Samo sam ti namestila vrat i rekla ljubi, a ti si ljubio svaku moju boljku, ranu, svaki moj ožiljak. Usne su ti polagano klizile niz moj vrat, ka mojim grudima…. Topile su sve barijere pred sobom i vraćale svaki slomljeni delić nazad na moje srce. Krpile ga, uplašeno ali sigurno. Polako bih ti se predavala. Deo po deo. Opuštala u tvojim snažnim šakama. Topila u tvojim braon očima. Gubila u uzdasima kojima smo grejali tvoj mali stan na Zvezdari. A onda onako umorni posle ljubavi, upadali u neki vrtlog emocija koji je povlačio sa sobom sve one ispovesti i sve one najbolnije priče koje si vešto krio iza osmeha.
Ležali bi tako satima, smejali se, puštali po koju suzu, nesvesni da ćemo sutra biti samo dva poznanika sa gomilom uspomenama. Ali znaj da sam dala sve od sebe da ostanem barem ona takozvana lepa uspomena. Da danas-sutra kada me se setiš, ne izmamim neku nelagodu na tvom licu, već osmeh, onaj iskren koji si uvek nosio uz mene. A onda pusti Tošeta i “Volim osmeh tvoj” i seti me se kroz koji stih. Seti se onog mog nasmejanog lica, jakog karaktera i tvrdoglavosti. A za naše izgubljene bitke, krivićemo to prokleto vreme koje nam nikada nije bilo prijatelj, ali ko zna možda ga sledeći put budemo više cenili.
Tvoja Mia
