Ne smemo zaboraviti da su žene, u proseku, nešto manje inteligentne od muškaraca; razlika koju ne treba predimenzionirati, ali je svakako realna. Stoga sobodno možemo pretpostaviti da je relativno manji ženski mozak delom posledica njene fizičke, a delom rezultat njene intelektualne inferiornosti[1].

Paul Broca, lekar, neuroanatom i antropolog s polovine 19. veka.

Na čisto anatomskom nivou, iz činjenice da ženski mozak u proseku teži pet unci manje od muškog, možemo očekivati njenu intelektualnu inferiornost[2].

George J. Romanes, biolog s kraja 19. veka.

Izbrojte do deset pre nego što pomislite: „To je bilo u pretprošlom veku. Danas znamo više i bolje“. Koliko 2005, Lorens Samers (Lawrence Summers), tada predsednik Univerziteta Harvard, spekulisao je na temu urođenih, polno-relevantnih intelektualnih razlika, koje bi mogle biti odgovorne za slabo prisustvo žena u fundamentalnim naukama i matematici[3]. Bezmalo juče, komentatorka Fox News-a Suzan Venker (Suzanne Venker) poziva se na „eksploziju istraživanja mozga“, koja, u njenoj interpretaciji[4], dokazuju da su „muškarci usamljeni jahači, koji vole da love i grade“, a žene „vaspitačice/negovateljice, koje vole da pričaju i brinu o drugima“. Stoga, „ako hoće da se udaju, žene treba da prigrle svoju ženstvenost i puste muškarce da se osećaju kao da sve konce drže u sopstvenim rukama“[5].

Venker greši na više frontova, što ne bi moralo biti tako važno. Daleko bitnije, ni naučnici nisu imuni na zamagljivanje razlika između tri pitanja, centralna na temu polne diferencijacije ljudskog mozga:

1. Da li između muškog i ženskog mozga postoje razlike? 2. Ako postoje, jesu li one biološki programirane? 3. Ukoliko postoje i jesu urođene, da li iz takvih razlika – anatomskih, citoloških, neurohemijskih itd. – proističu intelektualne i bihejvioralne razlike između žena i muškaraca?

Očekivanja su ogromna. Američki neuronaučnik Sem Haris (Sam Harris) veruje da će upoznavanje čovekovog mozga otključati sve tajne ljudskog uma, odnosno pretpostavljene univerzalne ljudske prirode. Njegov britanski kolega Semir Zeki (Semir Zeki) i pravnik i etičar Oliver Gudenou (Oliver Goodenough) ubeđeni su da u mozgu “stanuje” naš osećaj za pravdu; ergo, njegov neuralni korelat mogao bi biti oruđe za mirno i pravedno razrešenje međunarodnih političkih i ekonomskih konflikata. Slično, kognitivni neuronaučnik Majkl Gazaniga (Michael Gazzaniga) nema dilemu da će istraživanje ljudskog mozga položiti temelj za novu filozofiju života, zasnovanu na etičkim principima, kojima je naš mozak opremljen već u momentu kada dolazimo na svet.

Možda je entuzijazam neuronaučnika neutemeljen i odraz onoga što kritičari nazivaju neurocentrizam – stanovište da najbolje i najkompletnije objašnjenje ljudske psihologije i ponašanja mora biti objašnjenje iz perspektive mozga. Ipak, mozak nam omogućuje da hodamo, govorimo, mislimo, volimo, planiramo, lažemo i varamo, budemo kreativni i destruktivni… U tom smislu teško da je moguće predimenzionirati značaj sticanja pouzdanih, objektivnih znanja o njemu.

Iako su devedesete godine prošlog veka bile formalno proglašene dekadom ljudskog mozga – i donele zadivljujuću količinu empirijskih znanja o njemu – tekuća decenija novog milenijuma po svemu sudeći otvara novo poglavlje u razvoju neuronauke i istraživanju čovekovog mozga. Naime, tek što je Evropska komisija početkom godine saopštila da je dugo najavljivani Projekat ljudski mozak (HBP) i formalno dobio zeleno svetlo, američki predsednik Barak Obama obznanio je da i s one strane Atlantika kreće jednako ambiciozan poduhvat, nazvan Mapa aktivnosti ljudskog mozga (BAM).

Do sredine iduće decenije, kako se navodi u obrazloženjima i jedne i druge inicijative, HBP i BAM isporučiće zaokružen uvid u funkcionisanje ljudskog mozga. Razumevanje načina na koji mozak proizvodi mišljenje i ponašanje, osim što će “otključati tajne ljudskog uma”, omogućiće inovacije u oblasti kompjuterske tehnologije i robotike, ali i lečenje – ili barem izvesniju potragu za efikasnim metodama lečenja – neuroloških, neurodegenerativnih i mentalnih poremećaja.

U međuvremenu, dva po obimu manja projekta, Allen Brain Atlas i Konektom, učinili su dostupnim terabajte podataka o radu ljudskog mozga. Sve u svemu, scena je postavljena; trka za mapu ljudskog mozga može da počne.