#fragmenti

Velika zemlja

...A onda je vreme prestalo da postoji kad potekoše reči- voljelo se dvoje mladih... Suza je zablistala u uglu oka i Dmitrij je snažno prigrli i ona utonu u njega i tugu koja je i dalje pekla ali joj ona više nije odolevala. Pustila je da je smlavi u sekundi i nije se ni trudila da se izbori. Nije plakala često. Valjda suze usahnu posle toliko godina, ali zna da je pogodi pesma. Da zatrese onu crnu prugu što joj, k'o Mehmed Paši, dušu cepa na pola. Zna da zaplače na pesmi onako kako sam Slovenska duša može. Ume i da 'nakrivi šešir' i pusti sve niz vodu. I uvek je imala onu jednu, boemsku, suzu što se cakli u uglu oka. Kidala je pesma na komade, mameći suzu za suzom. Nikada nije uspela da objasni zapadnjacima zašto bi zaplakala uz pesmu. Nije bilo dovoljno reći nostalgija. Nemaju oni dovoljno duboku reč za to. Oni boluju za kućom. Ne boluju za emocijama, ne boluju za nečim svojim na bogatom tlu Balkana, daleko od svetala megalopolisa, na zelenim poljanama Dinarskih planina.