dnevnik

.

stare sedokose kelnerice

po noćnim kafeima

odustale su,

i dok koračam osvetljenim

pločnikom i gledam u prozore

staračkih domova

vidim da toga više nema

u njima.

gledam ljude po klupama u parku

i vidim po tome kako

sede i gledaju

da je iščezlo.

gledam ljude koji voze

i vidim po tome kako

voze svoja kola

da niti vole niti su

voljeni -

niti više mare za

seks - sve je zaboravljeno

kao neki stari film.

gledam ljude u robnim kućama i

samoposlugama

dok se kreću između rafova

kupujući stvari

i vidim po tome kako im stoji

odeća i po načinu na koji hodaju i

po izrazu njihovih lica i očiju

da im nije stalo ni do čega

i da ničemu nije stalo

do njih.

vidim na stotine ljudi dnevno

koji su sasvim

odustali.

ako odem na hipodrom

ili stadion

vidim na hiljade takvih

koji ne osećaju ništa i

ni za koga

i niko ne oseća

za njih.

na sve strane vidim one koji

ne žude ni za čim osim za

hranom, krovom i

odećom, usresređeni

samo na to,

bez snova.

ne shvatam zašto ovi ljudi ne

iščeznu

ne shvatam zašto ovi ljudi ne

izdahnu

zašto ih oblaci

ne usmrte

zašto ih cvetovi i deca

ne usmrte

ne shvatam.

verovatno su već mrtvi

pa ipak ne mogu da se naviknem

na njihovo postojanje

jer toliko ih je

mnogo.

svakoga dana,

svake noći,

sve ih je više -

u metrou

u zgradama

u parkovima.

oni ne osećaju užas

što ne vole

ili što

nisu voljeni.

toliko toliko toliko

mojih

bližnjih.

.

.

Ja sam gazio u krvi do kolena,

I nemam više snova.

Sestra mi se prodala

I majci su mi posekli sede kose.

I ja u ovom mutnom moru bluda i kala

Ne tražim plena:

Oh, ja sam željan zraka! I mleka!

I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,

i nisam pitao: zašto?

Brata sam zvao dušmanom kletim,

I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,

I onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov!

A danas mirno gledam kako mi željenu ženu

gubavi bakalin grli,

i kako mi s glave raznosi krov; –

i nemam volje – il nemam snage – da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu

I besno sam ljubio sram.

I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –

Ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!

Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena

i preživeo crvene godine klanja,

radi ovog svetog saznanja

što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:

Oh, dajte meni još samo šaku zraka

I malo bele, jutarnje rose –

Ostalo vam na čast!

🌠Miroslav Antić

×

Da li je istina ono što piše u Kalaveli: "Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima".

Da li je istina ono što govore u Basri: "Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići. Ako joj okreneš leđa, pratiće te".

Neko je negde rekao i hvala mu: "Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek. Nema male sreće i male bolesti. Nema male krađe i male smrti. Nema malog rata niti malog poštenja. Nema malog prijatelja i male tajne.

Nema malog čoveka i male ljubavi.

Ne okreći mi nikad leđa da bih te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba. Sećam se tvojih prvih koraka. Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu. Sedim kraj tvoga kreveta i molim sve na svetu da mi ne umreš.

I ostao si živ.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi. Verovala je samo naša ogromna ljubav.

Verobala je samo tvoja ruka u mojoj ruci, dok je kao kičica slikala lazurnu svetlost po mojim dlanovima.

Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat. I menjamo se jedan s drugim.

Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ. Oženićeš se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke. A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš po tome kako naivno verujem da ću večno živeti, opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnog boga Ptaha, koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim izdahnuo okolo svoke neverovatne misli,

i tako, ogromnom maštom, sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.

I odmah posle toga: moji poslednji koraci.

Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.

Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče

makar samo sat ili pola sata. Biće to sasvim dosta za sve protekle godine.

I neka moja ruka bude u tvojoj ruci. I neka kao kičica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima, znak da ti nikada nisam, nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.

Kad bi ptice umele ovako da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačnosti. Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorilo u večnost.

22. decembar 2019. godine je. Neko mi je pre par dana postavio pitanje “Šta misliš, kojom knjigom bi trebalo započeti 2020. godinu?” I zaista mi je dugo trebalo da odgovorim.

