#malterego2

Pognuo sam glavu i ponovo pogledao svoj lik u vodi. I smučilo mi se. Šta umišljam, da mi je kosmos organizovao baru da se gledam sa poentom? Poslao odraz da me kinji? Zakrivi ogledalo ovako - bićeš div; zakrivi ga onako - bićeš karikatura. Ogledaj se u bari - bićeš bledi bednik čije lice nema čak ni jasnu konturu. Ogledaj se u najobičnijem ogledalu, i tvoj utisak opet će uspeti da zakrivi ono što vidi. Nikad nisi svoj odraz.

Koji nemi tren kasnije, Koletovi prsti su našli naočare i lagano ih navukli na nos. Oca nije video ništa jasnije: daljina među njima nije bila posao za okulistu, nego za astronome.

U drugom krilu, kojim sam ponekad voleo da lutam, ima jedna velika soba šarenih zidova, zastakljena. Bila je brižljivo uređena igraonica za decu obolelu od raka. Uvek zastanem, i nešto u meni zastane. Ta su nevina, nasmejana lica krunski dokaz da bog ne postoji ili ga je baš briga, i ko god kaže da je ta misao izlizano patetična – taj nije prošao pored ovakve prostorije. Tobogani, igračke, glavice bez kose, oči svejedno pune radosti, osmesi, razne sprave po kojima, igrajući se, zapravo rade vežbe koje su im nakon terapija potrebne. Toliko lepršavog života i lebdeće smrti na istom mestu. Svaki put grozničavo proverim jesu li na broju, ima li ih i dalje dvanaestoro.