mislim i štrčim

Kada udahneš

i vazduh zidove nosa tvog pomiluje

Dodir je

Kada umorno telo na oslonac nasloniš

Dodir je

Kada dragu osobu

Zagrljajem zarobiš

Dodir je

Kada stopama svojim

Puteve zemaljske prelaziš

Dodir je

Kada taktovi srca tvog

Tango zaigraju

Nemir je

Kada pogledom

Dotičeš svetove mašte

Svemir je

Dodir u nemiru

Nemir u dodiru

I kada pomisliš

Da te niko ne miluje

Da nemaš na koga da se osloniš

Da nema puta koji tvoje stope čeka

Znaj

Istina to nije

Neka taktovi tvog srca zaigraju

Jer svemir je to

Što te uvek miluje

Večiti oslonac i zagrljaj

Koji tvoje stope pokrivaju

Svemir je u tebi

Svemir je oko tebe

Koliko teži dodir?

Hiljadu otkucaja srca u minuti.

Crvenim obrazima.

Razigranima mislima koje naprasno stanu.

Jatu ptica koje lete ka jugu mog stomaka.

Koliko teži pogled?

Hiljadama razloga da se nasmejem.

Hiljadama razloga da živim.

Čitavom svemiru u tvojim očima.

Želela bih da sam kapljica

Da se ogledam u svima

Želela bih da sam pahuljica

Da svako moć da se na njemu istopim ima

Želela bih da sam vazduh

Koji svima podnošljivijim čini dan vreli

Ali ne mogu

Samo sam devojka koja mašta i želi

Ili će zauvek dok naše srce kuca ona postojano kucati skrivena u nama

Da li samo odsjaje ranijih ljubavi u novima mi iznova lovimo

Ne želeći da naša duša ostane bez njih, sama?

 Da li će nas uvek stare ljubavi poput deteta, nevino držati

Za ruku, kao dete roditelja koje se plaši da se u nepoznatom ne izgubi

Da li ćemo im uvek nesvesno podršku na našim leđima pružati

Jer će nam se činiti da nas to teret ne povlači, već tlo ljubi?

 Da li će ljubavi prazne, ljubavi neuzvraćene

Uvek biti tajni podstanar naših krhkih srca

Pokušavajući iznova samo da budu shvaćene

Da li će njihova nada ikada prestati u nama za tim neuzvraćenim da grca?

 Oh vi, sva srca koja sam tako davno volela

Oh vi, stare ljubavi koje sam tako nevino držala

Oh ti, ljubavi neuzvraćena koja si tako neizdrživo bolela

Volim vas sve, volim te

Na neki čudan način, način mali

Ne baš kao što sam vas nekada volela

Moram priznati da dođu dani kada počne da mi fali

Način na koji me je duša za vama bolela

 Osećam vas poput

Starih prijatelja

Mirisa i ukusa nostalgija

Zamalo ispunjenih želja

Čije seme i dalje u meni katkad klija

 Oh vi, sva srca koja sam tako davno volela

Oh vi, stare ljubavi koje sam tako nevino držala

Oh ti, ljubavi neuzvraćena koja si tako neizdrživo bolela

Volim vas sve, volim te

Jer ste jednom bile deo mene, davno otpale latice mog sadašnjeg cveta

Jer sam vašim koracima došla do mesta na kojem danas stojim rada

Jer ste nit dokaza da su otkucaji moga srca koračali povijeno i izgubljeno putevima istog sveta

Kojima koračaju uspravno i voljeno sada

Možda smo bili neiskusni, ali smo se trudili

Možda smo bili uplašeni, ali smo se upustili

Možda smo bili nespremni, ali smo počeli.

La vie en rose, filtera bez

Da je okean sve što postoji, verovala bih da smo svi mi malene kapi koje ga čine

Da je pustinja sve što postoji verovala bih da smo svi njeni delići prašine

Ali pošto smo ograničeni beskrajem univerzuma

Verujem da se sve što se oko tebe kreće dušom jedinstvenosti univerzuma boji

Učini mi se da na trenutak univerzum u meni postane ceo

Način na koji se tvoji koraci kreću

Takav je da ne gazi moje snove

Na tvoje uši moje reči radosno sleću

Osećajući samo slobode okove

I zato kada se pitaš zašto baš na tvoje ime

Najveća količina sreće u moje srce staje

Zapamti da nijednu melodiju moje uvo radije ne sluša

Nego tvog srca otkucaje.

