Ponekad kreneÅ” na filmski maraton. SpremaÅ” se, žuriÅ”. UhvatiÅ” trolejbus u pravom momentu, ili ti se Äini da je momenat pravi. UÄeÅ” i ne zakasniÅ” na prvi film koji se projektuje. Na tom putu sve ti je potaman, gužva nije velika, zelena svjetla na semaforu sijaju u tvoju korist.
Na svu sreÄu, ili žalost, tako ÄeÅ” misliti mnogo kasnije, stigneÅ” na projekciju prvog filma, ali se radnja ne odvija onako kako si htio. Zaplet, rasplet, glavni dio, sve se izmijeÅ”a, i viÅ”e ne znaÅ” da li si uopÅ”te sretan jer si stigao i uhvatio taj prokleti trolejbus.
Cijelim putem si se radovao, sanjao, mislio kako Äe te film oduÅ”eviti, jer je naslov bio idealan.
Cijelim putem si izmiŔljao scene, zamiŔljao glumce, crtao pejzaže.
Sada kad si stigao, shvataŔ da si stigao na jedno veliko niŔta.
A možda, da si malo zakasnio, doŔao bi neki drugi trolejbus, koji prolazi nekim drugim putem, koji bi zapeo u gužvi dok bi crveno na semaforu trajalo predugo.
I onda bi, na koncu, propustio prvi film, i nikad ne bi saznao koliko oÄekivanje može da sruÅ”i Äovjeka.
Ovo nije priÄa o filmskom maratonu, ni o trolejbusu.
Ovo je priÄa o prerano zakljuÄanoj sudbini.
Jer koliko god se lahko Äini otiÄi, mnogo je teže nego ostati.
