#nspm

Profesor Noam Čomski, verovatno najveći intelektualac našeg doba, možda ponajbolje određuje ovaj socijalni sloj u tekućim istorijskim okolnostima. „Za klasu intelektualaca se pretpostavlja da je dobro istrenirana i toliko dobro indoktrinirana da im bič više i ne treba. Oni spontano postupaju na način koji je od koristi spoljnim interesnim silama, a nisu ni svesni šta rade i pri tome su još uvereni da rade pošten, predan posao.“[2]

Imperijalistička globalizacija nije istorijska novina. Ona je pravilo koje se materijalizuje u trenutku kada jedna civilizacija doživi vrhunac koji je ujedno i početak grčevitog pada. Nove su samo metode. Ovovremenska globalizacija procesom apstraktne ekonomske integracije razbija međuzavisnu, organsku, kosmičku sliku sveta, i taj zadatak ostvaruje efikasno. Svaka ljudska delatnost je izdvojena, apstrahovana, specijalizovana. Svet se nazire u razbijenim segmentima.

Kratkovidost savremenog čoveka poprima razmere kataklizme. Nesposoban da sagleda ustrojstvo sveta, i svoju ulogu u opštoj fragmentizaciji, izmiče mu i vizija (neizvesne) budućnosti. Sveobuhvatna konglomerizacija potire sveobuhvatnu svest. Virtuelni intelektualac poput babice pomaže u porođajnim mukama novog, virtuelnog društva. Ishodi globalizacije su neizvesni. Izvesno je samo da se neće poklopiti sa proklamovanim ciljevima. U takvoj istorijskoj klimi, nezahvalno je davati dugoročne prognoze. Stoga je virtuelni intelektualac sve manje socijalni dijagnostičar i terapeut a sve više anesteziolog.

Intelektualci su idejno osetljiv sloj, to je prethodnica društva koja prva usvaja novu ideologiju, te prva i gubi sveobuhvatnu svest. „Uloga inteligencije uvek se sastojala u uspostavljanju veze i posredovanju između starih i novih vlastodržaca.“[3] Virtuelni intelektualac prihvata, brani i promoviše nametnuto stanje stvari, te stoga suštinski ne živi u problemima svog vremena, jer u mislima više ne ide ispred njega. On reklamira idejne proizvode sa isteklim rokom trajanja. Aktuelni intelektualac je dodatno obesmišljen levitiranjem u civilizacijskom vakuumu, na međi epoha. Kako bi njegovo mišljenje bilo bez sudbonosne vizionarske težine, idejni repertoar je unapred sužen. Oslobođen odgovornosti za posledice virtuelnog ideološkog izbora, on zrači optimizmom koji se danas retko susreće. Takav entuzijazam je inspirisan čudesima virtuelnog sveta. Naizgled osavremenjen, on lajkuje, tvituje i bloguje. Otud sposobnost da nas privremeno opčini u vremenima bez duhovnog poleta. Ukratko, on igra po novim pravilima – isključivo u sopstvenom materijalnom interesu, i svojim primerom uči tome i druge.

Naši virtuelni mislioci su zagovornici apstraktnog ekonomskog napretka, progresa i rasta, modernizacije, automatizacije i birokratizacije, i zato je “normalno” da oni unižavaju sve ovdašnje poredeći ga sa nedostižnim uzorima liberalizovanih država prvog sveta. Njihova snaga pre svega pogoduje prolaznim (pomodnim) stvarima, aktuelnim temama i dnevnoj politici. Svet je u neprestanoj žurbi, te i oni žure da ga sustignu. Spori ostaju poput „divljači ubijene na auto-putu globalnih investicija“ (Tomas Fridman). Jedino intelektualci spremno prihvataju konstantne reforme. Promena je jedina nepromenjiva stvar u virtuelnom svetu.

Sebični, apstraktni, ekonomski mentalitet oblikuje i pojedinca i kolektiv. Svaki nesebični impuls, ugušen je opštom nevericom. Oni koji drugačije misle „izabrali“ su da se povuku, nakon što su obesmišljeni, ismejani, marginalizovani. Koncentracijom virtuelnog kapitala, i spremnošću da u datom momentu na datom mestu svojim prilivom obesmisli sve, sprečava se svaki oblik drugačijeg promišljanja. Virtuelni intelektualac je sveštenik virtuelnog kapitala. On blagosilja apsolutnu nadmoć ekonomije u svim oblastima savremenog života. Najveća sloboda virtuelnog intelektualca je sloboda od odgovornosti za druge. Najveći strah je opravdana i neprestana bojazan od prestanka angažmana. Moć virtuelnog kapitala je neprikosnovena i sve više samodovoljna.

Vraćajući svoj „patriotski dug“ društvu, virtuelni intelektualci u opštoj apatiji traže slobode za marginalizovane grupe. Oni su idealni agenti fragmentacije. Zapravo su i muškarci i žene, i stari i mladi, i homoseksualci i vegetarijanci žrtve iste nemani - virtuelnog transnacionalnog kapitala. On vlada svim aspektima naših života a navodne slobode traže se samo u okviru onoga što diktiraju gvozdeni zakoni apstraktne ekonomije. Seksualno ste slobodni, slobodni ste da verujete u vanzemaljce. Slobodni ste da do kraja života svakodnevno jedete isključivo žutu hranu, ako vam se to dopada. No, niste slobodni da svojoj porodici i sebi obezbedite kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, kvalitetno obrazovanje i pristojna primanja.

Virtuelni intelektualci su integralni deo sistema, bez želje za promenom, bez sopstvene vizije budućnosti i bez vere u snagu nezadovoljne društvene većine koja je suštinski – marginalizovana.

  [1] Miroslav Lazanski, Kapitalizam na srpski način, Politika ONLINE, objavljeno: 26.01.2013.

[2] Noam Čomski, „Propaganda i javno mnjenje“, 2004, Rubikon, Novi Sad

[3] Maršal Mekluan, „Poznavanje opštila – čovekovih produžetaka“, 1971, Prosveta, Beograd

  Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović. Pedagoški nadzor: "Nije NATO sve što sija". Ilustracije: (1) Mattias Inks - "Psyche Driller". (2) Stéphane Halleux - "Contrôleur Aérien". Leather, metal, wood pulp, recovered materials. (90 x 61 x 428 cm).

  Oštrim perom, MozGoDERoM:

[ Banana kriticizam: anti-propaganda sa istog štanda ]

[ Стара криза у новом оделу ]