You have no idea now i'm feeling, so shut up.

U prostoriji su polako gorele cetiri svece. Bila je  gotovo potpuna tisina i mogao se cuti njihov razgovor. Prva sveca rece: “Ja sam MIR - ljudi me ne uspevaju sacuvati, mislim da cu se ugasiti.” I odmah se ugasila. Druga sveca je rekla: “Ja sam VERA - nazalost, mnogi ljudi smatraju da nisam neophodna, nema smisla da gorim i dalje.” Tek sto je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je. Treca sveca je zalosno progovorila: “Ja sam LJUBAV - nemam vise snage, ljudi  me cesto zaboravljaju i stavljuju po strani. Cak zaboravljaju da vole one sebi najblize” i istog momenta se ugasila. Nedugo zatim u sobu je uslo dete. “Sta je ovo? Trebalo je da gorite do kraja.” i rekavsi to, pocelo je plakati. Tada se oglasila cetvrta sveca: “Ne boj se, dok god ja gorim, moci cemo da upalimo ostale svece. Ja sam NADA.” Sa sjajem u ocima, dete je uzelo sveccu “nade” i zapalilo ostale svece. Plamen nade bi uvek trebalo da tinja u nasem srcu, kako bi svako od nas mogao da odrzi, veru, mir i ljubav.

I dalje stojim iza toga da ne verujem u ljubav na prvi pogled. Coveku je potrebno vremena da bi se stvarno istinski zaljubio. Ali zato verujem u ‘trenutak’. Kada imas taj jedan specijalan trenutak sa nekim. U tom trenutku ne pripadas sebi, ne komletno; jedan deo tebe pripada njemu i jedan deo njega pripada tebi. Posle toga ne mozes da zaboravis ili izbrises taj trenutak koji postaje deo vas, ma koliko zeleo i koliko god se trudio.