Ljubav prema filmu platila mi je avion do Kijeva. Hteo sam da se sretnem sa piscem i režiserom filma „Boja nara“. To je maj mesec, 1990 godine. U maju te godine Sergije Paradženov bio je u bolnici – Moskva. Pluća bolesna, pluća koja su znala samo da dišu filmove. Imao sam u Moskvi prijatelja o kome sam snimio film – Tonino Guera. Tonino je imao slična pluća filmova kao Paradžanov. Tonino Guera, školski drug Felinija, grad Rimini. Tonino je pisao scenarije, jedan od njih je bio „Amarkord“. Tonino u biografiji ima sto dvadeset scenarija. Od De Sike, Antonionija, braće Tavijani, Tarkovskog, Angelopulosa…Tonino je u Moskvi, zaljubljen je u Eleonoru Jabločkinu i sa njom u bolnici obilazi Paradžanova. Tonino – telefon, pitam za Paradžanova. Imao sam tanku nadu da je Paradžanov možda saznao za moj esej o njegovom filmu. Tonino mi je rekao da Paradžanov od nas iz Srbije zna Vlatka Gilića i veoma ceni njegove filmove. Paradžanov je duh iz filma sa finom ironijom rekao Toninu da zna za moj tekst i finu rečenicu – najbolje se piše tek onda…Za mene lepa priča. Milan Vlajčić mi priča radosno da je pre bolesti razgovarao sa Paradžanovom. Začudio se kako Sergije Paradžanov dobro priča srpski. Pitao – otkuda? Od Purketa, rekao Sergije Paradžanov. Naravno, bio je to još jedan potez duha Sergija Paradžanova. Najbolje se piše i sa malim lažima, ali datumi u biografiji Sergija Paradžanova su sjajni filmovi i ja ću vam pored filma „Boja nara“ navesti – „Ašib Kerik“, „Legenda o tvrđavi Suram“, „Moldavska priča“, „U senci zaboravljenih predaka“, „Cvetić po kamenu“…
Idemo brže. Za film „Boja nara“ dobacili su Paradžanovu: Vi ste napravili genijalan film, ali ga neće pustiti.
Spaliće, javljaju prijatelji iz Moskve.
Godine 1973. je uhapšen. Priča – u zatvor sam sam dopao ovako: – Za film „Boja nara“ Rusi su me okrivili da sam ukrajinski nacionalista jer nisam pristao da se film dublira iz estetskih razloga (da bude film na ruskom jeziku). Zatvorili su me sa kriminalcima, lopovima i antisovjetski raspoloženima. Kako me Sud nije osudio zbog filma, proglasili su me homoseksualcem. Šest državnih tužilaca osudilo me je na pet godina. Moj zatvor? Ležao sam pored čoveka koji je ubio svoju majku i onda je pojeo. Zima, teški radovi. Jednog dana malo sam zabušavao na radu, a upravnik mi je dobacio da radim sa „žarom i plamenom“. Dao mi je dobru ideju. Ja sam na svoju metlu zakačio sijalicu. Ali, u zatvoru sam se pribrao, sabrao. Bio sam dobar metlar, pa su me postavili da perem veš, pralja sam bio. Budući da nisam gubio u zatvoru onaj moj duh, pomislio sam dok sam radio kao pralja da bih mogao da napišem roman o tome zašto služe čaršafi. Ni najbolji filmovi nisu ništa prema pričama ljudi zatvorenih u tamnici. Ja sam u u zatvoru postao ispovednik zločinaca. Oni su mi krišom doturali scenarija, ugljenom sam slikao stotine slika i kolaža. Ubice u zatvoru su mi pomogle da sve to sačuvam.
Ali, 15 godina po zatvorima to je petnaest izgubljenih filmova.
Godine 1988. Sergije Paradžanov sa šezdeset i četiri godine prvi put izlazi iz Sovjetskog saveza. Sa njim, njegovi filmovi se prikazuju u Roterdamu, Minhenu, Veneciji, Njujorku.
