Prodavnica snova

devojčici

u društvu malog psa

Iz inata njemu, rešila sam da postanem najbolja verzija sebe. Vremenom, taj inat je nestao, kao i ljubav. Prebolela sam. Rešila sam da postanem najbolja zbog sebe, sebi.

Neke stvari čovek nije mogao da preboli. Oboje smo želeli da nas neko voli dovoljno da nam nadomesti sve one prilike kada nismo bili dovoljno dobri. Činilo se kao prava šteta što osećamo ono što smo osećali kada nijedno nije za ono drugo moglo da bude prava osoba.

Od silne želje da volim, zatvorila sam oči, predala se i prepustila, lebdela sam tri metra od tla...I pala. Na nos.

"Postoji razlika izmedu brige o nekome jer ga voliš i brige o nekome jer želiš da on voli tebe", nastavila je.

a u stvari

A dok smo se gledali, razumeli smo se i na jeziku na kome će se ona pesma što je poslata u svemir razumeti s tim nekima tamo koji je možda budu slušali. Ispričali smo se pogledima i tu nije bilo ničega neobičnog, ako se izuzme da smo pričali jezikom koji razume ceo svemir. Ispričale su se naše duše, i nije važno što nemam pojma o čemu su pričale, važno je da smo imali sreće da ih donesemo, tada, na to mesto, da mogu da se zagrle u svemiru, usred ove zemaljske zbunjenosti.

21. vek

ali noć će doneti mesec

Ljubav nije da nadeš osobu koiu ćeš oblikovat. Ljubav je da već zavoliš osobu koja je oblikovana, da to prihvataš, da ie iznova baš takvu biraš, bez potrebe da je menjas...Ja nisam žena koja srećna kuva ručak. Nisam žena koja je srećna jer se vratila deset koraka unazad u karijeri. Nisam žena koja sedi kući i čeka da sletiš, pa da onda započne svoj dan ismisao. Ja nisam žena koja zna da napravi savršene lokne. Ja sam živo biće sa svojim potrebama, željama, snovima. oko sebe.

Ne moram to ni da te pitam. Sve je pod kontrolom, sve je mirno. Sve osim mojih snova, košmarnih, u kojima uvek napuštaš me kao nekad u prošlosti posle ludih svađa od kojih strasnija su bila samo pomirenja. Posle takvih snova, ja želim da te ošamarim.

Zamisli da si žensko. Zamisli da si muško. Zamisli da je svejedno. Zamisli da je život pred tobom, ma koliko da imaš godina. Zamisli da postoje mogućnosti. Jer postoje. Zamisli da možeš da ih vidiš. Jer možeš.

Kad u životu dođeš dotle da možeš sebi da kupiš neke stvari, kad obezbediš sebi komfor koji si želeo, kad navikneš da se voziš kolima, da jedeš tačno određeni sirni namaz, kad ti je da bi trčao potrebna pokretna traka, kad provališ da sa ženom ne možeš da vodiš ljubav pored puta jer ti smetaju muve, kad pomisliš da ne možeš da pišeš jer ti je crko kompjuter – to je sigurno trenutak kad treba da staneš i jedan od retkih trenutaka u životu kad treba da pogledaš unazad. Ne da vidiš da li si pogrešno skrenuo, nego da vidiš koliko si daleko pogrešnim putem otišao. Da se setiš kako je bilo kad ti muve nisu rasterivale ljubav, da se setiš kako je bilo kad si pisao maminim krejonom po blokčiću na kolenu, kad si jeo da bi živeo a ne obrnuto, da se setiš po čemu si sve u životu trčao i koliko si hodao, i da se setiš kako je jednog dana prestalo da bude bitno kakvo je vreme napolju, sve dok si ti tu da ga vidiš.

kažem

Bicikliranje kroz. život

Prokleta empatija. Ni dan-danas ne znam da li je kazna ili nagrada.