I razmišljam se, kojim korakom idem napred, kako mogu da živim i dalje, kroz čega sam prošla i kroz čega prolazim. Lako je da se nasmeješ, a teško razumeti i iskreno shvatati bol u grudima Zašto postoji? Zbog čega? Gde me ovo vraća? Kako nastavljam dalje? Strah me svega... strah me za budućnosti, da umrem, da dišem, da donosim odluke... strah me živeti, a u stvari nisam tu

Pišem vam u najgorim trenucima, kao sad nisam se davno osećala. Osecam kako hocu da pobegnem odavde, da nestanem iz ovog sveta, da ne živim ovde vise jer mi dusa umorna. Želim da nestanem, da nestanem, da odem... Bol koja me opliva u svakom koraku me obara s nogu i labilna sam, postajem sve teza. Teško mi da hodam, da se krecem, da ustanem i da se nasmejem. Teško mi da pričam, da povratim volju za zivotom, da se osecam vrednom. O Boze, koja sam ja osoba, nezahvalna životu tvom? Nezahvalna svemu lepom sto si mi Ti dao?... Loša sam u svemu, ne znam kako da se ponasam, da pričam, da se socijalizujem. Ne znam kako da pokazujem ljubav, da delim pozitivnu energiju, da budem neka prosecna osoba. Ne znam da živim, ne znam da ocenjujem trenutke u životu koje su mi dobro donele. Postala sam sebicna, sama, siva i mracna kao najmračnija noc. Ne znam gde stojim, gde se nalazim, sto postojim i sto dišem. Ne znam zašto ovako osecam. Dugi su noći, posebno bez sna. Još jedna noc eto, preživecu znam. Neću pustiti djavola da savlada mojom dusom, ali nemam vise snage da se borim. Tek mi dvadeset i prva godina. Sta će svet misliti o meni, ovako mlada s takvim mračnim mislima? Zbog čega? Ovo je jace od mene. Kao prah sam, sam vetar može da me oduva, samo malo jace da krene i nestala sam, ako me niko ne vidi. Nisam vise ja. Možda i jesam, možda je ovo zapravo moje ja, za sta sam se godinama borila da sakrivam pod laznim osmehom, zivela na trenutke i uvek mislila da će se sve resiti. Možda sam ja stvarno ova mracna osoba, možda život nije stigao da mi kaže, koje sam ja duse. Ovako mi pokazuje, svakim danom da je neko drugi vredniji moje mesto u toplom krevetu, pod krovom i zidovima koje me stitu da ne pokisnem i ozebem. Neko drugi je vredniji moje mesto za stolom i moje mesto u skolskoj klupi, sve servirano kao iz bajke. Zaista...

Sta da vam kažem? Hocu da vam kažem da sam svima vec suvisna, sve me neko gleda preko i ljubomorno, sve me neko ponizuje i nikome ne znacim nista. Osim mom decku. Svejedno, zelela bih da imam s KiM da pričam i da ispustim sve moje bolove u grudima koje osecam, ali ni to ne mogu. Nikome ne verujem vise, i koliko god da pokusam da steknem poverenje kod nekoga, taj neko me uvek razocara. Sama sam s Bogom, i Bog je jedini koji me saslusa, koji me razume i vodi na pravi put. A sve ovo čudo, sto je ostalo na zemlji je cist prah koji prolazi pored mene. Volela bih da me ne boli vise. Volela bih samo da budem dovoljna, barem nekome dobrodosla. A u kurac vise

Eto... Ponovo vam pisem zato sto vam odavno nesto nisam napisala. Ako je vredno provitati, slobodno mi se i javite, jer ne ujedam. Mnogo je toga proslo odkad sam prvi put stavljala postove ovde. Zavrsila sam gimnaziju, imam dobrog decka, devojka koja mi je bila najbolja drugarica mi se javila posle tri godine ponovo, a ja sam sad student. Ja sam buduca profesorica. Evo... Pisem vam u tri ujutru jer je to tipicno za mene, a sutra imam usmeni ispit, ali ko ga jebe kad ne mogu da spavam. Ne znam, kroz ovih godina mozda se i nisam izvukla iz moje samoce. Iz mojih suza. Nedavno sam počela ponovo, isto kao i ranije, da zaspim u suzama, a da se probudim sa osmehom. Kad bih dosla kuci (uvece) ponovo bih osetila kako me grize savest a ne znam zbog cega i ponovo bih plakala. Imam uskoro 20 godina, a ne znam koliko vi imate, koji citate ovo. I sa 20 radim isto kao sto sam sa 15... Krijem se dok pusim, ne spavam noću, pogotovo kad pocinjem da mislim o svemu, i dalje ucim noc pre ispita, tako da vi koji ste mladji, sa punoletstvom ne postajete nesto stariji, zreliji... Jeste da ja sad imam dva posla, plus ucim i imam decka, ali u dusi je sve isto. Jos uvek sam ona mala nesigurna devojcica, koliko god da sam "lepa", ili "mrsava", "ruzna" ili "debela".. Zivot se ne menja nesto drasticno, samo lakse prihvataš probleme, nekako se uvučes sam uz sebe, nekako posmatras ali ti nije stalo da nesto komentarises nego držiš to u sebe. I onda kad stigne taj cas kad puknes, onda ne vidis nista, samo crno... Samo pocinju bolovi, pocinju duge noći, zime s puno tuge. Ali ne osećaš tu tugu, osetiš samo tu bol.. Valjda bol depresija, stresa.. I zaspis pa se probudis ponovo, kao da je novi svet... Srećom pa imam njega, koji me jako zagrli kad trebamo da spavamo i koji mi uvek pozeli dobro jutro uz sto poljubaca... On mi je najveća podrška u zivot i nema boljeg. Ali smo udaljeni 280 km... I tako devojke i muškarci, sta vama na srcu lezi? Pišite mi da znam