U novembru 1988. Godine bio je gost Francuske, tačnije, gost celoga sveta. Jer su njegovi filmovi bili snovi koje, do tada, na ekranu niko nije slično realizovao. Ali, njegovi snovi bili su dugo po tamnicama Sovjetskog Saveza. On, po rođenju Jermenin, odrastao je u Gruziji. Tema njegovog filma „Ašib Kerib“ je iz Gruzije ali film je snimljen u Azerbejdžanu. Francuzi su ga u Parizu dočekali sa rečima:“ On je genije, nebeski klošar. A on kaže: Ja mogu da pravim filmove u Ukrajini, Moldaviji. Mogu da snimim jermenski film „Sajat Nova“ sa motivima iz Turske. „Senke zaboravljenih predaka“ snimio sam na Karpatima. Narod je moh duh…Molim da se ne čudite, moj duh je moja profesija, za mene sve je moguće na ekranu kao što sam ja pre filma merio svoj duh učeći violinu, igrao u baletu, na moskovskom univerzitetu polagao sam ispite iz pevanja. Pošto sam sve to isprobao…okrenuo sam se onoj oblasti koja sve to skuplja. Biti režiser na filmu znači da onu lepotu koju sam skupio kroz život prikažem kao ljubav…
Raspoložen, u Parizu – „Teper ja razguljaljsa“ izazvao sam prava osećanja za mene i moje filmove. Ja sam se verovatno rodio kao mučenik, pa pomalo u šarenom svetu izigravam mučenika. Ja se tako igram sa sobom i drugima. Putujem po svetu, luksuz: po sistemu švedski sto, kod mene se sada javilo blagostanje. Puškin je o tome davno rekao:“Mene sada mami carski dvor.“ To vam je tako. Sovjetska vlast koja me zatvarala surovošću podarila mi je besmrtnost. Ali i to košta, moram da objašnjavam Parizu kako sam snimio film „Senke zaboravljenih predaka“. Kako? Nisam lagao. Te „Senke“ i moje pretke snimio sam u Bukovici, na Karpatima. Na snimanje, narod je došao u autentičnim nošnjama, sa frizurama, maramama, nakitom, pevali su, igrali, pušili iz svojih starinskih lula…Da, oni su meni pomogli da napravim film, glavni junak bio je seljak iz tog kraja. Moj udeo? Beznačajan u tom filmu. Moja misija je bila da propovedam lepotu lica i običaja tog kraja, naravno, malo sam to i uveličao.
Sada mi u Parizu nude da snimim film o Jovanki Orleanki. Berlin me moli da snimim „Fausta“ po Geteu. Njujork zna da bi to bio komercijalan film, nude mi da snimim film o Nižinskom. Ali ja još sanjam da snimim film o mojoj majci, o mojoj zemlji Jermeniji.
Dom Paradžanova u Tbilisiju je muzej. Pogledajte fotose njegovih slika i kolaža. Ovo je bio dom gde se slobodno može reći: ovde je dolazio kao na pričešće, ovde dolaze ne da se pokaju nego da se inspirišu, ne samo za buduća umetnička dela nego i za budući život, da budu bolji nego što su bolji ne samo kao umetnici nego kao i ljudi. Rođen u Tbilisiju sprovodio je slavne po gradu – i u svom duhu stanovnicima grada pokazivao je Tarkovskog. Za pozdrav sa njima uzimao je po rublju. Da bi svoje sugrađane upoznao sa Anom Pavlovnom tražio je dve rublje.
U muzeju kući sanja da će snimiti film o svojoj majci. Imao je izbor. Koja će glumica igrati njegovu majku. Ona, glumica, posetila ga je u bolnici, donela cveće, on je prošaputao: Moloko (mleko).
Napisao je u bolnici: Ja, Sergije Josifovič Paradžanov rođen sam u Tbilisiju i tamo ću i umreti.
Iz Kijeva sam zvao Tonina. Najgoru vest sam čuo: Sergije Josifovič Paradžanov nije umro u Tbilisiju nego u Jerevanu 20. Jula 1990. godine.
Vasilije Katanjan napisao je knjigu sa mnogo crteža i kolaža pod naslovom: „Paradžanov, ime večitog praznika“.
Ovu knjigu na ruskom dobio sam od Tonina Guere. On živi u Riminiju srećno oženjen Eleonorom Jabločkinom. Upravo je napunio devedeset godina.
Ja živim u Beogradu, pišem scenarije a imam 87 godina.
Sergej Paradžanov kao inspiracija
vaporwave
dailybridgerton
theartofmadeline
areudirty
blakekathryn
snowghoul
turnnoffyourmind