Postoje dve knjige koje bih vam predložila, a to su: Orvel “1984″ i Haksli “Vrli novi svet”.

Zašto bi tim knjigama trebalo da započnete Novu Godinu? Verovatno zbog toga što se nadam da ćete nakon čitanja tih knjiga shvatiti da je vreme za promenu i da na svet nemaju uticaj samo moćni ljudi, već i vi sami. Svaki pojedinac je stub sistema u kom živimo, ali nekome ne odgovara da budemo svesni toga.

Sledeći put kada se zapitaš “Šta ja sam mogu učiniti?” znaj da se to zapitao svaki drugi čovek kojeg vidiš.

Nismo sami.

Ovo pismo je 1854. godine indijanski poglavica Sijetl uputio predsedniku SAD-a Frenku Pirsu, kao odgovor na ponudu da SAD od Indijanaca otkupe njihovu zemlju – u zamenu za rezervat:

“Veliki poglavica u Vašingtonu ponudio je da kupi našu zemlju. On nas takođe uverava o svojim iskrenim osećanjima. To je ljubazno od njega, jer znamo da mu naše prijateljstvo nije potrebno. Mi ćemo razmisliti o njegovoj ponudi. Jer znamo da ako je ne prihvatimo, beli čovek će doći sa oružjem i uzeti našu zemlju. Veliki beli poglavica u Vašingtonu može verovati onome što poglavica Sijetl kaže, isto kao što naša bela braća mogu verovati promeni godišnjih doba. Moje reči su kao zvezde – ne blede.

Kako neko može kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta misao je nama strana. Mi ne posedujemo čistoću vazduha ili odsjaj u vodi. Kako to možete kupiti od nas? Sva ova zemlja sveta je za moj narod. Svaka svetlucava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka izmaglica u mračnim šumama, svako svetlucanje i svaka buba, sveti su u tradiciji i svesti moga naroda. Nektar koji silazi niz drveće nosi sećanje na crvenog čoveka.

Vaši mrtvi prestaju da vole vas i svoju domovinu čim prođu vrata smrti i nađu se među zvezdama. Ubrzo bivaju zaboravljeni i ne dolaze nazad nikad više. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu predivnu zemlju, jer je ona majka crvenog čoveka. Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisne trave su naše sestre. Jelen, konj, veliki orao – svi oni su naša braća. Stenoviti vrhovi, rosa u travi, beskrajne prerije i čovek – svi pripadaju istoj prodici. Tako da kad Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju – traži previše od nas. Veliki beli poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto gde možemo živeti u sigurnosti. On će biti naš otac a mi njegova deca. Ali uskoro će beli čovek preplaviti zemlju kao što reke bujaju posle kiše.

Ne, mi nismo istog roda. Naša deca se ne igraju zajedno i naši stari ne pričaju iste priče. Mi ćemo razmotriti vašu ponudu o kupovini naše zemlje ali to neće biti tako lako. Jer ova je zemlja za nas sveta. Čista voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo našu zemlju, morate znati da je ona sveta i morate tome naučiti svoju decu. Da svaki zagonetni odsjaj u bistroj vodi jezera – priča događaje i sećanja moga naroda. Žubor vode je glas oca mog oca. Reke su naše sestre, one gase našu žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju, morate se setiti da tome istom naučite svoju decu, da su reke naše sestre – i vaše. I od sada rekama morate pružiti negu kakvu biste pružili vlastitoj sestri, bratu. Crveni čovek se uvek povlačio kada se beli čovek približavao, kao što se jutarnja magla povlači od jutarnjeg sunca. Ali za nas je pepeo naših predaka svet i njihova grobnica posvećeno mesto. Mi znamo da beli čovek ne razume naše običaje. Za njega je svaki komad zemlje isti, jer on je stranac koji dolazi noću i pljačka zemlju. Ona nije njegova sestra, već njegov neprijatelj i kada je pokori on odlazi dalje. On ostavlja iza sebe grobnice svojih predaka ali to ne grize njegovu savest. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Ponaša se prema svojoj majci-zemlji i prema bratu-nebu, kao prema stvarima koje se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegova pohlepa će jednog dana proždrati zemlju i ostaviti samo pustoš.

