#perje

Tata je doletio s masnim zalogajem u kljunu. Poput perjanice visio mu je plijen zdesna i slijeva. Odmah sam razjapio ždrijelo koliko god sam mogao. No on mi uopće nije kanio napuniti usta. Pohlepno sam kliznuo preko ruba izlazne rupe ne bih li dohvatio plijen. On je odjednom uzmaknuo, a ja se kriješteći strmoglavio prema tlu. Na trenutak sam se još pokušao kandžama uhvatiti za njega. Očajnički…

Gledamo se Uz jutarnju kafu.

Ti i ja.

Rukom pisan podsetnik na papiru kremaste boje.

U restoranu neobične kuhinje, lupkanje sudova dok se sprema večera, ruke prebačene preko susedne stolice, prijanja tvoj osmeh uz moje lice, toplo, U jednom davnom, najlepšem komplimentu koji je mlada devojka, još nesvesna jačine svojih osećanja, dobila od dvogodišnjeg dečaka: - Ti si dečak. Ali, ja sam devojčica.. U svojoj omiljenoj mornarskoj majici. - Ne, ti si dečak. Ličiti na tebe.

Stih, božanski, koji se zapravo ne čita, nego te preleće, dodiruje krilima, uvlači kao slasni miris u nozdrve, rezonira čulima i krvotokom, 

I note tvoje, koje kao perje, koje se kao zlatne kapi raspršuju u vazduhu (i kao pahulje koje uzleću), i padaju mi na kosu, ramena. U muzici, koja me kao najmekši džemper ušuška u svevreme. Iznutra. (Pa spolja izgleda kao moja energija).

 Jedna romantična posveta na fotografiji, na kojoj se vidi kako sneg promiče, pada na beretku i trepavice elegantne dame, pale se prva svetla (skriveni kandelabr rasipa svoj sjaj), predbožićno ukrašenog grada i u pozadini nečujno prolaze tramvaji.