tvoj neko

Kazu..."ljudi se pamte po kraju, a ne po pocetku". Tako je i u ljubavi, na pocetku se ljudi vole, ali vremenom kada dvoje losi postanu, prijatelji tesko ostanu...

Povredjeni koji ne izgube potrebu da zaštite..ostavljeni koji ne izgube veštinu da zadrže..o njihovoj hrabrosti mi pričajte

Ostavi te devojka nakon toliko godina i ode. Na prvi pogled iznenada, odjednom, a dobro znaš da je to pripremala dugo i da te prećutno upozoravala. Prvo se buniš i pretiš, zatim patiš, klečiš i moliš a onda ti, na kraju, bude svejedno. I onda prođu godine, puno godina, sretneš je negde, sa nekim, zastanete i u tih nekoliko minuta, pred vašim očima, proleti sve ono što se desilo u međuvremenu. Protutnje momenti, kao na filmu, pomešane slike, osećanja, izgovori, uspomene. Gotovo da ne progovorite ništa, tek po koju, samo se pogledate, krišom namignete jedno drugom, kao nekada i nastavljate dalje. Grliš, kao po navici, osobu pored sebe i objašnjavaš joj da je taj neko zbog koga si upravo zastao neko nebitan. Neko toliko nebitan zbog koga si plakao nedeljama, mesecima, neko zbog koga si hteo da napustiš grad, zemlju, ovaj svet. Neko kome si poklonio dobar deo života, možda najbolji, očekujući premiju. Neko ko je, odjednom, postao niko. I u tom ćutanju pokušavaš da otkriješ da li je srećna, da li je to život koji je želela da živi, da li je ostvarila sve ono o čemu je pričala, ili se samo izgubila u svemu tome? U tom ćutanju kao da pronalaziš i delić sebe nepravedno zapostavljen i zaboravljen. U tim momentima, u toj sekundi mimoilaženja kao da se na trenutak sve vratilo. I rastanci? I obećanja? I kiša? I dugo lutanje u noć? I ono ofucano "volim te" toliko puta ponovljeno i prevaljeno sa usana. I poljupci i osmesi i suze i ništa. Ćao, ovo je moj Petar. Napokon da vas upoznam. Možda si čuo, sa njim sam, u vezi smo već tri godine. Uživamo. Ne znam, možda se znate iz grada, mada je on nešto stariji. Pitaš se ko je ta osoba sa njom? Šta taj neko ima što ti nemaš? U čemu je trik? Kako je njemu uspelo a tebi nije? Kako je uopšte moguće da joj neko odgovara više od tebe kada si joj bio najbolji u svemu? Kako je uopšte mogla to da ti uradi? Onda proradi sujeta, ljubomora, zavist, prolete neka nepotrebna pitanja, vrate se neki stari nepotrebni odgovori, a nakon izvesnog vremena se i to zaboravi i bude sve isto...- Petre, inače, ovo je moj bivši, mislim da sam ti ga spominjala. To je on. Bili smo u vezi jedno vreme, ali... duga priča, pričaću ti! - Pričaćeš mu?! Divno, blago njemu! A kada ćeš nama da ispričaš, i mi valjda imamo pravo da čujemo tu priču, da znamo razloge zbog kojih smo ostavljeni kada nam je bilo najteže.Doduše naučili smo puno iz te patnje, svako od nas! Pre svega da šta god da se desi nije kraj sveta, da posle noći dolazi dan. Naučili smo još puno glupih izgovora, jedino nismo naučili kako da je vratimo i da ponovo budemo sa njom. Sve ostalo znamo, sve ostalo je jasno, sve osim nje...

Trepnem par puta, kada mi se par uspomena zaglavi tu, u uglovima očiju, i posle još dugo zaboravljam da te se setim. Čujem da voliš, da veruješ da je to vaše nešto što nikada do sad nisi imao. Srećna sam što si srećan. Iskreno srećna. Srećna sam što si i dalje voljen i što ti ona sada vraća osmeh na lice. Srećna sam jer se ispunju sve one želje koje sam ti zbrzano napisala za tvoj rođendan. Srećna sam za tebe, jer si ti bio toliko bitan deo mog života, ta prva velika, klinačka ljubav, pa hej... Ponekad poželim da te zagrlim jako, onako glupavo, i trudim se da ti zaustavim vazduh kao što si ti umeo meni, i da ti kažem kako si deo mojih najlepših uspomena i kako se često nasmejem kada kasno u noć otvorim onu jednu kutiju, skrivenu na najvišoj polici. Poželim i da te nazovem, da me nasmeješ, da ti pričam kako i ja imam "nekog" i kako se previše plašim da se ne zaljubim, ali sam svesna toga da sam već na pola puta do tamo i da mi nema povratka. Spomenula bih kako je divan, kako tačno zna kako da me smiri kada sam besna i kako svako jutro dobijem poruku od njega, za lepši ostatak dana. Priznala bih i da nije baš kao ti, ali u dobrom smislu, nema on tu crtu što bi me dovela do ludila onda kad mi to najmanje treba. I onda bih spomenula kako nije baš kao ti, u lošem smislu, jer nema tu crtu što bi me dovela do ludila kada mi to najviše treba. Dodala bih i ono “šalim se”, da se ne uplašiš velikih reči, dete jedno veliko. Ne brini mi se ništa, nisi mi više bolna rana, slaba tačka, centar univerzuma. Sad si slobodan, da budeš njen, svoj, ničiji, onako kako nikad nisi umeo da budeš moj. I na kraju bih ti rekla samo jedno, onako najlepše, uz osmeh, puštajući te da odeš.. “Laku noć. Budi siguran da više te ne volim.”