Ne znam! Naši običaji su drugačiji od vaših. Izgled vaših gradova bolan je očima crvenog čoveka. Ali možda zato jer je crveni čovek divljak koji ne razume ništa? Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta gde se može čuti otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice. A možda zato jer sam divlji i ne razumem. Buka u gradovima je uvreda mojim ušima.

Šta vredi ljudski život ako čovek ne može čuti usamljeni krik divojarca ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blago šaputanje povetarca kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra pročišćenog podnevnom kišom i mirisom borovine.

Vazduh je dragocen crvenom čoveku, jer sve što je živo deli isti dah – životinje, drveće, ljudi. Izgleda da beli čovek ne opaža vazduh koji udiše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na zagađen i loš miris vazduha. Ali ako vam ustupimo svoju zemlju, morate se setiti da je vazduh za nas drag prijatelj, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vetar koji je našim precima dao prvi udisaj, takođe će prihvatiti i njihov poslednji izdisaj. Vetar će i našoj deci uliti duh života. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mesto na kome će i beli čovek moći udahnuti vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Tako ćemo razmatrati vašu ponudu o kupovini naše zemlje. Ako odlučimo da je prihvatimo, postaviću jedan uslov: beli čovek se prema životinjama ove zemlje mora odnositi kao prema svojoj braći. Ja sam divlji čovek i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade bizona kako trunu po preriji, napušteni od belog čoveka koji ih je ubijao iz voza. Ja sam divlji čovek i ne mogu da razumem kako gvozdeni konj koji dimi može biti vredniji od bizona, koga mi Indijanci ubijamo samo da bi se održali u životu. Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha, jer sve što se događa životinjama ubrzo će se dogoditi i čoveku. Sve stvari su povezane. Sve što pogađa zemlju, pogađa i zemljine sinove.

Morate naučiti svoju decu da je zemlja pod vašim stopalima pepeo vaših dedova. Da bi vaša deca poštovala zemlju, moraju znati da je zemlja ispunjena dušama predaka, da je zemlja sa nama u srodstvu. Naučite vašu decu ono što smo mi naučili našu, da je zemlja naša majka. Šta god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga. Mi znamo: zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji. Mi to znamo. Sve je povezano kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Čovek ne tka tkivo života, mi smo samo jedna nit u tkanju. Šta god da čini tkanju čini i sebi samom.

Tvoj predlog je razuman i ja verujem da će ga moj narod prihvatiti i povući se u ponuđeni rezervat. Tamo možemo živeti odvojeno i u miru. Ne znači nam puno gde ćemo provesti ostatke našeg života, ionako je blizu kraja. Naša deca su videla svoje očeve ponižene i pobeđene. Naši ratnici su postiđeni – njihovi dani su prazni, trujući svoja tela slatkom hranom i jakim pićem. Još samo nekoliko meseci, nekoliko zima – i neće više ni jedan potomak moćnih plemena koja su lutala ovom zemljom ili živela u srećnim domovima, zaštićena Velikim Duhom, doći nazad i oplakivati grobnice naroda koji je jednom bio moćniji i sa više nade nego tvoj. Ali zašto da žalim za nesretnom sudbinom svoga naroda? Pleme sledi pleme i nacija zamenjuje naciju, kao talasi na vodi. Bog vam je dao vlast nad životinjama, šumama i crvenim čovekom – zbog razloga nama nepoznatim. Možda bi razumeli, kada bi poznavali snove belog čoveka, kada bi znali koju nadu on uliva svojoj deci u dugim zimskim noćima, koje buduće vizije ispunjavaju njihovu svest oblikujući njihove sutrašnje želje. Ali mi smo divlji ljudi. Snovi belog čoveka su nama skriveni. I zbog toga što su skriveni, moramo odabrati svoj vlastiti put. Mi cenimo pravo svakog čoveka da živi onako kako hoće. Ali kada zadnji crveni čovek nestane i kada sećanje na njega bude kao senka oblaka koji plovi prerijom, još uvek će duh mog naroda živeti u ovim šumama. Jer mi volimo zemlju kao što novorođenče voli svaki otkucaj majčinog srca. Ako prodamo svoju zemlju, onda je volite kao što smo je i mi voleli, štitite je kao što smo je i mi štitili. Nemojte nikada zaboraviti u kakvom je stanju bila kada ste je preuzeli. I svom svojom snagom, moćima i srcem – sačuvajte je za svoju decu i volite je kao što Bog voli sve nas. Jednu stvar znamo, koju će možda i beli čovek jednom spoznati – naš Bog je isti Bog.

