, a sve koje su dobre, plaču za mnom.

Sve mi se čini zbog tebe je jesen i čim zaspim u ludoj će strasti i bolu iz tvojih cvetova mlečnih jedna kap u jesen da kane. Nada mnom će u lišću svelom udi tvoji zasijati, mrtvi, mramorni, večni.

Ah, niko nema časti ni strasti ni plamena dosta da mene voli

Svet tamo ne samo da nije lažljiv, prosjački i glup, kao kraj puteva stranaca, nego je čist i lep, a život, tuda, fina slikarska kompozicija od likova ljudskih, stoke na paši, maslina i blagih brežuljaka. Svaka je kiša mirisna, a noći su vrtovi puni zvezda.

Osluškuje se neizmerna dubina ništavila pod zemljom i dobija se beskrajno oštar i svetao pojam telesne požude, ovijen bezmernom tugom.

Vezujmo svet i ne rasparčavajmo ga. Treba ga grliti kao jedno, drago, nevidjljivo brdo; smrti su prolazne, a bitke šareni leptirovi; ali vedrine su večne, vazduh i skok igrača. Ljube li se redom Sredozemne obale, ukus je jedan isti.

Davno sam znao da ispruženom rukom, ako je blaga, mogu da pomilujem čak Ural.