#suada

Nikad se u SFRJ nije toliko vrištalo kao pred dolazak Plavog orkestra

6 Suada – Saša Lošić / Mladen Pavičić

Plavi orkestar je bio fenomen koji je buknuo, planuo, spržio sve čega se dohvatio, i samo se ugasio. Devojčice koje su pre trideset godina vrištale zbog Loše i ekipe danas su žene u najboljim godinama. Nije im loše. Valjda.

Bila je to – svi viđeniji muzički kritičari će reći – jedna pesma ispod svih kriterijuma! Nit tamo, nit ovamo. Niti narodna, niti zabavna, niti… Ništa! Samo nekako vesela, ta Suada. A, opet, taj album, taj Soldatski bal, na kom je Suada bila na prvoj poziciji ploče, prodat je u – više od 1.000.000 primeraka!

Ti si meni sve, ti mi daješ sve, i kad tebe ne ima, teško mi je…

O, kako je to blesavo zvučalo! Ništa pežorativno, ovo je više jedna simpatična odrednica. Kao što su i sve one klinke bile simpatične u svom ludilu zbog četvorke iz Sarajeva.

Vrištanje na sve strane

Saša Lošić je imao devetnaest godina kad je objavljena Suada. I Bolje biti pijan nego star i Good by teens i sve ostale hitove s tog prvog albuma.

Muzikom je počeo da se bavi mnogo ranije, još kao srednjoškolac, ali je sve to bilo uglavnom dečački neozbiljno. Malo je falilo – a o tome se malo zna – da napusti i muziku i pisanje pesama i sve, jer se formiranje muzičke grupe nije poklapalo s njegovim zamislima. A i kritičari nisu bili baš blagi prema nečem što se tek pojavilo i što se zvalo Plavi orkestar.

Ipak, izdržao je i to i odlazak u JNA, a kad se vratio, „plavi momci“ su već imali tri snimljene pesme (gore već pomenute) i žurka je mogla da počne. Objavili su album za „Jugoton“. Sve tekstove je potpisao Saša Lošić, osim „najglavnije“ – nju su, kako to stoji na omotu, napisali Loša i Mladen Pavičić Pava.

Teško da je iko mogao da predvidi onoliku ciku i vrisku i čupanje kose i šta sve ne stotina hiljada devojčica širom Jugoslavije te 1985, kad je Plavi orkestar sa Sašom Lošićem Lošom objavio taj, kažu, najprodavaniji album svih vremena u SFRJ.

Suada je bila pesma koja je pucala na sve strane, sa svih radio i TV stanica, sa svih naslovnih strana smejala su se četvorica tinejdžera iz glavnog grada BiH i sve je bilo haotično i veselo. Ili već tako nekako.

Pred koncert u Beogradu narodna milicija nije mogla da izađe na kraj s razgoropađenim tinejdžerkama koje su htele sve od Loše, Pave i Ćere I i Ćere II: kosu, jaknu, patike, kačket. Bio je to jedan od žešćih stampeda u glavnom gradu Jugoslavije. I svi su vrištali! U stvari, SVE su vrištale!

I to ne samo u Beogradu! Gde god da se Plavi orkestar spremao za koncert, morali su da se spremaju i momci u plavom – da razgrnu masu raspomaljenih devojčica!

I dalje mrzimo nedelju

Ali šta je to bilo u toj Suadi da se klinke (više one, a manje klinci) toliko raspomame i razvrište? Na ovo bi – ako nemaju preča posla – mogli da odgovore sociolozi, psiholozi i, možda, politički analitičari. Pošto oni sve znaju.

A kad smo već kod politike (čak i kad se pomenu „gud baj tins“ stihovi), čini se da – i da nije bilo rata – teško da bi se Plavi orkestar održao. Tinejdžeri odrastu i zabave ih drugi jadi (poso-kuća, kuća-poso, kredit, itd…), nema se vremena za „bubuljičave pesme“, prevaziđe se to. A s druge strane, Plavi orkestar je bio fenomen koji je buknuo, planuo, spržio sve čega se dohvatio, i samo se ugasio.

Suadu valjda više niko ne sluša. Šta je bilo, bilo je. One klinke koje su zbog nje (a zapravo zbog Loše, Pave i braće Ćeramida) vrištale danas su žene u najboljim godinama, supruge i majke. Više ne vrište. Ali mora da se iščuđavaju svojoj deci – kakve to danas gluposti slušaju.

I, da! I dalje mrze nedelju zbog ponedeljka. Da ih neko pita za Lošu, verovatno bi rekle – da, loše se osećaju. Ne zbog Loše nego zbog ponedeljka. I tako već godinama… Loše se osećaju…

Trideset godina je prošlo, a Loša još nije skinuo onu kapu! Ako to nekog još zanima. A njemu za Suadu treba skinuti kapu, jebi ga… što rekli pesnici. Aj‘ ti prodaj nešto u milion i kusur primeraka!

HAJDEMO, DRUGOVI MOJI

Ako te ikad

budu pitali,

gdje li su sada oni dani svi.

Samo sa

suzama u očima

plačem jer nisi moja jedina.

7 Žene i muškarci – Buldožer, Boris Bele

Zbog male jezičke barijere rok grupe iz Slovenije nisu bile masovno popularne u ostatku SFRJ. Buldožer nije pevao na slovenačkom, ali džaba, takođe nije bio mnogo popularan. Dok nisu stali i objasnili (na srpskohrvatskom) da su žene ženstvene, a muškarci pravi muškarci.

