#trudnoca

Do tada je sve moglo da bude i da ne bude, maštala sam mnogo, a nije se ostvarivalo, igrala sam se sa mislima i bežala od realnosti na razne načine. Nije trudnoća jedino što sam zamislila i ostvarila. Završila sam fakultet koji sam htela, sa uspehom koji sam htela i udala se za osobu koju sam htela. Ali nastavljala sam da živim neke alternativne živote, u kojima nisam to što sam i u kojima nisam s onima sa kojima sam.

Sada uviđam da neće postojati život u kojem ja neću biti majka. I da sam ja, samo ja (uz svesrdnu pomoć mog muža, naravno), napravila to u svom životu. Do tada je svet bio more neograničenih mogućnosti, a ja sam plivala tu kako vetar dune, bez nekog sasvim jasnog cilja. Svi izbore koje sam napravila u životu sada sagledavam drugačije i ozbiljnije. Tada su to bili tek začeci nekih priča koje se mogu ostvariti (ako ne sada, možda nekada posle, u budućnosti?) i o kojima se može bezgranično dugo makar maštati. Sada toga nema. Biću majka i to mi usmerava plivanje na način mnogo jači od nekog vetra kojeg ne mogu ni imenovati, i koji, kako počne da duva, tako vrlo lako može i prestati. I nema nazad. A uvek je moglo nazad. Uvek se moglo raskinuti, otputovati, prestati družiti sa nekim, napustiti fakultet, profesiju, posao.

Ništa od toga ni danas mi ne deluje lako. Ali mi ništa od toga ne izgleda neopozivo. Da, sve se to može desiti, i ne mora, a život će se nastaviti. Samo strah nas sprečava da napravimo takve izbore. A ja ću postati majka i tu više nema nazad, šta god mi to donelo ili uzelo. To nije više odluka koju mogu da analiziram, seciram, ispitujem, preispitujem, odbacim, pa je ponovo donesem, tako da me to natera da se zapitam tek možda, ono poznato, “šta će drugi reći?”.

Moć koju imamo u našim životima ogromna je, a mi je nismo svesni i rasipamo je na sitne strahove, sitne navike, plutanja u mestu i vraćanja na poznate puteve. Sve o čemu odlučujemo danas dovodi nas do nečega u budućnosti što nećemo moći tako lako da opozovemo i oko čega nećemo moći više da se predomišljamo. Vredi razmisliti kakve su naše odluke danas. Barem dok su to još uvek naše odluke, a ne tuđi nametnuti izbori, “igre sudbine” ili uplivi nekih nepoznatih sila. Sve je naše.