Vi sada mislite da ga možete posedovati kao što želite da posedujete našu zemlju. Ali to ne možete. On je Bog čoveka. I njegovo srce isto kuca za crvenog kao i za belog čoveka. Ta zemlja je draga Njemu i vređanje zemlje je preziranje Boga. Tvoj pad je možda daleko ali će sigurno doći. Jer čak i beli čovek, pa kad bi se i sa samim Bogom družio i razgovarao kao sa prijateljem, ne može izbeći zajedničku sudbinu. Beli će takođe otići, možda i brže nego sva druga plemena. Nakon svega, možda možemo postati braća. Videćemo…

Nastavite da prljate svoj vlastiti krevet i jedne noći ugušićete se u vlastitom smeću. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njom kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i svi divlji konji ukroćeni, kada će tajnovite šume zaudarati na ljude i pogled na zrele brežuljke biti zamrljan brbljajućom žicom…

Gde su divljine? Nestale su. Gde je orao? Nema ga više. Kraj je života i početak borbe za opstanak.”

Moj brat je bio pilot. Jednog dana dobio je kartu. Spakovao je kofer. I otputovao na jug.

Moj brat je osvajač. Našem narodu nedostaje prostor. A osvojiti nebo i zemlju naš je vekovni san.

Prostor koji je moj brat osvojio leži u Kvaderama masivu dug je metar i osamdeset i dubok metar i pedeset.

Uza zid, streljački stroj na gotovs.

Onda je pomilovan.

A šta da su streljali Dostojevskog

pre nego što je napisao sve to?

Pretpostavljam da ne bi bilo važno,

ne direktno.

Postoje milijarde ljudi

koji ga nikad nisu čitali

i nikad neće.

Ali kad sam bio mlad, znam da

me izvukao iz fabrika,

pored kurvi,

dizao me visoko kroz noć

i smeštao me na bolje mesto.

Čak i kad sam pijančio za šankom

sa ostalim propalicama,

bilo mi je drago

što je Dostojevski pomilovan,

jer je to i meni dalo neku vrstu pomilovanja,

dozvolilo mi da gledam pravo u ta užegla lica

u mom svetu,

dok smrt upire svoj prst,

čvrsto sam se držao,

neokaljani pijanac

deleći smradni mrak sa

mojom braćom.

Kako je teško biti slab, kako je teško biti sam, i biti star, a biti mlad !

I biti slab, i nemoćan, i sam bez igdje ikoga, i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama, i biti gažen u blatu, bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa sto sijaše nad kolijevkom sa dugama i varkama.

– O Bože, Bože, sjeti se svih obećanja blistavih što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se i ljubavi, i pobjede i lovora i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje dolinom svijeta turobnom po trnju i po kamenju,

od nemila do nedraga, i noge su mu krvave, i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne, i duša mu je žalosna, i on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata, i nema oca ni majke, i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga do igle drača u srcu i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje pod zatvorenom plaveti, pred zamračenom pučinom,

i komu da se potuži? Ta njega nitko ne sluša, ni braća koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja riječ i tijesno joj je u grlu, i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomača i dužan sam je viknuti, ili ću glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima, pa nek sam dah u plamenu, kad nisam krik sa krovova !

O Bože, tek da dovrši pečalno ovo lutanje pod svodom koji ne čuje.

Jer meni treba moćna riječ, jer meni treba odgovor, i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vijenac pelina, mračan je kalež otrova, ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je mučno biti slab, jer mi je mučno biti sam (kada bih mogao biti jak,

kada bih mogao biti drag), no mučno je, najmučnije biti već star, a tako mlad!

Kad umrem

bar sam siguran:

niko se neće dovući da mi pljune u lice.

Svi ćete mi odjednom biti prijatelji

i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:

mrtvi ljudi nisu zločinci,

nisu gadovi,

nisu ubice.

Smrt je – pomilovanje.

Tako smrti sklona

za šankom pre smaka

ispija ona

kapi svoga mraka

Osećam se obmanutim, a u stvari, sam sam sebe obmanuo. Zamišljao sam da je svet ono što nije. Ta se greška ne ispravlja, ona se ispašta.