Oni se nisu napinjali da postanu popularni. Svirali su i pevali svoje, pa ko ih sluša – sluša, ko ih ne sluša – isto dobro.

A oni su bili više nego dobra grupa za svoje vreme. I ispred njega. Buldožer, Slovenija.

Iz te tamo daleke, hlade, ali bratske Slovenije stizalo je na srpskohrvatsko govorno/pevačko područje dosta kvalitetnih grupa tih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka (vidi pod Lačni Franc, Lajbah, Pankrti), ali nisu dobacivali do baš neke masovnosti u SFRJ. Kao što je to bio slučaj s Dugmetom, Čorbom ili, na primer, Pušenjem.

Na slovenačkom

Lačnom Francu, odnosno Zoranu Predinu, recimo, trebalo je jedno četiri-pet godina da cela Juga čuje za hit Ne mi dihat za ovratnik, iako je Lačni Franc i pre toga imao dobre, kvalitetne pesme. Ipak, ta im je bila prelomna. Posle nje mnogi su obratili pažnju na Lačnog Franca.

Slično je i s Pankrtima bilo. Pevali su i Lepi in prazni i Totalna revolucija i Računite z nami (kao parodiju na Balaševića, i to žestoko i pankerski gnevno), ali ih je masovna popularnost zahvatila tek kad su obradili pesmu Bandiera rosa. Doduše, pesma nije bila autorska, već italijanskih partizana.

Avanti popolo, alla riscossa… pevalo je i staro i mlado tad. Naročito mlado.

Ni grupa mladih umetnika pod imenom Buldožer (osnovani još 1975) nije bila naročito zapažena. Osim što su rok kritičari bili oduševljeni kad su ih čuli. I to odmah posle prvog albuma Pljuni istini u oči. S tog se albuma izdvojila pesma Život, to je feferon (tekst napisao Marko Brecelj), a sa albuma Zabranjeno plakatirati (nema nikakve veze sa Srbijom 2016!) pesma Doktore, pomozite.

I tu ih je kritika izuzetno dobro prihvatila, ali masovna publika nije. Da su u to vreme postojale ankete, kao ovo danas, i da se postavilo pitanje koliko pesama grupe Buldožer znate, verovatno da bi odgovor s najviše procenata bio: šta je to Buldožer?

E, tako su tada prolazili Boris Bele, Marko Brecelj i ekipa.

Na srpskohrvatskom

E, ali! U Izlogu jeftinih slatkiša, četvrtom albumu po redu, našla se jedna pesma – i to na samo kraju, tek da popuni ploču – posle koje za Buldožer ništa više neće biti isto! E da je tada napravljena anketa koliko pesama grupe Buldožer znate, verovatno da bi 90 odsto odgovora bilo – jednu!

Žene su stvarnost, žene su bajke, žene su žene, žene su majke… Malo ko te 1981. nije znao ove stihove. Žene i muškarci bila je pesma posle koje su za Buldožer čuli i oni kojima rokenrol nije u krvi. Žene i muškarci su se vrteli po svim radio-stanicama i možda slušaocima nije bilo važno ni ko to tamo peva, ni ko je pesmu smislio, komponovao i tome slično, ali im je bilo simpatično da pevuše nešto lagano i neopterećujuće.

Dakle, trebalo je da prođe jedno šest-sedam godina da se rad članova grupe Buldožer omasovi. Bez obzira na to što su oni bili jedna od retkih rok grupa iz Slovenije koja je pevala na srpskohrvatskom, kako se tada zvao zvanični jezik pokojne YU, pa je to kao trebalo da im bude olakšavajuća okolnost za probijanje na tržište i među publiku.

Samo što to – ta potreba za probijanjem i popularnošću – kao da nije bio prioritet Borisa Belea i Marka Brecelja, praktično sive eminencije grupe. Oni su uglavom bili tu (na bini i pred mikrofonom) da se samo dobro zezaju. Pravili su performanse, ismejavali razne društvene pojave, bili Rambo pre Amadeusa, komponovali muziku za film… i, sve u svemu, uživali su za sebe. E, sad, to što je određen broj ljudi i uživao u tome, to im je samo plus.

Veliki plus su im donele Žene i muškarci. Ako ste bar deset godina života proveli u SFRJ, mora da ste barem jednom čuli: One ih mole, one ih mole / da ih vole, da ih vole / jer žene vole, vole žene – samo kad su zaljubljene!

I to je to! Sušta istina. Samo što se pesma ne završava romantično… Takva su vremena bila. Pa kaže:

Muškarci su pravi muškarci (ah, ti muškarci…)

Al‘ umjesto da ih miluju,

da miluju milinu,

da ih grle, da ih svuku –

oni ih tuku i zaključavaju u kuhinju…

„A sada je sve drugačije!“, Jura Stublić, Film.

EMANCIPACIJA I SLIČNE TEME

Žene su

stvarnost,

žene su bajke,

žene su žene,

žene su majke,

žene su ukras prirode,

žene su

ženstvene, žene su ženstvene.

Oh, almost forgot- something I sketched quickly before class :D OC Suada, part time mailman, part time assistant to whatever the fuck her father Szor is doing because why the hell not it’s usually entertaining, 100% sapphic