NoÄas je neki brod isplovio iz svoje luke, neki je posle toliko vremena uplovio. Neko se noÄas vratio kuÄi, nekoga je ljubav u suzama ispratila na brod uz molitve za mirno more. A ne zna da je more nemirno samo kada duva vetar. Ljudi takoÄe, samo uz vetar postaju nemirni. Kada ih neÅ”to tako jako pomeri sa mesta protivno njihovoj volji, a ljute se na nemirno more, ne shvatajuÄi da su isti. Ima taj jedan trenutak ujutru kada izlazi Sunce, i isti taj trenutak onda kada zalazi, kada se viÅ”e ne vidi razlika izmeÄu neba i mora, nema jasne linije. NiÅ”ta ih ne deli. Nebo primi boju mora, more boju neba, jer mu se toliko divi. I tako ne znajuÄi gde je poÄetak jednog i kraj drugog, vode ljubav tiho, uz najlepÅ”e uzdahe na svetu. Dok ne izaÄe Sunce, i dok ih ne prekine Mesec, koji se svake se svake noÄi raÄa i svakog jutra iz tolike ljubavi prema Suncu umire iznova, samo da bi Sunce sijalo.
On je tu, on je taj trenutak neba i mora, a život sa njim smena Sunca i Meseca. On je tu sa svim mojim snovima koje Äuva u zadnjem džepu svojih pantalona. Smeje se, ne zbog sebe koliko da me svojim osmehom nasmeje. On je svetionik, i ona najsjajnija zvezda koju mornari gledaju da im pokaže put. On je ona nada mornara u mirno more, i da Äe ga žena voleti isto kada se vrati kao i kada je otiÅ”ao. On je mir. Njegov zagrljaj je dom kome idem onako uzbuÄena, kome trÄim, uz suze sreÄe.
Dok spavam u njegovom zagrljaju, ne želim da je poslednji put nikada u ovom životu. Poslednji put bi bio kao kada prvo proÄitaÅ” poslednju stranu knjige, kao kada ti se jede Äokolada u nedelju posle ponoÄi, kada nemaÅ” gde da je kupiÅ”, a sutra veÄ neÄeÅ” imati taj oseÄaj želje za Äokoladom. Kao kada zakasniÅ” na poslednji let za BeÄ da je zaprosiÅ” na njen roÄendan, sutra viÅ”e nije isto. Kao kada odeÅ”, vratiÅ” se i oÄekujeÅ” da bude isto, nikada ne bude. Ili kada si nekome vetar, ne nemirno more, vetar, jer i najmanji vetar uzburka more, bez njega mir bi bio sve za Å”ta bi more znalo.
Zato ni jedan zagrljaj neÄe biti poslednji, zato jer nikada neÄemo jedno drugome biti vetar. Ni mirno, ni nemirno more, ni sigurna luka, niti mesto gde Äemo spustiti sidro. Nikada nije ni bilo važno Å”ta jesmo jedno drugome, uvek je mnogo važnije bilo ono Å”to nismo. A jedno drugome nikada nismo bili vetar.