Moment of the raindrop

Stvarnost je duboka

U njoj se ogleda  svemir 

Taj večni spokojni nemir

Zašto suzo tvog oka

Tako jako ti si duboka?

Da si plića, da si tanja

Svemir bi mogao da te sanja

Ovako mala, duboka suzo

Svemirova muzo

Večno ćeš živeti na obrazu tom

U spokojnom nemiru svom

Pitam se kojim svetovima tvoje misli lutaju

Pređu li ikada duše moje reku

Vide li ikada opale listove koje po njoj plutaju?

Dva čudna slova

„t“ koje grli sićušno „i“

Ili si onaj vazduh između njih?

Izbrazdani putevi moždanih ćelija koji vode u začarani krug

Ili univerzum misli u univerzumu dela

Uronjenih u taj komplementarni lug?

Malo sićušno srce koje kuca u taktovima „tik-tak“

Ispod rebara zatreperi, zamuca

Pri pomisli da mu je nalik svak’

Kupaš li se u kadi jedinstvenosti

Vodom sveprožimajuće sličnosti?

Ili si na tom platnu čovečanske tame

Neponovljivi sjaj postojanja zvezde tvoje same?

Ja volim da želim da mislim

Da je ti sastavljeno od

Svakog milimetra tvoje kože

Tvog tkiva i ćelija

Plesa tvojih elektrona i protona

Ogledajući se u pogledu neutrona

Ja volim da želim da mislim

Da je ti okruženo

Tuđim licima

Ove planete stanovnicima

I da svako njihovo oko

Hvata bit tvog bića duboko

Ja volim da želim da mislim

Da je „ti“ malo manje „ja”, a malo više „mi“

I da svetlucavi sjaj tvoje zvezde sija tamom svih

I da je tvoj odraz u tuđem oku tako poznato tih

I da tvoje biće sa mnom deli čitav univerzum, ne samo ovaj stih

Ko si “ti”?

Dva čudna slova

„t“ koje grli sićušno „i“

Ja volim da želim da mislim

Da je „ti“ malo manje „ja“, a malo više „mi“

 Rekoh ti Zbog sutra. Onog sutra koje poput nedodirljivog, misterioznog Meseca posmatramo svake noći znajući da mu se nikada nećemo dovoljno približiti. A ipak znamo da je tu, cerekavo nas posmatrajući nadmašava granice našeg konačnog postojanja.

 Rekoh Zbog juče. Onog juče što je prisutno u svakoj niti naših bića, poput konca stapajući naše delove u celinu „trenutnosti“. Svih prošlih dana zbog kojih kušam života „sada“ , a ne deo nepoznatosti postojanja pada.

 Rekoh Zbog njih. Zbog svih koji su bili, zbog svih koji će biti. Zbog onih koji su i dalje tu želeći da ne budu, zbog onih koji nisu tu a tako bi želeli da budu. Zbog nevoljenih koji vole, srećnih okruženih nesrećom. Zbog njih.

 Rekoh ti Zbog tebe. Zato što si moje neizvesno sutra i moje izvesno juče. Zato što znam da i dalje veruješ u „njih“.

 Rekoh ti Zbog Sunca. Zbog te nebeske zvezde, večitog optimiste koji, iako naizgled isti, svakog dana odigrava drugačiju ulogu. U novim epizodama bez repriza.

 Rekoh Zbog suza na kiši. Tog istovremenog pročišćavanja sveta unutar i izvan zidina tvog krhkog, postojanjem ispunjenog tela, koji ipak nikada neće biti dovoljno čisti. A u tim trenucima suza naše planete i suza tvog oka stapajući se postaju ono jedno, večito jedinstvo u koje su oboje uronjeni.

 Rekoh Zbog neoslobođene slobode. Tog večitog lovca koji izgubljen u šumama naših bića lovi nedostižne ideale.

 Rekoh Zbog boje noći. Te bezbojne boje koja u sebi nosi šarenilo svega. Stapajući sve u sebi ona se gubi i nestaje sve u njoj. Nosi slobodu svih zarobljavajući sebe u tamnicu.

 Rekoh ti Zbog tebe. Moje jedine suze na kiši, istog glumca različitih epizoda svakodnevice mog života koji loveći svoje ideale po najtamnijim predelima svog bića gubi sebe u svim bojama ovog sveta koje njegova duša dodiruje.