#strcak

Koliko teži dodir?

Hiljadu otkucaja srca u minuti.

Crvenim obrazima.

Razigranima mislima koje naprasno stanu.

Jatu ptica koje lete ka jugu mog stomaka.

Koliko teži pogled?

Hiljadama razloga da se nasmejem.

Hiljadama razloga da živim.

Čitavom svemiru u tvojim očima.

Možda smo bili neiskusni, ali smo se trudili

Možda smo bili uplašeni, ali smo se upustili

Možda smo bili nespremni, ali smo počeli.

Ili će zauvek dok naše srce kuca ona postojano kucati skrivena u nama

Da li samo odsjaje ranijih ljubavi u novima mi iznova lovimo

Ne želeći da naša duša ostane bez njih, sama?

 Da li će nas uvek stare ljubavi poput deteta, nevino držati

Za ruku, kao dete roditelja koje se plaši da se u nepoznatom ne izgubi

Da li ćemo im uvek nesvesno podršku na našim leđima pružati

Jer će nam se činiti da nas to teret ne povlači, već tlo ljubi?

 Da li će ljubavi prazne, ljubavi neuzvraćene

Uvek biti tajni podstanar naših krhkih srca

Pokušavajući iznova samo da budu shvaćene

Da li će njihova nada ikada prestati u nama za tim neuzvraćenim da grca?

 Oh vi, sva srca koja sam tako davno volela

Oh vi, stare ljubavi koje sam tako nevino držala

Oh ti, ljubavi neuzvraćena koja si tako neizdrživo bolela

Volim vas sve, volim te

Na neki čudan način, način mali

Ne baš kao što sam vas nekada volela

Moram priznati da dođu dani kada počne da mi fali

Način na koji me je duša za vama bolela

 Osećam vas poput

Starih prijatelja

Mirisa i ukusa nostalgija

Zamalo ispunjenih želja

Čije seme i dalje u meni katkad klija

 Oh vi, sva srca koja sam tako davno volela

Oh vi, stare ljubavi koje sam tako nevino držala

Oh ti, ljubavi neuzvraćena koja si tako neizdrživo bolela

Volim vas sve, volim te

Jer ste jednom bile deo mene, davno otpale latice mog sadašnjeg cveta

Jer sam vašim koracima došla do mesta na kojem danas stojim rada

Jer ste nit dokaza da su otkucaji moga srca koračali povijeno i izgubljeno putevima istog sveta

Kojima koračaju uspravno i voljeno sada

La vie en rose, filtera bez

Da je okean sve što postoji, verovala bih da smo svi mi malene kapi koje ga čine

Da je pustinja sve što postoji verovala bih da smo svi njeni delići prašine

Ali pošto smo ograničeni beskrajem univerzuma

Verujem da se sve što se oko tebe kreće dušom jedinstvenosti univerzuma boji

Učini mi se da na trenutak univerzum u meni postane ceo

Način na koji se tvoji koraci kreću

Takav je da ne gazi moje snove

Na tvoje uši moje reči radosno sleću

Osećajući samo slobode okove

I zato kada se pitaš zašto baš na tvoje ime

Najveća količina sreće u moje srce staje

Zapamti da nijednu melodiju moje uvo radije ne sluša

Nego tvog srca otkucaje.

Moment of the raindrop