#crnjanski

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,

на Месец са запетим луком.

И милујемо далека брда

a duša nam znači jedan stepen više,

nebu, što visoko, zvezdano, miriše,

ili, nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,

đavo nosi.

Sećam se samo da je bila

nevina i tanka

i da joj je kosa bila

topla, kao crna svila

u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka

zamiriso bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,

jer volim:

da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,

ko zna gde ću biti.

U tišini slutim

da joj se imena ne mogu setiti